Istoričarka umetnosti, Zorica Ivković, je bila direktorka Muzeja na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu u vreme kada se muzej intenzivno razvijao i svojim programskim aktivnostima sve više privlačio pažnju brojnih turista iz zemlje i inostranstva, podseća da su stari zanati u vreme velike krize u društvu krajem prošlog veka, za pojedince bili izlaz i rešenje sopstvenog egzistencijalnog pitanja.
Usled gubitka posla u fabrikama, videli su da mogu da se vrate na svoja imanja i u kuće koje su napustili, da se „prihvate alatki svojih očeva, dedova i pradedova i da mogu na taj način da ostvare prihode, a da budu gazde na svome“.
Govoreći nedavno na otvaranju vašara starih zanata i zanimanja koji je deveti put organizovao Muzej na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu, Zorica Ivković je ukazala na značaj očuvanja starih zanata kao identiteta jednog društva. Svaka zemlja na svetu ima svoj nacionalni suvenir koji pre svega, predstavlja proizvod starog zanata.
Ipak, bez obzira na značaj starih zanata i za naše društvo i za pojedinca, oni ne privlače dovoljnu pažnju mladih.
– Nažalost, sin i unuk još uvek nisu shvatili da mogu da preuzmu zanat, da mogu da budu gazde iako su zanatlije, a zanatlije su nekada bila najvrednija zanimanja. Čuveni kovači, korpari, grnčari bili su najpoznatiji i najznačajniji ljudi u selima. Onda je došlo vreme u kojem nam je sve što je nosilo u naslovu selo, bilo, nekako, drugog ili trećeg reda.
Mislim da smo svi svesni da su ta vremena prošla, da se na selu nalazi naša baština, sve ono što mi jesmo u našem identitetu, u našem biću i nastavljajući ono što su naši preci vekovima radili možemo da održimo nit trajanja, – smatra Zorica Ivković ističući da je potrebno očuvati zanate u autentičnom obliku koliko je to moguće, ali ih i prilagoditi vremenu i potrebama savremenog kupca.
– Svi održivi zanati, oni koji i danas mogu da nađu nekoga kome taj proizvod treba, mogu da pretrpe izvesne izmene da bi se prilagodili novom vremenu. Međutim, oni u biti ostaju isti, rade se rukom, od prirodnih materijala koji se nalaze u okruženju, rade se umećem i veštinom koja zaista zaslužuje da se vrednuje kao nacionalno blago.
Biti zanatlija starog zanata sve više postaje izuzetno zanimanje kojem se odaje poštovanje koje se konačno vrednuje u svetskoj kulturnoj baštini. Zbog toga i mi možemo biti ponosni što se i naši proizvodi, naši zanati, na neki način prepoznaju,- kaže Ivković i napominje da turisti veoma znaju da cene ono što jeste srpsko, osobeno i drugačije u odnosu na druge krajeve sveta, a stari zanati i tradicionalna zanimanja mogu da traju, da imaju svoj život i da nas predstavljaju u svetu.
O tradicionalnim zanimanjima, Zorica Ivković, još kaže i ističe:
– Zanimanja žena koje nisu bile zanatlije, ali su svoja umeća koristile da svakodnevno, uz sve poslove, obavljaju i neke dodatne, kao što je vez, pletenje, tkanje, takođe, mogu da se potpuno izravnaju po svojim vrednostima sa najkvalitetnijim i najvrednijim zanatskim proizvodima.