Novinarstvo je danas industrija poluistina i laži, protiv takve industrije, najbolje oružje jeste industrija istine, ali za ovu industriju teško je naći dobre radnike!
Ovako naša sagovornica, Novka Ilić, novinarka, počinje razgovor na temu upotrebe novinarskih žanrova danas, posebno u lokalnim medijima.
– Ako govorimo o lokalnim medijima, moramo istaći nekoliko objektivnih problema koji sputavaju razvijanje profesije do kraja. Najpre je tu ekonomski faktor, posledica njega je kadrovska struktura, a u vezi sa njom je pismenost novinara koja je nažalost ispod zadovoljavajuće. Sve ukupno samo pospešuje već pomenutu industruju poluistina, i to je danas preovlađujuća situacija i u lokalnim medijima, – kaže Ilić, a na pitanje kako objašnjava poplavu poluistina, odgovara:
– Pa, vidite, osim šturih izveštaja sa događaja, nema drugih novinarskih žanrova. Kada ste na lokalnom mediju u užičkom kraju poslednji put pročitali, čuli, ili videli komentar, ili osvrt na neku pojavu, događaj, činjenicu?
Novinari sada to ne znaju da rade, niko ih nije naučio, nisu imali priliku da to nauče. A bezbroj je situacija koje izazivaju novinarsko komentarisanje, osvrtanje, analizu.
Sve se danas svodi na „copy paste“, ili prepričavanje, jer priznaćete, lakše je i nikoga ne boli glava posle toga. Svi smo zaboravili da istina ima više strana. Kada ste čuli neku radio, ili televizijsku emisiju sa sučeljavanjem suprotnih stavova? Nema toga nažalost!
Zašto nema novinarskih žanrova u medijima?
– Nema, jer pored autocenzure, koja je sveprisutna, posebno u lokalnom novinarstvu, mora se nešto i znati. Novinari se moraju pripremati za takve emisije, imati nekakovo predznanje o sagovornicima i temama o kojima se govori tokom emisija.
Novinari uvek moraju učiti, ma kako to zvučalo kao floskula, novinari moraju imati vrlo široku opštu kulturu, posebno negovati kulturu dijaloga, koju će nametnuti sagovornicima.
Prisetimo se nekadašnjih emisija na Radio Užicu, i ostalim radio stanicama, pa i na televizijama! Imali smo, ne samo tokom izborne kampanje, već tokom cele godine tematske emisije iz politike, obrazovanja, kulture, socijale, dolazili su predstavnici institucija, predstavnici građanskih udruženja, uključivali se slušaoci…
I zamislite, posle takvih emisija, neki problemi u gradu se i reše. Sada niko više ne reguje na novinarske „priče“, čak ni tužilaštvo. I još da podsetim, postojali su hrabri novinari i u lokalnim medijima, koji su otvarali niz do tada tabu tema. Danas u skoro svakoj novinarskoj priči na lokalu, imamo samo jednu stranu, zna se i koju.
Suprostavljena mišljenja dobijaju malo, ili nimalo prostora. I to je ono što svakodnevno degradiga profesiju.
Šta još vidite kao nedostatak današnjeg lokalnog novinarstva?
– Pitam se da li današnji novinari znaju koliko postoji novinarskih žanrova, i da li su se ikada oprobali u njima?
Pre dvadesetak godina, budući da sam paralelno radila u Radiju, i pisala za list „Vesti“, svi mi novinari, imali smo svoje rubrike u okviru kojih smo tražili teme, sagovornike. Imali smo nedeljni raspored za reportažu, osvrt, analizu, kolumnu, intervju, naravno iz svoje oblasti.
I tada je bilo očigledno, ko može biti novinar, a ko ne. Nije bilo lako napisati komenatr o imenovanju direktora u školama, o programu kulturne politike grada, o radu Regionalne privredne komore, o poskupljenju vode, ili struje preko noći…
Novinar je dan i noć morao sve znati iz oblasti koja pokriva njegovu rubriku, bilo to komunalna tema, ili rad gradske izborne komisije.
Radio Užice je svakodnevno imalo ankete sa građanima o problemima koji ih muče: loše grejanje, prljave ulice, najezda pasa lutalica… dozvoljavalo se građanima, bez skidanja nekih izjava, da komenarišu i rad gradonačelnika, njegovg zamenika, većnika.
I građani su rado govorili za medije, čak sa punim imenom i prezimenom, jer tada se verovalo medijima, posebno na lokalu. I lokalni medji su se uglavnom bavili temama iz svoje sredine.
Danas ako izađete na ulicu sa mikrofonom, 80 posto građana će odbiti da govori za Radio ili TV, jer ne veruju medijima, i nije im jasno zašto je istina „napustila“ medije.
Redakcije su bile brojnije, postojala je dopisnička mreža, a danas jedan medij, jedan novinar…
– Recimo list „Vesti“ iz Užica je nekada imao brojne novinare i dopisnike iz svih opština regiona. Bili su visokoobrazovani, i uvek su postojali novinari koji su umeli da napišu kolumnu, komentar, osvrt, ali i reportažu, te je postojala i godišnja nagrada za reportažu. Eto, i vaša sagovornica je dobila dva puta tu nagradu. A reportaža je zahtevala vreme, ali i talenat. Ona se ne može pisati iz kancelarije.
Danas više u lokalnim novinama nema prave reportaže, iz dva razloga: u svim medijima radi tri puta manje novinara nego što je potrebno, i ponavljam, za reportažu treba vreme i talenat.
Ima tu još jedna stvar koja me posebno brine, često od mojih kolega čujem pitanje, ko će danas da čita reportažu, koga zanima? Mlađe, starije, bez razlike izgleda, ali postoje i radio reportaže, ali i tu se možete zapitati, ko će da ih sluša? Zbog toga današnja medijska situacija je neka nova realnost, a da ne govorim kolika nas opasnost vreba od lažnih vesti. A tek od rijaliti programa?
I kao zaključak se samo nameće da je novinarska profesija u dubokoj krizi, koja poprilično traje?
– Naravno, o tome govorimo sve vreme, i ako se ne vrati poverenje u medije, ne znam šta će biti sa profesijom. S tim u vezi evo nekoliko podataka, koje je neadvno objavila RSE, a reč je o evropskom istraživajnu odnosa tradicionalnog i internet novinarsta koje je unelo niz promena na gledanje profesije:
”Prema ovogodišnjem izveštaju Unije evropskih javnih servisa, građani EU najviše vjeruju radiju i televiziji, dok opada poverenje u internet. Da li se i kako mediji menjaju u okolnostima novih – online medija, o tome smo razgovarali sa Adamom Harelom, suosnivačem digitalne agencije NEBO u Atlanti, i profesorom masovnih komunikacija Nikosom Panagiuotouom sa Aristotelovog univerziteta u Solunu, koji su nedavno boravili u Budvi.
U modernom svetu se svako ko objavljuje sadržaje na webu i društvenim mrežama može donekle shvatiti kao neka vrsta „izdavača“ koji kreira svoj „brend“, no time se svakako ne postaje novinar, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa suosnivač digitalne agencije NEBO u Atlanti Adam Harel. „Jer, novinari imaju veoma specifična pravila koja slede u svom poslu, proveravaju informacije i rade ono što većina korisnika društvenih mreža ne čini“, kaže Harel u razgovoru o tome koliko internet i društvene mreže utiču na tradicionalno novinarstvo.
Profesor Nikos Panagiotou sa Aristotelovog univerziteta u grčkom Solunu, gde predaje na odseku za masovne komunikacije, kaže da je rezervisan prema tradicionalnom građanskom novinarstvu.
„Skeptičan sam kada je reč o pojmu „građansko novinarstvo“. Činjenica da nešto mogu da objavim ne čini me novinarom. Novinarstvo znači da ste vezani specifičnim etičkim i profesionalnim kodom. Inače bi svi mogli biti lekari i automehaničari, ako je kriterijum za to da možete publikovati na internetu. Dakle, ključno je razumeti da je ono što čini razliku između novinara i onoga ko to tvrdi da jeste – profesionalna etika i kod kojeg se držite u svom poslu. Ako toga nema i samo brojite klikove, onda svi mogu biti novinari“, smatra Panagiotou.
Ključna reč za održivost medija, i tradicionalnih i onih online, je poverenje, smatraju naši sagovornici.
„Iako je i ranije bilo lažnih vesti, sada je taj fenomen profesionalniji i nije ga lako prepoznati i obračunati se s njim. Kako se izboriti s tim? Novinari trebaju biti kompetentni, ne samo u tehničkom smislu, već prvenstveno kvalitativnom. Što znači da moraju imati dovoljno vremena da provjere činjenice. Preovladavajuće ‘copy – paste’ novinarstvo vodi ka umnožavanju lažnih vesti, jer danas mnogi novinari ne haju za sadržaj, već klikove. Ako se taj koncept ne promeni, lažne vesti će na kraju uništiti sam medij koji ih plasira, jer mu se više neće verovati“, objašnjava Panagiotou.
Dezinformacije i lažne vesti nisu specifičnost samo društvenih mreža, podložni su im i tradicionalni mediji. U aprilu prošle godine Evropska komisija je predložila dodatne mere protiv ovakvih pojava kroz Kodeks prakse za rešavanje dezinformacija na internetu, najavu podrške nezavisnoj mreži za proveru činjenica i aktivnosti na promociji kvalitetnog novinarstva i medijske pismenosti.
– Šta nam ovi redovi govore, nije samo ovde kod nas specifičnost improvizacija novinarstva, i udaljavanje od profesije, ali bojim se da je sa padom i nestankom mnogih vrednosti poslednjih decenija u Srbiji, posebno stradalo novinarstvo, a da bi se zaustavio potpuni pad, neophodno je brzo reagovati.
Reakciju moraju pokazati najpre stručni ljudi, ali i oni kojima novinrastvo znači ekonomsku egzistenciju. Ti procesi zahtevaju kulturu dijaloga, dakle, prvo medijska kultura dijaloga. Tako će pobediti kvalitet i profesionbalnost, a ne takozvani novinarski projekti na koje je neko ponišanio iz stranačke centrale.
Uzgred, zaboravili smo da i mi u Srbiji imamo novinarski kodeks, donesen i usvojen od nareprezantativnijih i najrespektabilnijih novinarskih udruženja.
Narvno, novinari moraju adekvatno biti plaćeni za svoj rad, a taj rad podrazumeva stalnu brigu za istinu, bila ona u izveštaju, u komentaru, u analizi, ili u vesti.
Jer, ne zaboravimo, informacija je „roba prve vrste“, bila je to omiljena rečenica poznatog profesora novinarstva, Sergeja Lukača, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.“
| Novka Ilić je bila dugogodišnja novinarka Radio Užica i regionalnog lista „Vesti“ Užice, više godina je bila glavna i odgovorna urednica Radio Užica, sarađivala sa nekoliko radio stanica sa nacionalnom frekvencijom, pisala za dnevne listove, a 20 godina je dopisnik Radija Slobodna Evropa iz više opština Zlatiborskog okruga. Saradnik ANEM-a, ranijeg B 92, saradnik lista SNO, najstarije srpske organizacije u dijaspori „Sloboda“ u Čikagu, i portala „Koreni“ namenjenog dijaspori u Švedskoj. Članica Uprave UNS-a gotovo dve decenije. |
KULTURA DIJALOGA
U narednih nekoliko meseci NVO „Užicemedia“ i istoimeni portal će realizovati projekat pod nazivom „Kultura dijaloga“, koji je sufinansiralo Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Nastojaćemo da uz pomoć medijskih stručnjaka, kolega, dugogodišnjih novinara, vlasnika lokalnih užičkih medija odgovorimo na niz zanimljivih pitanja i upotpunimo naše teme:
- Govor u lokalnim medijima;
- Dikcija i akcentovanje;
- Značaj lektora;
- Upotreba novinskih žanrova;
- Novinarski kodeks u onlajn medijima – pravila koja su već usvojena samo ih treba primenjivati.
- Greške u lokalnim onlajn medijima – portalima počevši od kršenja autorskih prava, istinitosti i plasmana informacija, dileme i objavljivanje komentara koji sadrže kvalifikacije i kakve su tendencije u svetu.
- Jedna od tema se odnosi na savladavanje tehnika za rad u novim medijima.
- Zatim, plasman (ne) proverene informacije na portalu i posledice po svakodnevan život pojedinca u lokalnoj sredini.
- I neizbežno pitanje o stanju u užičkim medijima, kako poboljšati položaj novinara i medijskih radnika.
