Nadežda Satarić ističe da je u 2021. godini od 10 ubijenih starijih žena u Srbiji, šest bilo iz seoskih sredina, u 2022. godini od devet ubijenih, šest, a u ovoj, 2023. godini, od osam ubijenih starijih žena jedna je iz seoske sredine. Zabrinjava i podatak od ukupnog broja starijih žena iz seoskih sredina 101 hiljada njih je bez penzija.

UM: Kako ocenjujete položaj i život žena na selu danas, da li se nešto promenilo u odnosu na vreme od pre četrdeset – pedeset godina?

Nadežda Satarić: – Rekla bih da je neuporediv život žena na selu pre 40-50 godina i danas. Sve se promenilo, naročito posle raspada naše nekadašnje zajedničke države Jugoslavije. Način života se promenio, demografska struktura sela je promenjena.

Tada su sela još uvek bila puna dece i mladih žena i muškaraca, funkcionisale su zdravstvene stanice i ambulante, gradila se seoska infrastruktura, putevi i vodovodi, vršila se elektrifikacija i najudaljenijih planinskih sela.

Mladi su odlazili u gradske sredine na školovanje, a kasnije i ostajali tamo, a ipak, u selu je bilo znatno više života nego danas, kada su ostala pretežno staračka domaćinstva.

Tadašnja poljoprivredna gazdinstva su hranila dobar deo Jugoslavije svojim poljoprivrednim proizvodima. Žene su mnogo radile u poljoprivredi i doprinosile svojim domaćinstvima. Tradicionalno su se odevale, sve su nosile marame i odeću tamnijih boja.

Znalo se koja je njihova uloga u kući i u odgajanju dece. Bile su prirodnije u odnosu na današnje žene i jasno su se razlikovale od žena iz gradskih sredina i po oblačenju i po ponašanju.

Danas su te razlike znatno manje. Još uvek se žene na selu žale na ograničen pristup internetu, koji im omogućava da što bolje plasiraju svoje proizvode, na lošu putnu infrastrukturu, jer se postojeća slabo održava, na nedostatak radne snage, nedostatak zemljoradničkih zadruga gde su nekada plasirale svoje proizvode.

UM: Može li žena u selu koja ima obaveza od jutra do mraka, ostvariti i neka svoja prava, kakve su zakonske mogućnosti u Srbiji?

Nadežda Satarić: – Žene koje žive na selu bi trebalo da imaju sva prava kao i žene iz gradskih sredina, ali u praksi je to drugačije, njihov pristup pravima je u mnogome ograničen.

Žena koja živi u gradu i zaposlena je kod poslodavca ima pravo na porodiljsko odsustvo, na plaćeno bolovanje, ima pravo na godišnji odmor, a žena na selu koja radi u porodičnom gazdinstvu na poljoprivredi nema ta prava.

Njihovo radno vreme je u sezoni i 13-14 sati dnevno, a poslove oko stoke moraju da obavljaju 365 dana u godini, bez obzira na vremenske uslove, sezonu i na sve.

Žene u gradu za svoj rad izvan porodičnog domaćinstva, dobijaju platu, a žene na selu za svoj rad nemaju platu, u većini slučajeva ne učestvuju u trošenju novca koji su zaradile.

Lekaru ne odlaze na vreme ili redovno, jer rade od jutra do sutra, a često treba odvojiti ceo dan da bi se otišlo do lekara u varošicu ili obližnje selo u koje lekar dolazi.

Oko 66% žena sa sela svih uzrasta, koje se isključivo bave poljoprivredom ne uplaćuju doprinose za PIO, pa i nemaju zdravstveno osiguranje.

Žene na selu karakteriše ogroman rad, a manje novca i manje vlasništva nad imovinom na kojoj žive i koju obrađuju. Među nosiocima poljoprivrednih gazdinstava tek je 19% žena svih uzrasta (Anketa o strukturi poljoprivrednih gazdinastava iz 2018.godine).

UM: Sarađujete sa brojnim ženskim organizacijama širom Srbije, u kom delu Srbije je najugroženiji položaj žena na selu?

Nadežda Satarić: – Svakako da položaj žena na selu ne možemo generalizovati, jer i u bogatijim selima, onima koja su bliža gradskim sredinama ima žena koje žive dobro, a ima i onih koje žive veoma loše.

Imamo divne primere i u vašem okrugu, poput Maline iz Priboja, ili žena iz čačanskog sela Ježevica, koje su formirale udruženje „Evgenija“ i angažovale se oko uređenja pešačkih staza na planini Jelici, ili korita lokalne reke, koje su ustanovile dan/manifestaciju kačamaka u svom selu.

Ima žena koje se udružuju i pokreću tako razne inicijative za unapređenje svog ekonomskog položaja, a i za napredak i bolji život svih žitelja u celom selu.

Preko udruženja plasiraju ručno pravljene proizvode iz domaće radinosti. Slatko i zimnica nekih od njenih članica pronašle su put do kupaca i iz Slovenije i Italije.

Žene iz Udruženja seoskih žena Dragačeva, svoje rukotvorine, džempere, kolače, prirodne sapune i druge proizvode plasiraju širom Srbije i tako podižu standard svojih porodica. Ipak nije tako u svim seoskim sredinama.

Posebno je teško na jugu i jugoistoku Srbije u brdsko planinskim selima, gde su mahom samo staračka domaćinstva ili pak samačka staračka domaćinstva, najčešće ženska. Te žene nekada nemaju s kim ni da prozbore i po mesec dana.

Njima su domaće životinje jedini prijatelji, koje maze i paze i sa kojima se druže, a kako kažu ponekad ih i šakali obilaze. Nema ljudi, imanja su zarasla, ne obrađuju se i onda i ne čudi takva situacija.

UM: Postoji mišljenje da žene u seoskim sredinama više trpe nasilje od žena u urbanim sredinama, ali to seoske žene kriju, zašto je to tako?

Nadežda Satarić: – Ne znam odgovor na ovo pitanje kada su u pitanju mlađe žene, odnosno žene u fertilnom periodu. Mnogo bolje poznajem situaciju kada su u pitanju starije žene iz seoskih sredina i njihov odnos prema nasilju kome su izložene.

Ilustracija Ženskog centra Užice, za jednu od niza aktivnosti (Foto: Printscreen ŽCU/FB)

Nasilje nad starijim ženama je strukturno ukorenjeno i podržano patrijarhalnim normama i vrednostima i veoma je rasprostranjeno. Vrlo malo starijih žena koje su doživele nasilje to i prijavljuju policiji. Izuzev fizičkog nasilja, druge vidove nasilja i ne prepoznaju, ili slabo prepoznaju, posebno ekonomsko iskorišćavanje ili zloupotrebe, koje i ne dovode u vezu sa nasiljem.

Neispunjavanje zakonske obaveze izdržavanja starijih osoba je jedan od vidova ekonomskog nasilja (Član 166. Porodičnog zakona), zatim, neostvarivanje prava na ugovorno izdržavanje nakon sklapanja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Kada je reč o nasleđivanju, starije žene su često neinformisane koja im prava po zakonu pripadaju i šta gube ako se odreknu prava na nasledstvo u korist drugih naslednika, najčešće muškaraca.

Na primer, ako u tim slučajevima one kasnije budu u situaciji da su socijalno ugrožene i obrate se državi za novčanu socijalnu pomoć, ne mogu nikakav vid pomoći i podrške da ostvare, jer su se odrekle prava na nasleđivanje.

Starije žene uglavnom nemaju poverenja u sistem zaštite, a i kada prijave nasilje, često odustaju od daljeg postupka. Vraćaju se nasilniku zbog toga što nemaju rešenje za ekonomsku zavisnost, kao i zbog nagovora šire porodice ili zbog imovinskog pitanja.

Prema istraživanjima, nešto više od jedne petine žena doživi iskustvo fizičkog i/ili seksualnog nasilja, nakon navršene 15 godine života.

Srbija je i dalje društvo u kome muškarci imaju moć koja im omogućava privilegije kod kuće, na poslu i u javnoj sferi. Nasilje nad ženama je rasprostranjeno i pogađa žene svih uzrasta, bez obzira na stepen obrazovanja, godine, visinu ličnih primanja i mesto stanovanja.

Nedovoljno se radi na prevenciji nasilja, zaštita nije dovoljno efikasna, mere podrške žrtvama i rad sa počiniocima nikako da budu zaokruženi u svrsishodnu celinu, a učešće žena sa iskustvom nasilja i organizacija civilnog društva koje rade u ovoj oblasti u donošenju odluka o merama i programima skoro da i ne postoji.

Ne vodi se u statističkim pokazateljima koliko je žena žrtava porodičnog nasilja koje dolaze iz gradskih, a koliko onih koje su iz seoskih sredina. U poslednjih 10 godina pratim novinske članke o nasilju nad starijim ženama i o ubistvima starijih žena.

Imajući u vidu da u seoskim sredinama živi manji broj starijih žena (336 hiljada, naspram pola miliona u gradskim sredinama), srazmerno je veći broj ubijenih žena u seoskim sredinama.

U 2021. godini od 10 ubijenih starijih žena u Srbiji, šest njih su bile iz seoskih sredina, u 2022. godini od devet ubijenih, šest su iz seoskih sredina, a u ovoj 2023. godini, od osam ubijenih starijih žena do danas (14. novembar) jedna je iz seoskih sredina.

Na osnovu ovih pokazatelja, ima indicija da su starije žene iz seoskih sredina češće žrtve nasilja, od svojih vršnjakinja iz gradskih sredina.

UM: Ima situacija da žene na selu opravdavaju nasilje, kao da su pripremljene da trpe, kako to objašnjavate?

Nadežda Satarić: – Kada sam pitala stariju ženu sa sela, da li je trpela nasilje nekada i od koga, odgovorila mi je: „Ne, mene niko nikada nije bio, samo je to činio moj pokojni muž“.

Na moje dalje pitanje a zašto, dobila sam odgovor: „Pa da se ne pokvarim, i ne budem neposlušna supruga, a kasnije, verovatno zato što sam bila mršava pa nisam mogla da nosim na obramači ručak za 15 kopača u njivu, tri kilometra od kuće, a posle ručka bi se i ja priključila kopačima i uvek sam zaostajala u vrsti za ostalima“.

Dakle njena, a i monogih drugih starijih žena sa sela, percepcija je da je žena vlasništvo svoga muža i da on ima pravo da nju tuče i radi sa njom šta hoće.

Druga mi je pričala: “Ne, mene ne bije moj Mićo (sin), mene samo njegova rakija ubi. On je dobar, njega svi vole, samo kad se napije, ko bi mu tu meru izrekao…“.

Opravdavaju nasilnike iz najrazličitijih razloga: iz neznanja, iz straha šta će biti sa njom i ko će joj sutra pružiti parče hleba ili čašu vode ako legne u krevet, zbog sramote, jer su nasilnici najčešće njima drage osobe (deca, unuci, bračni partneri, negovatelji…), zbog zapitanosti da li će im iko poverovati, ako kažu pravu istinu, ili iz neznanja kome da prijave i kako.

Zatim zbog nepoverenja u sisteme zaštite, jer su uvek one te koje moraju da dokazuju da su trpele nasilje, a nasilnik ne mora da dokazuje da on nije nasilnik.

Inače, jedna od specifičnosti nasilja nad starijim ženama, je da one, za razliku od mlađih žena, ne razlikuju bol i patnju izazvanu nasiljem, od posledica bolesti. Ta granica između bola izazvanog nasiljem i bola izazvanog bolešću je nejasna, i ta razlika je nevažna u njihovom iskustvu.

Konačno, one su od malih nogu učene da moraju da slušaju muža i svekra i sve trpe, kada se udaju, radi dece, ili da ne brukaju porodicu iz koje su se udale. Zato im nikada, ili je veoma retko padalo na pamet da ostave nasilnika i da se vrate u svoju primarnu porodicu.

UM: Znate li o nekim slučajevima drastičnog nasilja nad ženama u seoskim sredinama, kako im Vi i Vaše udrušenje možete pomoći, šta im savetujete?

Nadežda Satarić: – Sa puno starijih žena iz seoskih sredina smo bili u prilici da pričamo o raznim temama pa i o nasilju kome su izložene i koje trpe, mada one nasilje kriju, kao najbolje čuvanu porodičnu tajnu.

Tek kada steknu puno poverenje u nekoga, onda će se požaliti. Meni često kažu: „Eto, ispričaću to Vama, ne da bi ja tužila mog muža, sina ili kćerku, snahu ili unuka, već samo da ne ostane da niko ne sazna kroz koji pakao sam ja prolazila i šta sam sve trpela. Ne treba to u grob da nosim, pa da se tamo kajem što nisam nikome rekla“.

Udruženje Amiti, iz koga ja dolazim, već godinama unazad vodi kampanje fokusirane na prevenciju nasilja nad starijim ženama iz seoskih sredina.

Okupljamo ih u manjim grupama i pričamo sa njima. Objašnjavamo im koji su sve akti i ponašanja prema njima akti nasilja i kako da ga prepoznaju. Zatim pričamo koje su posledice nasilja, jer tako ih u stvari i pridobijamo da se otvore i pričaju o ovoj temi.

Govorimo im o fizičkim posledicama nasilja, posebno skrećući pažnju na hronični bol koji trpe, o problemima vezanim za ishranu i hidrataciju, poremećaju sna, pogoršanju postojećih zdravstvenih problema i pojavi novih i o povećanom riziku od smrtnosti.

Govorimo im o psihičkim posledicama nasilja koje trpe, navodeći loše raspoloženje i tugu kod 50% žrtava, depresivnost, osećaj straha, nesigurnosti i bespomoćnosti, kod skoro polovine slučajeva, teškoće kod koncentracije, alkoholnu zavisnost, pokušaje samoubistva ili izvršenje samoubistva.

Ukazujemo im i na finansijske posledice, navodeći rizik od siromaštva i manjak izbora u svakodnevnim stvarima. Podstičemo ih da prave lične strategije odbrane, odnosno reakcije na nasilje kome su izložene.

Podstičemo ih na umrežavanje, odnosno uključivanje u različite forme ili grupe (udruženje penzionera, udruženje žena, sekcije). Edukujemo ih o njihovim pravima i razvijamo svest da prepoznaju nasilje, da ga jasno definišu i da znaju da se ono može suzbijati i sankcionisati.

Ponavljamo im da je nasilje zakonom zabranjeno i informišemo ih kome treba da se obrate za zaštitu i kako. Obavezno im ostavljamo, ako u tom regionu ima SOS telefon za žene žrtve nasilja, zatim besplatan telefon policije 192 ili 0800/100-600.

Upućujemo ih, ukoliko je fizičko nasilje u pitanju, da obavezno odu kod svog izabranog lekara, kako bi on konstatovao fizičke povrede.

UM: Da li su Sigurne kuće rešenje za žene koje stalno trpe fizičko i psihičko nasilje?

Nadežda Satarić: – One jesu privremeno rešenje, ali nikako trajno, posebno ne za starije žene.

UM: A koja je vrste nasilja nad ženama najzastupljenija u seoskim sredinama?

Nadežda Satarić: – U seoskim sredinama najrasprostranjenije je psihičko nasilje i zanemarivanje potreba starijih osoba, zatim ekonomsko iskorišćavanje, pa fizičko nasilje.

Žrtve fizičkog nasilja su često i zavisne starije žene koje imaju kognitivne probleme, što je dodatni izazov za srodnike koji ih neguju, pa oni često vrše nasilje nad starijima/zavisnim osobama, zbog sindroma izgaranja i needukovanosti kako da postupaju sa njima.

Poznati su i slučajevi seksualnog zlostavljanja starijih žena iz seoskih sredina, posebno udovica, žena koje žive same i one iz najudaljenijih zaseoka gde i nema drugih kuća u blizini.

UM: Šta je perspektiva, šta je rešenje, novi zakoni, ili spremnost žena da se izbore za svoja prava?

Nadežda Satarić: – Mi iz OCD koje se bavimo zaštitom starijih žena od nasilja zagovaramo godinama da se nasilje nad starijima inkriminiše kao posebno krivično delo, kao što je to slučaj kada je u pitanju nasilje prema deci.

Takođe se zalažemo da se donesu posebni protokoli za postupanje u slučajevima nasilja nad starijim osobama, a posebno nad starijim ženama. Konačno osnažujemo/edukujemo starije žene da upoznaju prava koja imaju i da ih u punoj meri i koriste.

UM: Koliko su imovinski odnosi, odnosno, ekonomska nezavisnost žene na selu presudna za njen život bez nasilja?

Nadežda Satarić: – Svakako da je i ekonomska nezavisnost žena na selu ključna za njihov život bez nasilja.

UM: Da sumiramo, ukratko šta su generalno problemi starijih žena na selu, ko brine o njima, kako se rešavaju ti problemi, koliko postojeći zakoni i mehnizmi države pomažu da starije seoske žene reše pitanja egzistencije?

Nadežda Satarić: – Starije žene na selu obeležava lošiji socio-ekonomski položaj, jer veći broj njih živi u siromaštvu u odnosu na svoje vršnjake i u odnosu na svoje vršnjake iz gradskih sredina.

Od ukupnog broja starijih žena, 101 hiljada njih je bez penzija, naspram 24 hiljade muškaraca, a najveći broj ih potiče upravo iz seoskih sredina. One koje su u penzijskom sistemu, uglavnom primaju poljoprivredne penzije, koje iznose 17.000 dinara ili porodične penzije, čiji iznos ne doseže ni 12.000 dinara.

Imaju niži nivo obrazovanja u odnosu na svoje vršnjakinje iz gradskih sredina i u odnosu na svoje vršnjake, muškarce i iz sela i iz grada. Prema popisu iz 2011. godine, više od 80.000 njih su bile bez obrazovanja, a najveći deo njih je iz seoskih sredina.

U poljoprivrednu proizvodnju uključena je više nego svaka peta starija žena mlađa od 70 godina i čak svaka deveta starija od 85 godina. Iako one u znatnoj meri učestvuju u stvaranju ekonomskih vrednosti na selu, one ne učestvuju u razvoju ekonomske i kulturne politike u selima u kojima žive. Učestvuju samo kada treba da glasaju.

Njihov stepen uživanja socijalnih prava je daleko niži u odnosu na starije žene iz gradskih sredina. Usluge socijalne zaštite u 2022. godini je koristilo 80.000 žena starijih od 65 godina, a prema istraživanju UN Women iz 2017. godine, 2,2% starijih žena na selu, a 5,5% starijih žena koje žive u gradu je koristilo usluge socijalne zaštite.

Uskraćenije su i u pogledu korišćenja usluga zdravstvene zaštite, posebno specijalističkih i laboratorijskih pregleda u odnosu na svoje vršnjakinje iz gradskih sredina.

One koje imaju srodnike i imaju dobre odnose sa svojim srodnicima, uglavnom su na njih upućene i oni brinu o njima, ali problem je što veliki broj starijih žena imaju srodnike, koji žive daleko od njih i retko im dolaze u posete.

Uglavnom dođu leti ili s jeseni, kada ima da se ubere letina i nešto proda od toga ili dođu za slavu ili za sahranu. U tom slučaju se one oslanjaju na komšije, ukoliko ih imaju ili same na sebe i bore se da rade u bašti ili u štali sve dokle mogu da se kreću.

Kada su sve te mogućnosti iscrpele, u slučaju preke potrebe, obraćaju se nadležnima u lokalnoj samoupravi da im pomognu ili centru za socijalni rad.

Posle starijih žena sa juga i jugoistoka Srbije, u najtežem položaju su žene iz regiona Zapadne Srbije i Šumadije, gde živi 122 hiljade žena starijih od 65 godina, od kojih više od 27 hiljada njih su starije od 80 godina.

U regionu Šumadije i Zapadne Srbije se stvara svega 18,1% vrednosti ukupnog bruto društvenog proizvoda Srbije, za razliku od Beogradskog regiona i regiona Vojvodine, gde se stvara oko 2/3 vrednosti ukupnog BDP-a Srbije, pri čemu se skoro 42% BDP-a ostvari u gradu Beogradu.

Nadežda Satarić (Foto: Privatna arhiva)

Nadežda Satarić je socijalna radnica i magistar socijalne politike, rođena 1953. godine u dragačevskom selu Milatovići. Živi i radi u Beogradu.

Radila je kao socijalna radnica u beogradskim domovima penzionera na Karaburmi i na Bežanijskoj kosi, od decembra 1975. do 2000. godine. Od tada je radno angažovana u Udruženju građana „Snaga prijateljstva“ – Amity, čija je osnivačica i predsednica Upravnog odbora.

Učestvovala je u osnivanju Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest 2020. godine i predsednica je Upravnog odbora i tog Udruženja. Najveći deo vremena u Amityju, posvetila je promociji principa socijalnog rada u zajednici, zasnovanog na ljudskim/ženskim pravima i nediskriminaciji.

Posećivala je starije osobe u više od 300 sela u Srbiji i razgovarala sa njima o životu i izazovima življenja u seoskim sredinama i kako poboljšati uslove da bi bili stimulativniji za ostanak mlađih na selu i za opstanak sela. Pruža savetodavne usluge starijima i/ili njihovim srodnicima/neformalnim negovateljima.

Drži obuke na različite teme za stručnjake iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, aktiviste iz OCD i za starije osobe, posebno za strije žene. Autorka je ili koautorka 12 Amity stručnih publikacija iz oblasti socijalne zaštite. Članica je Ženske platforme za razvoj Srbije.

Dobitnica je nekoliko priznanja i nagrada, među kojima i nagrade „Anđelka Milić“ za 2018. godinu, Sekcije za feministička istraživanja i kritičke studije maskuliniteta, Srpskog sociološkog društva, za podršku razvoju stvaranja i primene znanja iz oblasti rodnih studija u Srbiji.

Jedna je od 15 šampiona/šampionki ljudskih prava iz svih evropskih zemalja članica UNECE, izabranih 2018. u Ženevi, povodom 70 godina od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

O Udruženju „ Snaga prijateljstva“ – Amity

Udruženje „Snaga prijateljstva“ – Amity radi na razvoju pozitivnog okruženja u kome će se više poštovati prava marginalizovanih, diskriminisanih i ugroženih pojedinaca, porodica i grupa.

Poslednjih nekoliko godina, posebno smo postali prepoznatljivi u borbi za bolji položaj starijih osoba. Kompletan angažman Amitija u protekle 24 godine može se sagledati kroz tri ključna aspekta delovanja:

  • Razvoj nedostajućih servisa i usluga socijalne zaštite na nivou lokalnih zajednica. Ono što razlikuje naše, od brojnih drugih udruženja, jeste terenski rad dobro obučenih stručnjaka – izlazak ka korisnicima, tamo gde oni obitavaju, zarad sagledavanja sveukupnih njihovih životnih okolnosti i stanja potrebe, identifikovanja onih koji su najugroženiji i pružanja im podrške i/ili usmeravanje na druge izvore pomoći ili sisteme zaštite u lokalnoj zajednici.
  • Učešće u kreiranju društvenih politika koje se odnose na marginalizovane socijalne grupe. Članovi Amitija su sve sve prethodne godine bili aktivni u ključnim reformskim procesima u oblastima socijalne politike i antidiskriminacionih politika.
  • Učestvovali smo u izradi i promovisanju brojnih strategija i drugih zakonskih propisa, počev od Strategije za smanjenje siromaštva, čija izrada je započela 2002. godine, pa do promovisanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti iz 2021. godine.
  • Podrška i jačanje kapaciteta drugih organizacija civilnog društva (OCD) i institucija sistema kroz monitoring i evaluaciju njihovih projekata i pružanje usluga obuka za stručnjake po pet akreditovanih programa obuke i mnoštvo programa obuke bez provere znanja.
Sa jedne od radionica užičkog Ženskog centra (Foto: Ženski centar Užice/Printscreen FB)

U serijalu “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA” su sledeći tekstovi:

Do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više projekata, neki od njih su:

- Advertisement -

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA