O lepotama Tometinog Polja već smo pisali, a posebno nas je privukla priča Melise i Zorana Đukića, koji su nakon tri decenije rada u Engleskoj, doneli odluku da se vrate na imanje Zoranovih predaka.

U selu su napravili kuću, renovirali staru kačaru, u neposrednoj blizini izgradili Vatrogasni dom. I Melisa, Engleskinja, uklopila se u ovaj ambijent, trudi se da pomogne, okuplja decu u selu, uči ih engleski.

Inače, za Đukiće znaju širom Srbije, ali i van granica, moglo bi se reći. Zoran se sa suprugom Melisom, bavi već nekoliko godina seoskim turizmom, pokušava da svojim gostima prezentuje najlepši deo Srbije.

– Ja sam ovde dolazio kao dete, ovde je moja dedovina, jedna livada, pa sam ja kupio još jednu i proširio imanje. Trideset godina sam živeo i radio u Engleskoj, i kada sam mojoj supruzi Melisi pokazao sve ovo, odmah je rekla, ovde pravimo kuću, a ja kažem, ma gde ovde, nema ni struje, ni vode, ni asfalta. Ali, napravismo kuću pre pet godina, voda stigla, do kuće vidite ima makadam, dovoljno, – priča u jednom dahu Zoran Đukić.

Kaže, Melisa nije htela samo da se odmara, već da nešto radi, i ideja o seoskom turizmu je njena.

– Zapravo, ovaj mir, šume, staze za šetnju, livade, to je očaravajuće za ljude kojima je dosta gradske vreve. Ja se nadam da se u Tometinom Polju neće razviti taj ekonomski turizam poput Zlatibora. Kada imamo goste strance, oni uživaju u šetnji, dnevno prelaze i po 20 kilometara. I razlikuju se od naših gostiju, naši najviše vole da sede pored bazena i prave roštilj.

I nije samo lep ovaj kraj jasan je Zoran, lepa su i druga u okolini, šteta što nema mladih i što polako sela odumiru.

– Mladima selo nije atraktivno, poljoprivredni poslovi ih ne privlače. A ni seoski turizam, iako se od njega može solidno zaraditi.

I dok nam pokazuje drvenu kuću – brvnaru, kačaru, koju je opremio nameštajem starim i do sto godina, i postavio pored nove kuće, kaže:

– Ljudi ne mogu da shvate da je bilo važno čuvati ono staro, naše tradicionalno, pa skoro svi u selu su imali ovakve kućice, ali nisu ih vrednovali. Ovakve kućice, kačare, vajati, nekadašnji mlekari, sve to može imati funkciju u obogaćivanju seoskog turizma. Ja u selu čujem ljude kako samo govore, hoću da napravim novu kući, pa ću se baviti seoskim turizmom. Ma ne, dovoljno je obnoviti ove stare, drvene kuće, zaštiti ih od propadanja, i eto nečega što je zanimljivo, a i srpska je tradicija.

Očuvati prirodu i srpsku tradiciju

Zoran nam priča kako je njegova supruga Melisa osmislila ukrašavanje stare drvene kuće koju je Zoran našao tu u selu i kupio, namerava da kupi još dve slične. Sa zadovoljstvom pokazuje unutrašnjost, kuhinju, kupatilo, a u njemu kružna drvena kada, kao nekada… sam pravio, atrakcija, tradicija…

– Vidite sto, stolice, kredenac, to je sve mnogo staro, supruga ih je ofarbala i oslikala. Kada su nam kćerke završile fakultete, zaposlile se i udale, Melisa je rekla, šta ćemo mi više u Londonu, vreme je da mi odemo negde gde ćemo imati pravi mir. Tamo čovek mora mnogo da radi samo da bi plaćao račune, a ovde, život je mnogo lakši, radim ja i ovde dosta, ali mi smo se preporodili kada smo došli u Tometino Polje. Znate, drugo je to kada sebi kažete, ja ću danas da radim ono što želim i ceo dan sam gospodar svoga vremena. I zaista mi je lepo.

Dodaje Zoran, trebalo bi malo putnu infrastrukturu popraviti, ali priroda je ta koja privlači ljude da dođu i budu njegovi gosti. I hrana je važna, te Zoran i Melisa imaju svoju baštu gde gaje organsko povrće, imaju i voćnjak, takođe sa organskim proizvodima, tu je pčelinjak.

Dok smo bili u poseti kod Zorana Melisu nismo zatekli kući, otišla je dole niže u vrt, svakodnevni poslovi, kaže njen suprug. Nešto sasvim suprotno od onoga što je godinama radila u Londonu. Odnosi sa javnošću, novinarski poslovi, marketing. Po ceo dan je Melisa zauzeta.

– Kada dođu gosti iz inostranstva, ili iz diplomatskih predstavnišatva u Beogardu, oni žle i da kupe naše organske proizvode, mi ovde pečemo rakiju, imamo mali vinograd, pravimo vino. Melisa bere čajeve i suši, te i to prodajemo, gajimo maline, ribizle, borovnice, ona pravi sok od aronije, kupine, sve nas to fantastično ispunjava.

Naši gosti žele, mir, netaknutu prirodu, i naravno udoban smeštaj, a još ako je ambijent u prostoru gde borave zanimljiv, i hrana ukusna, onda je to pun pogdak i za nas i za njih. A i ja i Melisa se jako trudimo da očuvamo prirodu. Eto, nedavno vidim ja blizu kuće jednu zmiju, naravno neću je ubiti, uzmem je polako, stavim u kofu i vratim u šumu, u njeno stanište. A dole ispod kuće preko livade, šetkaju se srne, zamaknu među borove, protrči zec…a najbrži je ako je gore iznad njega orao. Sve je priroda uredila, naše je da je čuvamo. A ko ne voli prirodu, ne voli ni sebe, – zaključuje naš sagovornik, Zoran Đukić, koji je odlučio da ostatak života, posle londonskog tridestogodišnjeg perioda, sa suprugom provede baš u Tometinom Polju.

Vatrogasni dom i brigada, potreba sela

Ono na šta je Zoran posebno ponosan je formiranje Vatrogasnog doma u selu i vatrogasne brigade koja okuplja tridesetak ljudi.

– Dolazili smo i ranije ovde i baš jednom prilikom dok smo tu bili dogodilo se nekoliko požara, – priča Zoran, što ga je navelo na razmišljanje da oformi Vatrogasni dom koji bi bio meštanima od velike pomoći.

– Izgoreli su hektari četinarske šume, a vatrogascima je trebalo oko sat i po da dođu iz Požege. I onda sam krenuo da najpre osnujemo dobrovljnu vatrogasnu brigadu od ovih ljudi iz sela. Bilo je dosta zainteresovanih, pomogli su ljudi iz Požege, zatim sam doterao jedno vatrogasno vozilo iz Engelske, trebalo mi je dosta vremena i novca da ga dovedem u funkcionalno stanje. Ovog leta sam sakupio meštane Tometinog Polja i zajedničkim snagama smo ozidali vatrogasni dom, ostaju završni radovi, i da se opremi. Ja sam ovde već pet godina, i nisam video da neko selo ima vatrogasnu brigadu, vozilo i dom. Ljudi nisu svesni značaja ovoga. Ja samo podsećam da smo ovde prošle godine kada su bile suše, imali deset požara, spasili smo dve kuće i desetine hektara  šume.

Sada imamo u brigadi 30 meštana, a svaki dan se javljau novi ljudi, hoće da prođu obuku i budu spremni u slučaju novih požara.

U svemu nam je mnogo pomogao legendarni vatrgasac iz Velsa, Stiv Logan, kroz takozvanu „vatrogasnu diplomatiju“. On je došao sa svojim kolegama, pre dve godine  dovezli smo zajedno vozilo, Logan nam jei finansijski pomogao, doveo volontere u julu. Bilo je tu osam studenata iz Velsa mesec dana, radili su svaki dan sve građevinske i fizičke poslove, sami su platili svoj put do Tometinog Polja, i smeštaj na Divčibarama, oko 15 kilometara odavde. Čak i doneli izvesna sredstva da se sagradi vatrogasni dom. Verujte, meštani su bili zadivljeni koliko su se ti mladi ljudi angažovali, bile su ti i dve devojke, one su po najvećoj kiši radile, čak i teže fizičke poslove. Kao da rade za sebe. Iako je postojala jezička barijera, odlično su se sporazumevali studenti iz Velsa sa glavni majstorm, i ostalima ovde u selu,- ispričao nam je Zoran Đukić, pre desetak dana u Tometinom Polju.

Tekst je nastao u okviru projekta SEOSKI TURIZAM- ŠANSA ZA RAZVOJ OPŠTINE POŽEGA , koji realizuje Udruđenje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu https://uzicemedia.rs/, koji je sufinansiran sredstvima Opštine Požega.

- Advertisement -