Medijska pismenost – pođimo redom: ne postoje precizne i jasne definice medijske pismenosti, ali na Nacionalnoj liderskoj konferenciji o medijima 1992. godine, medijska pismenost definisana je kao sposobnost pristupa, analize, vrednovanja i plasiranja poruka posredstvom medija.

Na pomenutoj konferenciji održanoj u organizaciji Međunarodne federacije novinara, nevladinih organizacija i više novinarskih asocijacija, kao centralna tema medijske pismensoti istaknuto je ovladavanje kritičkim i kreativnim veštinama, odnosno znanjima koja pomažu da se povežu složene ideje, da se stalno postavljaju pitanja, prepoznaju pravi odgovori, identifikuju zablude, što je u temelju intelektulanih sloboda. 

Dalje se navodi, da se ovakvom definicijom medijske pismenosti polazi od medija kao pozitivnih izvora informacija i zabave, a za njih treba osvojiti mnoga različita znanja i veštine. Razvijenija društva ne prepuštaju pojedincima da se samostalno brinu i nesistemski snalaze u sticanju znanja, nego podstiču različite društvene strategije medijskog opismenjavanja, sledeći pozitivne međunarodne primere i preporuke…

Medijska pismenost:

Medijsko obrazovanje u prosvetnim sistemima

Tako se govorilo i pisalo o medijskoj pismenosti pre tri decenije, u pokušaju da se ona definiše. I u sadržaju te definice do danas, malo toga  se promenilo, a podsetimo da je UNESKO, dve decenije pre pomenute konferencije, postavio pitanje obrazovanja za medije imajući na umu važnost koji mediji imaju u životu pojedinaca, porodiuce i celog društva.

Tada je zatraženo da se na svetskom nivou sastanu naučnici kako bi pronašli načine uključivanja medijskog obrazovanja u prosvetne sisteme svih razvijenih, pa i nerazivijenih zemalja, a 1982. godine potpisana je Deklaracija o medijskom vaspitanju.

Koncept medijske pismenosti i medijskog vaspitanja donekle se menjao, ali je ostao utemeljen na osnovnoj ideji – komunikacijskim pravima koja proističu iz osnovnih ljudskih prava koja su garantovana  mnogim međunarodnim dokumentima, a najpre Poveljom  Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ako pojednostavimo sve ove definicije medijske pismenosti koje su rezulat civilizacijske potrebe komunikacije u svetu, i spustimo na nivo rada i kavliteta medija danas u Srbiji, posebno kada su u pitanju lokalni mediji, onda medijsku pismenost možemo rasčlaniti i posmatrati kroz nekoliko delova, koji svi zajedno, neizostavno moraju činiti celinu.

Medijska pismenost:

Medijska pismenost iz našeg ugla

Pojam medijske pismenosti je širok i podrazumeva najpre elementarnu pismenost nosilaca novinarske profesije, a sa druge strane, medijsku pismenost možemo analizirati i kroz sposobnost medijskih konzumenata da „čitaju“ medije.

  • Medijska pismenost je mogućnost da se u pravo vreme plasira prava informacija.
  • Medijska pismenost je i stručnost nosilaca medijskog posla da vladaju novim tehnologijama, bez obzira koja vrsta medija je u pitanju.
  • Medijska pismenost je posedovanje potrebne količine znanja o pojavi, ličnosti, događaju, situaciji koji su predmet „medijske obrade“.
  • Medijska pismenost je sposobnost da se sačuva objektivnost u proceni istinitosti informacije.
  • Medijska pismenost je posvećenost poslu u smislu konstantne  informisanosti, i procene važnosti dobijene informacije.
  • Medijska pismenost je profesionalan odnos prema dobijenoj informaciji, i profesionalna analiza i plasmen te inforamcije.

Eto, to bi bilo nekoliko definicija medisjke pismenosti iz ugla novinara koji je više od tri i po decenije u novinarstvu, a sa iskustvom i iz vremena kada se u novimana, na radiju i televiziji nije smelo i moglo lagati, i kada si morao imati visoko obrazovanje da bi se pojavio pred miokrofonom, ili da bi tvoj potpis bio ispod teksta…

Medijska pismenost:

Velika količina medijske nepismenosti na lokalu

Šta i koliko danas znamo o pismenosti u lokalnim medijima? Ovo pitanje često novinari profesionalci postavljaju, zgranuti količinom medijske nepismenosti, namerne ili nenamerne u pojedinim medijima.

Lokalni mediji su „skloniji“ nepismenosti, jer nažalost u unutrašnjosti Srbije to prolazi neprimetnije. Čini se da pismenost u lokalnim medijima nedostaje i kao elementarno obrazovanje, ali i kao profesionalno novinarsko obrazovanje.

Takva situacija ne zaobilazi ni užičke medije. Odavno je završen period ozbiljne selekcije novinarskih radnika, da podsetimo, ranije su postojala stroga pravila po kojima će neko biti novinar. Danas ta pravila apsolutno više ne važe, čak kada je u pitanju i prijem novinara u republičke javne servise, a u lokalne medije posebno.

Duboko je zagazila politika u srpsko novinarstvo, i polako „teškim korakom“ uništava raniji stepen medijske pismenosti. U lokalnim sredinama to je mnogo uočljivije. Nije teško videti da lokalnim medijima „fali“ elemenatrna pismenost, a onda i sve ostalo. Među novinarima su uglavnom priučene osobe koje msile da mogu sve raditi. 

Zapravo i ne misle ništa, jer informacije formiraju i plasiraju na osnovu mišljenja lokalnih političara i vlasnika medija, a tu uvek postoji sprega, kao oblik ekonomske i političke kooperativnosti.

U takoj situaciji gubi se javni interes inforamcije, ona postaje suprotnost stvarnosti, a cilj takvoj (ne) istini je da po nečijem nalogu  formira baš takvo javno mnjenje kojim je lakše manipulisati kada zatreba. Sve to za posledicu ima nestajanje kritičke građanske svesti i izostanak afirmacije pozitivnih vrednosti.

Medijska pismenost:  

Kako ponovo „opismeniti“ medije

Imajući na umu očigledno dugogodošnje srozavanje medijske pismenosti, a ne znamo dokle će ići to srozavanje, postavljamo sa razlogom pitanje, kako vratiti medijsku pismenost tamo gde joj je mesto?

Ko treba da preseče tu negativnu liniju, država, medijski radnici, nevladine organizacije, građani…? 

Ili da obrnemo pitanje – kome odgovara medijska nepismenost? Odgovor na ovo pitanje je konkretan – medijska nepismenost danas u Srbiji najviše odgovara nosiocima vlasati, nekim finansijskim centrima, nekim političarima…

Nepismeni medijski radnici su odlični za manipulaciju, često su svesni tih manipulacija, koje im i finansijski koriste. Medijski radnici su danas sve češće i politički opredeljeni, pa onda tu nema analitičkog pristupa informaciji, niti njenog objektivnog plasiranja.

U takvim situacijama medijski konzumenti su podeljeni, jedni misle svojom glavom i ne veruju medijima, drugi, a većina ih je danas u Srbiji, ne zamara se, prima sve „zdarvo za gotovo“, a sa druge starne, mnogi i žele takvu (ne)informaciju. 

Pesimisti bi rekli, ovakvi klasični mediji kakvi su ranije bili i ponegde se još zadržali posebno na lokalu, nemaju budućnost, ono malo profesionalnih novinara, koji čekaju penziju u nekada velikim i profesionalnim redakcijaima, ne može više da izdrži teret nadolazeće medijske nepismenosti, banalizma i voluntarizma, pa se profesionalni novinari povlače i nemaju kao ranije želju i volju da obuče mlade, nadolazeće „kadrove“.

Ko su uopšte ti kadrovi? Postavljajući ovo pitanje svesni smo da se sve vrti u krug! U tom krugu su polupismeni novinari, lokalni politički i ekonomski moćnici, vlasnici medija, rođaci, kumovi, svastike vlasnika medija… a iz kruga je jedino „isplala“ profesija, očito nečijom namernom greškom. I onda se po ko zna koji put pitamo šta je sa slobodom medija i uticajem medija na demokartske procese a znamo da je za učešće građana u demokratskim procesima potrebna veština kritičkog mišljenja.

Takvo mišljenje mogu formirati samo profesionalni mediji sa velikim stepenom medijske pismenosti. U takvom slučaju i građani će biti medijski pismeni, dobro obavešteni i moćiće samostalno da donose odluke o političkim procesima u svojoj sredini, posebno o izbornom procesu.

Stanovište je da današnji mediji utiču na oblikovanje mišljenja, uverenja i stavova građana, bez obzira na stepen toga uticaja, a svi istraživači javnog mnjenja se slažu da mediji mnogo utiču na društvo.

Napominje se da postoji danas zavisnost od medija, uključujući i društvene mreže, a s obzirom na nizak nivo medijske pismenosti, ta zavisnost može samo izazvti negativne posledice po društvo u celini.

 Medijska pismenost:  

 Mladi i medijska pismenost

Šta učiniti sa mladima kada je u pitanju medijska pismenost? Kada je pre nekoliko godina organizacija BIRODI radila istraživanje za Medijsku koalicuju na uzorku od 3200 srednjoškolaca, među profesorima građanskog vaspitanja, studentima novinarstva i novinarima, došlo se do nekoliko važnih zaključaka:

  • Postoji lažni utisak o stepenu medijske pismenosti među ispitanicima;
  • Edukacija o opštoj medijskoj pismenosti svih aketra u istraživanju je neophodna;
  • Edukacija o novim medijima i društvenijm mrežema je posebno važna.

Takođe, zaključeno je da mediji kao proizvođači sadržaja moraju biti uključeni u edukaciju o medijskoj pismenosti. Ovo istraživanje je pokazalo da srednjoškolci internet i društvene mreže više koriste u odnosu na druge medije, i mladi tvrde da mogu da prepoznaju medijske manipulacije i načine na kojie to čine mediji u njihovoj okolini.

Ono što je zabrinulo organizatore ovog istraživanja jeste podatak da mladi malo žele, ili uopšte ne žele da učestvuju u radionicama o ulozi medija danas u društvu i stepenu pismenosti u medijima, a profesori građanskog vaspitanja su upečatljivo pokazali nespremnost da učestvuju u ovom istraživanju.

Dakle, ne postoji veća želja da se nešto promeni u skoroj budućnosti po pitanju (ne) pismenosti medija.

Pa, kakva je onda budućnost medija, opet pitamo, i dokle ćemo postavljati ovo pitanje?

Autorka teksta: Novka Ilić

U našim serijalima „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“, „KULTURA DIJALOGA“, „LOKALNO, A PROFESIONALNO“ govorili smo o položaju medija u lokalnim sredinama, novinara i medijskih radnika, problemima sa kojima se suočavaju, ali i predlozima za prevazilaženje…Valjda će do nekoga rečeno dopreti!

Na jednoj od konferencija u užičkom kraju (Foto: Iz arhive UžiceMedia)

Hroniku kovid – 19 tokom oktobra možete videti na UžiceMedia.

Hroniku kovid – 19 tokom septembra možete videti na UžiceMedia.

Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

- Advertisement -