Žene u selima posebno su ugrožene, u većini slučajeva i danas ćute i trpe, jer je i dalje sramota prijaviti nasilnika. U tekstu govorimo o dva primera, nažalost nisu usamljeni.

Socijalni radnici koji bi trebali najpre da dobiju informacije o nasilnicima i žrtvama, skloni su da kažu kako je najvći problem u pristupu toj tematici, sa druge strane česta su različita opravdanja zašto se sistematski ne radi na problemu nasilja nad ženama, ističemo, posebno u seoskim sredinama.

Čest izgovor ustanova koje se time bave jeste da nema dovljno “sigurnih kuća”, i navode da u Zlatiborskom okrugu, jednom od najvećih po broju stanovnika u Srbiji, ima samo jedna “sigurna kuća”, u Priboju sa osam ležajeva. U čitavoj Srbiji ima 300 ležajeva za žene koje trpe nasilje u porodici.

Žene u selima:

Nema dovoljno “sigurnih kuća”, ali ni spremnosti da se prizna nasilje

Druga strana problema, ističu stručnjaci, je podatak da smo još uvek tradicionalno društvo u nekim segmentima, a Vesna Bogdanović, koordinatorka SOS telefona u Užicu smatra da treba mnogo truda kako bi žene najpre razumele sam pojam nasilja, koje može biti različito:

„Najvažnije je kako prepoznati nasilje. Posebna je priča kakav je profil žrtve, a kakav nasilnika, a najvažnije pitanje u svemu – kakve su posledice nasilja. One mogu biti dugoročne i teške. Mi iz Ženskog centra u Užicu imali smo nekoliko treninga, gde su žene otvoreno govorile. I ono što je najvažnije, same žene koje trpe nasilje najzaslužnije su što se opšte otovreno počelo pričati o nasilju koje trpe.

Žene su se samoorganizovale i odlučile da pomažu jedna drugoj, to je počelo sedamdesetih godina prošlog veka, ali uglavnom u urbanim sredinama. I tako je dolazilo do određenih saznanja o oblicima nasilja, i posledicama.

Zakon o sprečavanju nasilja danas mnogo znači, a do njega smo došli korak po korak. Dosta je značilo postojanje SOS telefona, jer žene su tu prvi put iskoristilepriliku da se anonimno javljaju i da ispričaju šta im se dešava u kući.

Starima treba briga i pomoć (Foto: Pixabay)

Do tada se nije ni znalo šta se dešava u porodici. Ta anonimnost je bila jako bitna, jer često su nasilnici na važnim položajima – moćnici i ako ga žena prijavi, ona će tek tada doživeti pakao!

Žene u selima i njihova udruženja

Na području Jugozapadne Srbije ima 12 udruženja seoskih žena. U selima koja su bliže urbanim sredinama, žene su ekonomski isnaženije i sigurnije u sebe, te je i naslilje nad njima manje, ističu u Ženskom centru Užice koje je do sada sprovelo niz istraživanja o položaju i seoskih žena:

“Iamo i sela koja su udaljena, tako jedno istraživanje govori da u selima u okolini Arilja koja su udalejna od opštine, žene se udaju mlade, pa tako sa već 40 godina postaju bake, one nisu ostvarile radni staž i uslove za penziju.

One nam pričaju kako su slušale priče svojih majki o nasilju porodici i o tome kako nisu bile zaštićene, i ekonomski potpuno nesigurne. One udajom, i ulaskom u neku kuću mnogo ulažu, a posle niza godina trpljenja nasilja, ako bi želele da izađu iz tih kuća i porodičnih odnosa, one ostaju bez ičega. I to ih je uvek vezivalo da do kraja života trpe nasilje…”

U malo drugačijem položaju su žene u seoskim sredinama blizu urbanih područja. Članice udruženja “Seoske žene sela Potpeće”, godinama rade na različitim oblicima ekonomskog osniživanja žena u svom selu koje je na desetak kilometara od Grada Užica, i od Požege i dobrom infrastrukturom povezano je sa oba urbana centra.

Ratomirka Jovanović, predsednica ovog udruženja poredi položaj žene danas i od pre nekoliko decenija:

“Čini mi se da žene u selu koje trpe nasilje ređe nam se javlajju, ne što ne smeju, već čini mi se, roditelji im daju više podršku nego ranije. Ranije je bila situacija da roditelji sinove školuju, a kćerke podstiču da se što pre udaju, pa kako im bude.

Mislim da u poslednje vreme nema tih izraženih slučajeva nasilja u porodici kao što je to nekada bilo sa drastičnim oblicima kada su žene sve to trpele ćutke, jer nisu imale izlaza.

Ja se sećam u mom selu bilo je tih starijih žena koje su bile potpuno nesamostalne, nisu imale posao, nisu imale imovinu, i sve što su imale u selu, bila je formalno imovina njihovih muževa, ili ako nemaju muža, to se vodi na svekru, ili deveru…

I tako ne posedujući ništa i nemajući nikakvu sigurnost žene su trpele svaku vrstu nasilja, nisu to smele nikome ni reći, a da prijave, e to nikako, to bi bila sramota, svi bi nju osudili da ona nije dobra majka, supruga, snaha, to su sve posledice tradicije. mentaliteta, vaspitanja…

Na sreću u mom selu se dosta promenila situacija na bolje. Ima u selu mladih žena koje su obrazovane, cene sebe, pa normalno i drugi će ih ceniti, svesne su svojih vrednosti, imaju puno informacija, znaju gde treba da se obrate za pomoć, i konačno ekonomski su nezavisne.”

Milenin slučaj:

Sve je uzalud ako žena nije sprema da se suoči sa problemima

Društvene norme, tradicionalni stavovi i stereotipi ograničavaju napredak žena u društvu, a posebno na selu. I zakoni i institucije, i udruženja, podrška, solidarnost… sve je uzalud ukoliko žena koja trpi nasilje nije spremna da se suoči sa problemom. Pred sobom i pred drugima.

A to je prvi i najznačajninji korak. Tako je razmišljala i Milena kada joj je, kako nam je ispričala, prekipelo. Živela je u selu kraj Užica u porodičnoj kući sa ocem, majkom i starijim bratom. Završila je srednju školu i zaposlila se. Putovala je svaki dan.

Povremeno je viđala Rada iz dva sela dalje od nje, i posle desetak susreta, udala se. Tek joj je bilo dvadeset godina. Rade je živeo sa majkom, a kao građevinac često je bio na terenu. I sve je prve dve – tri godine bilo onako kako je to Milena i zamišljala.

A onda je Rade sve češće počeo dolaziti kući pripit, ljut, agresivan… I sav bes, agresiju „sručio“ bi bez razloga na Milenu. Svekrva je ćutala, tek ponekada bi prigovorila Mileni:

“Ma mora da si ga nešto naljutila… čuti sad i trpi, proćiće…“ Ali nije prolazilo, Milena se požalila ocu i majci, majka je govorila: „Ćuti, ne pričaj nikome, sama si birala, znaš kako je biti raspuštenica.“

I Milena je ćutala i trpela.

„A moj otac je izbegavao da me sasluša, nikada nije ni reč progovorio o tome. U međuvremenu rodila sam Marka, a zatim su došli oni nesrećni ratovi. Rade je kao dobrovoljac otišao u Bosnu.

Ne znam ni gde je tačno bio na dva tri meseca bi se iznenada pojavljivao. Optiživao me da sam za to vreme bila sa drugim muškarcima, svekrva je dobro znala da to nije istina, ali je ćutala, i tražila da razumem postupke njenoog sina. I rat se završio i Rade se vratio i postajao sve gori.

Zamislite situaciju kada u krevet između nas stavi bombu kašikaru. Napustila sam posao, i bila u kući od jutra do sutra. Tukao me je za svaku izgovorenu reč.

Pokušala sam da razgovaram sa njim, uzalud. Svi su mu za nešto bili krivi. Bio je sve pijaniji i agresivniji. Kada sam imala priliku, a to se retko dešavalo, zvala sam majku ne bih li dobila bilo kakvu priliku, nije mi verovala da trpim toliko nasilje.

I jednom kada mi je slomio ruku, prekipelo je! Odalzeći kod lekara uspela sam da obavestim Centar za socijalni rad i policiju. Tokom sledećeg odlaska kod lekara kada mi se ruka malo oporavila, ponela sam svoja dokumenta i povela Marka, uz čvrstu nameru da se više ne vratim u tu kuću. I smestili su me na skriveno mesto u gradu…“

U našim selima najviše je starih (Foto: N.Tošić Užicemedia)

Olgin slučaj:

Ne trpite nasilnog supruga, sudbina je u vašim rukama!

U toj „sigurnoj kući“ koja je postojala godinu dana zahvaljujući stranom donatoru, Milena je srela Olgu. Bila je starija od nje nekoliko godina, i veoma bolesna. Imala je dva odrasla sina, i supruga, nasilnika, koji joj je kako je govorila, uništio život.

Olgina nesreća bila je i u činjenici da su i sinovi bili na očevoj strani. Nisu bili svesni u kakvom je položaju njihova majka, koja svakodnevno trpi batine od pijanog supruga, a da ne zna zbog čega.

Nije ima izbora, nije bila u radnom odnosu, nije imala ekonomsku sigiurnost i kako se žalila Mileni, morala je godinama da trpi nasilnika, sve dok nije shvatila da boluje od neizlečive bolesti.

Pričala je kako posle svake terapije u bolnici, dobije „još jednu terapiju“ od pijanog i besnog supruga, a da ne zna zbog čega.

Stariji sin koji je tada imao 19 godina, govorio je majci da žene moraju da trpe svoje supruge, a mlađi sin je ćutao i sklanjao se. Po zlasku iz „sigurne kuće“ Olga je završila u bolnici de je posle pola godine, preminula.

Milena je uspela da stupi u kontak sa rođakom u Nemačkoj i posle pet meseci otišla je kod nje sa sinom Markom.

Bila je uporna, naučila jezik, zaposlila se i obezbedila sebi i sinu egzistenciju. Danas je u penziji i poručuje ženama na selu:

„Ne trpite nasilje, nije sramota prijaviti nasilnog supruga, to je vaša obaveza, jer sudbina je u vašim rukama! Nemojte biti žrtve emotivne nesmotrenosti!

I dok pišem ovaj tekst, 13. novembra, u jednom selu kraj Kruševca ubijena je još jedna žena, druga je teško ranjena. Sa sobom je odnela svoju tajnu koliko je trpela nasilje od supruga ubice.

Nažalost, ovo je 27 ubijena žena u Srbiji, od početka 2023. godine.

Upućujemo apel i poziv državi i nadležnim institucijamada ulože više napora da zaštite žene od nasilja.

STOP NASILJU PREMA ŽENAMA!

U serijalu “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA” su sledeći tekstovi:

Do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više projekata, neki od njih su:

- Advertisement -

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA