Odavno su bile najavljene izmene tri medijska zakona: Zakona od javnom informisanju, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima, ali o promenama ovih zakona, za sada ni traga. Već duže vreme u medijskom prostoru Srbije, nema naznaka da će biti uskoro bolje, tačnije, profesionalnije, iako nam Evropa, raznim komisijskim izveštajima svakodnevno duva za vratom.
Nismo do sada odgovorili na ključna pitanja, neka od njih su: transparentnost vlasništva nad medijima, projektno sufinansiranje, posebno na lokalnom nivou, rad javnih servisa RTS i RTV, uloga Regulatornog tela za elektronske medije – REM – a, status Tanjuga, položaj lokalnih medija… ima još otvorenih pitanja, ali zadržavamo se na položaju lokalnih mediji.
Kako danas „žive“ lokalni mediji
Lokalni medij odavno su u senci nagomilanih medijskih problema, koji čekaju rasplet, politički, ili zakonski. Posle katastrofalne privatizacije, i nestanka mnogih zauvek, po ko zna koji put postavlja se pitanje, kako danas žive i rade lokalni mediji, šta se očekuje od njih, ko brine o njima, ko im pomaže, čiji su, koliko su profesionalni…? Mnogo je pitanja, pravih odgovora, gotovo ni jedan!
Kada su se najveća strukovna udruženja saglasila da je jedan od načina opstanka lokalnih medija, takozvano projektno sufinansiranje, predlažući dva posto od opštinskih i gradskih budžeta za njihovo finansiranje, ovi mediji su videli konačno svetlo na kraju tunela. Ali, velikom brzinom, sve se pretvorilo u svoju suprotnost. Zamislite budžet garad Užica od oko 3, 3 milijarde, pa dva posto za lokalne medije! Gde bi im bio kraj!
Ali, ideja od dva posto medijima, brzo je propala, te su gradska i opštinska veća, većala danima, koliko dati medijima, a po mogućstvu, što manje! I to se nekako „progutalo“, ali onda je preokrenut smisao projektnog finansiranja, te su takozvani nezavisni medijski eksperti, kao članovi komisija za dodelu budžetskih sredstava, odlučivali koji projekat je dobar, a koji nema „javni interes“.
Tako su pare Užičana odlazile i u Beograd, Čačak, pare Požežena, takođe odlazile režimskim medijima u Beograd, Čačak… pare Čajetinaca u Kraljevo, pomalo i u druge sredine…
Takozvani medijski eksperti koji su po narađenju iz partijske centrale odlučivali o sudbini loklanih medija, sve su znali, samo o funkcionisanju lokalnih medija, ništa. A medijski projekti, e to je već posebna priča! Rastrčali su se urednici i novinari lokalnih medija poslednjih godina po seminarima da na brzinu nauče kako da napišu projekat od javnog interesa, i u toj žurbi, izgubili su pojam o javnom interesu.
Ali, ni to u jednom momentu nije bilo važno. Presudio je podatak koliko ste bliski vladajućima u svom gradu, opštini, republici. A da bi se velika sredstva slila u što manji broj medija, preko noći su nicali novi mediji i nova novinarska udruženja, bez provere da li ti mediji i udruženja zaista postoje i rade, ali projektnim finansiranjem dobijali su sredstva, „ni krivi ni dužni“. I cela ova situacija dobro je okrnjila profesionalizam lokalnih medija, a bilo je, podsetimo, pojedinih medija koji su držali do profesionalizma, do birane reči koja će biti napisana, ili otići u etar, čak i onda kada su skoro svi mediji bili vlasništvo loklanih samouprava.
Sve manje se veruje medijima
Građani Srbije sve manje veruju medijima. Govori to i istraživanje koje je u oktobru ove godine u okviru projekta „Informisanje u digitalnom okruženju u Srbiji“ sproveo Centar za medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka u Beogradu, sa ciljem da stekne uvid u navike i stavove domaće onlajn zajednice koja koristi internet da bi se obavestila o aktuelnim događajima. Istraživanje je finansijski pomogao BBC Njuz na srpskom.
Citiramo nekoliko rečenica iz ovog projekta: „Poverenje u medije među ljudima koji se informišu onlajn je izuzetno nisko. Oni zadržavaju distancu i prema medijima koje prate, a izrazito su nepoverljivi prema medijima uopšte. Brine ih tačnost informacija na internetu, i na društvenim mrežama, i na sajtovima, a od svih izvora najviše ih brinu netačne i neproverene informacije koje plasiraju nosioci političke moći.
Nalaz da je poverenje nisko nije iznenađujući ako imamo na umu da nemala grupa medija ne poštuje pravila profesije, da su određeni mediji često meta negativnih kampanja, kao i da nisu retki sukobi između različitih novinarskih tabora, objašnjava Danka Ninković Slavnić, docentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.”
Zanemarujuća podela među lokalnim medijima
Nepoverenje prema svim medijima je jedna konstanta, prisutna već duži period u Srbiji, a brine i podatak da su mediji duboko podeljeni na prorežimske i one koji sebe nazivaju nezavisnima i slobodnim.
Podeljeni su novinari, jedni druge napadaju javno, podeljena su novinarska udruženja, i sve to govori o jednoj veoma nezdravoj medijskoj slici Srbije danas.
Kada su u pitanju lokalni mediji, ova podela nije toliko duboka, jer lokalno novinarstvo danas svelo se na beleženje pojava i događaja, bez dublje analize. Analizu u lokalnim medijima nema ko da radi, ona košta, kažu vlasnici medija.
Zbog toga je danas u Užicu, a i u ostalim sredinima u Srbiji, osnovna karakteristika medija, materijalno siromaštvo, koje povlači sve ostale oblike siromaštva, naročioto siromaštvo kadrova.
Manjak profesionalnih novinara na lokalnom nivou, medije svodi na servise za, može se reći, osnovno informisanje. Radije će svi užički mediji preneti šta misle direktori javnih preduzeća, nego stavove i saopštenja opozicionih stranaka o tim istim preduzećima.
Danas, lokalni mediji su jedino pouzdani u registrovanju i prenošenju servisnih inforamcija. Provuče se i poneka bezazlena priča o humanitarnim akcijama, pojedincima koji su se istakli u nekoj disciplini… Suštinske stvari ostaju negde van novinarske pažnje, pa se nameće pitanje, do kada mogu tako funkcionisati lokalni mediji?
Lokalni mediji u budućnosti
Ili, da obrnemo pitanje, šta će biti sa lokalnim medijima u budućnosti? Jedan broj novinarskih udruženja traži ukidanje projektnog finansiranja medija, drugi broj je na stanovištu da projektno finansiranje treba zadržati u ovom obliku.
Naravno, odlučiće politički vrh u onom momentu kada mu i lokalni mediji budu značajni za dalji opstanak na vlasti. U međuvremenu, lokalni mediji snalaziće se sami kako znaju i umeju, vodeći pri tome računa da se nikada „politički ne ogreše“, jer ta greška mnogo više košta, nego profesionalna greška. Ma, kome je danas stalo u Srbiji do profesije, novinarski čistunci sve su ređi.
Lokalni mediji, poznato je, godinama žive u osiromašenim uslovima rada, epidemija korona virusa ih je još surovije bacila u situaciju „snađi se, pa preživi“, a kada se završi epidemija, ko preživi, saznaćemo da li se najviše pridržavao epidemioloških, profesionalnih, političkih, ili ko zna kojih već mera.
Predlžemo da pogledate tekst serijala KULTURA DIJALOGA “ Lokalni mediji kao protočni bojler“ u kome je bila sagovornica Novka Ilić, dugogodišnja užička novinarka, autorka ovog teksta, ali i tekst iz serijala Lokalno, a profesionalno:
A tu je i tekst iz pomenutog serijala na temu: kako su se užički mediji snašli u vreme koronavirusa i krize koju je izazvao.
Tekst iz serijala „LOKALNO A PROFESIONALNO Etika, kodeks, pismenost u lokalnim medijima“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
