Prof. dr Boban Tomić, direktor Visoke škole za komunikacije i autor knjige „Mediji u školskoj klupi“, za serijal UžiceMedia „Znanjem do istine bez senzacije“ govori o medijskoj pismenosti, srpskoj medijskoj sceni, važnosti lokalnih medija, stanju u medijima užičkog kraja.
Medijska pismenost
Profesor Tomić ističe da globalno interesovanje za medijsku pismenost traje više decenija, ali su kod nas ove teme aktuelizovane proteklih godina, posebno u kontekstu medijske pismenosti i obrazovnog sistema.
– Koncept medijske pismenosti podrazumeva da savremeni čovek mora da bude osposobljen za funkcionalnu medijsku proizvodnju i potrošnju, dakle da kompetentno i kvalitetno može da stvara poruke i sadržaje ali i da isto tako konzumira poruke i sadržaje iz medijasfere.
Svetske prakse se razlikuju u načinima kako se taj koncept ostvaruje. U evropskim obrazovnim sistemima dominira pristup da medijske kompetencije grade kroz klasičan obrazovni sistem i to tako što se ojačavaju medijski i komunikacijski sadržaji u postojećim nastavnim predmetima poput jezika, psihologije, sociologije, informatike…
Drugi pristup podrazumeva da se u sve škole uvede predmet Medijska pismenost pa da se tako mladi spremaju za efikasnije ovladavanje medijskim kompetencijama.
Oba pristupa su bolja od toga da ništa ne postoji, što je nažalost praksa u skoro svim zemljama Balkana. Kod nas je obrazovni sistem pokrenut u pravcu primene nekih koncepata medijske pismenosti u školama, ali još smo daleko od cilja.
U knjizi se prof. dr Tomić bavio istraživanjem prakse u školama, ne samo u Srbiji već i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.
– Osnovna ideja je bila da istražimo u kojoj meri su razvijeni mehanizmi učenja o medijima u školskom sistemu i kako bi se postojeća praksa mogla unaprediti.
Na sreću, danas je sve više modernih i sofisticiranih kanala i sredstava masovnog komuniciranja uz pomoć kojih je moguće i efikasno učiti. Brzina razvoja komunikacionih tehnologija je dramatična a to najbolje vidimo u razvoju mobilnih i web aplikacija i njihovoj primeni.
Ono što ne valja a medijska pismenost i obrazovanje moraju dati odgovore na to, jeste činjenica da se učenje o medijima i komunikacijama iz klasičnog učenja seli u nekonvencionalno i potrošačko učenje. Rezultat je da postajemo sve manje funkcionalno medijski pismeni, sve se lošije snalazimo sa ključnim atributima medija i padamo u digitalnu zavisnost i digitalnu demenciju. To može da zaustavi samo kontinuirano komunikacijsko i medijsko znanje.
UM: Kakva je po vama srpska medijska scena danas?
BOBAN TOMIĆ: – Nikada više medija a manje programa. Nikada više kanala a manje poruka. I što je najtragičnije – nikada više kodnog šuma i ometanja. Tako bi to strogi akademci opisali jezikom komunikologije.
A praktično to znači da Srbija živi u vremenu informacijske konfuzije, preobilja i zaglupljujuće buke sadržaja kojima smo obasuti a od kojih nemamo nikakve koristi. Jezikom struke i nauke rečeno – ogromno je polje zvučanja a minimalno polje značenja.
Mediji, medijski sadržaji postoje i oni emituju gomilu sadržaja, ali kvalitet sadržaja nikada nije bio u lošijoj srazmeri sa kvantitetom i obimom medija. U obrazovnim segmentima medija skoro da nema nikakvih sadržaja, zabavni segmenti medija prepunjeni su kič, šund i sadržajima ispod svakog nivoa civilizovanosti a informativni segmenti medija pate od nedostatka informativnosti a viška manipulativnosti.
Naravno, ima i mnogo dobrih primera i medija koji i te kako uspevaju da uvedu u balans i red svoj kvalitet i obim i ti primeri bi se morali podsticati i ohrabrivati. Nažalost, masovnost i obim pokrivanja publike od strane problematičnih sadržaja neuporedivo je veći od dobrih primera.
UM: Gde su tu lokalni mediji, ocena, koliko su važni?
BOBAN TOMIĆ: – Lokalni mediji su oduvek bili važni i nezaobilazni u životu svih lokalnih zajednica. U ovom trenutku jedini lokalni mediji koji su preživeli su lokalne novine i lokalni portali koji i dalje imaju u fokusu lokalnu publiku. Oni nisu podlegli izazovima širenja tržišta i zavodljivim lažima loših medijskih strategija o tome da je spas u digitalizaciji i pristupu velikim tržištima.
Siguran način da neka mala dobra praksa propadne jeste da je globalizujete. Da se slikovito izrazim – zamislite da li bi Šuljagina lepena/lepinja mogla da preživi ako bi se prodavala širom Srbije u Maxi-ju, Idei ili nekom drugom globalnom trgovačkom lancu? To bi bilo lako i tehnički izvodljivo. Ali, naravno da ne bi preživeo autentični kvalitet i suština! Pa kako je onda ikome moglo da padne na pamet da male medije digitalizacijom „povećava“, od lokalnih pravi regionalne, od regionalnih nacionalne?!
Mislim da je taj pristup unišio male medije a spasle su se samo retke lokalne novine koje zbog prirode distribucije i dalje ostaju lokalne. Mislim da će tek da se gase i zatvaraju elektronski mediji koji su izgubili (ili im je oduzet) kompas u digitalnoj transformaciji i nemaju orijentaciju na svoju publiku, koja je u međuvremenu pronašla nove izvore informisanja i zabave.
UM: Kakva je situacija u Bajinoj Bašti i užičkom kraju?
BOBAN TOMIĆ: – Ono što vidim jeste tuga i očaj starih kolega novinara, profesionalaca i istinskih medijskih stvaralaca. Generacije iskusnih i školovanih novinara i medijskih profesionalaca koji su se školovali na prestižnim javnim univerzitetima i školama, pekli zanat kod strogih i principijelnih urednika, kalili veštinu istinitog izveštavanja u ratnim godinama, danas su sasvim eliminisane iz medijske proizvodnje. Na njihova mesta uglavnom su došli ljudi bez dovoljno kompetencija, veština i bez elementarnog znanja, kulture pa i vaspitanja.
Naravno, ima još preostalih svetlih primera koji se bore, ali su u defanzivi. Uspešan medij u regionu je onaj ko je uspešno konektovan na lokalne budžete i po kriterijumima koji su daleko od javnosti i transparentnosti, dobija ogromna sredstva za minimum kvaliteta koji daje.
Ne poštuju se autorska prava kolega iz susednih sredina, kradu se vesti, prilozi, mediji formalno sarađuju a u pozadini se međusobno podrivaju, jedni drugima „ulaze na teritoriju“ kroz opštinske konkurse i urušavaju svaki nivo organizacionog dostojanstva i ugleda. U finansijskom smislu to je najniži nivo rada koji samo obara ugled i uništava autoritet apsolutno svih medija, i onih koji uzimaju novac i onih koji novac nemaju.
Urušen je do temelja sadržaj i odnos prema publici a to je ono zbog čega mediji treba da postoje. Tako izmrcvareni mediji su postali lak plen za manipulatore svih vrsta. I da budem jasan, to nije od juče, nažalost to je proces koji traje dvadeset godina bez prestanka…
UM: Neka istraživanja tvrde da pismenost u lokalnim medijima nije na zavidnom nivou, da je kadrovska struktura poražavajuća, koji su uzroci, i posledice?
BOBAN TOMIĆ: – Slažem se sa tim stavom. Lokalni mediji nemaju kadrove, oni su na „biološkom minimumu“ kada su svi resursi u pitanju. E sad, po nekim podacima o obimu poslovanja nekih medija vidimo da oni imaju dovoljno novca u godišnjim prihodima ali da ipak nema ulaganja u kvalitet. To ja ne opravdavam i ne podržavam.
Razumem kada medij nema dovoljno prihoda i nema odakle da uloži, ali kada medij ima prilične novce a takvih slučajeva ima u regionu, onda bi taj novac morao da ide u kvalitet izveštavanja pa i u kvalitet ljudskih resursa. Zašto se to ne dešava verovatno svi znamo i ne bih o tome.
Pravo pitanje je – može li se napraviti javni mehanizam koji će prepoznati i nagraditi ulaganje u ljude? Mislim da može i da treba. Novinari u većini lokalnih redakcija nemaju dovoljno znanja i veština i to se lako može dokumentovati i jednostavnijim istraživanjem. Oni su deo tehnologije proizvodnje sadržaja i moraju ići ukorak sa savremenim trendovima i pre svega moraju biti na osnovnom obrazovnom nivou ne samo po pitanju jezika, stila, novinarstva, već i po pitanjima audio-vizuelne kulture, estetike i etike.
UM: Da li je loša kadrovska struktura oduzela medijma edukativnu funkciju?
BOBAN TOMIĆ: – Naravno. Ne može neko ko je slučajno navratio u neku oblast da poznaje i pripada toj oblasti na autentičan način. Ko za neku profesiju nije obrazovan (institucionalno ili vaninstitucionalno) ne može se njome baviti.
Novinarstvo je pretrpelo nekoliko savremenih procesa redefinisanja smisla i funkcija, ali su edukativna, informativna i zabavna funkcija oduvek ostale vrhunski prioriteti među više izvedenih funkcija novinarstva.
Edukativni sadržaji su platili najskuplju cenu i skoro da ih nema u medijima. Na jednoj strani su mediji koji forsiraju zabavu i propagandu i njima ne treba nikakva edukacija. Naprotiv, njima je edukacija u „konfliktu interesa“, jer ako bi im se publika edukovala prvo bi njih napustila. Zato i ulažu u sadržaje koju publiku drže u stanju potentne neobaveštenosti i latentne zaglupljenosti.
Na drugoj strani su mediji koji bi želeli da imaju edukativne sadržaje ali nemaju sa čim da ih plate. Ono što moram da navedem kao dobar izvor mogućnosti i gde lokalni mediji još uvek mogu da dobiju neki novac jesu državni fondovi ministarstava. Znam iz iskustva da tamo dosta lokalnih dobrih ideja dobijaju podrške. To, valjda, dođe po onome da u svom selu nikad ne možete uspeti pa onda hajde u Beograd po pare. Kako god ali to ipak postoji kao mogućnost za kvalitetne edukativne produkcije lokalaca.
UM: Koliko medijska (ne)pismenost utiče na pojavu senzacionalizma u lokalnim medijima, koliko uopšte u lokalnim medjima ima senzacionalističkog i govora mržnje?
BOBAN TOMIĆ: – Mislim da su senzacionalizam i govor mržnje uglavnom pozicionirani na „velikim medijima“. Ta vrsta destruktivne prakse zahteva dobru logistiku i podršku za one koji govor mržnje i jezik senzacionalizma praktikuju. Da bi taj model opstao on mora da ima mnogo novca iza sebe i jaku tehnološku i pravnu podršku.
A lokalni mediji to nemaju. Lokalni mediji se često svrstavaju uz neke ideje i koncepcije, iako svi kaži da su politički nezavisni, i njima to može biti slaba tačka na kojoj kasnije gube kredibilitet i uticaj.
U meri u kojoj nekim sagovornicima ili gostima omoguće da šire govor mržnje mogu i sami mediji biti odgovorni, ali u autentičnom smislu lokalni mediji nemaju mnogo mogućnosti za spektakularizaciju i širenje mržnje. Na kraju krajeva – svi mi u malim sredinama znamo dosta jedni o drugima, tako da tu nema ko šta da nas dodatno truje.
Ostali tekstovi iz serijala ZNANJEM DO STINE BEZ SENZACIJE:
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije
