Poseban je bio to život… Priču o drinskim splavarima ispričao nam je Zoran Stefanović, meštanin Perućca, čiji su deda i otac bili splavari. U drugoj polovini jula već 29 godina na Drini, u Bajnoj Bašti, održava se Drinska regata, najmasovnija manifestacija na vodi na Balkanu. Kreće od Perućca, pa niz Drinu 26 kilometara do Rogačice.
U Bajinoj Bašti se okupi do 20 hiljada učesnika, a organizatori kažu, regata je nastala u znak sećanja na drinske splavare. Ko su bili drinski splavari, kakav su posao radili, i do kada je trajalo splavarenje Drinom?
Splavaranje je počelo pre više od 120 godina, i građa je otpremana Drinom sve do 1962 godine, kada je počela izgradnja bajnobaštanske hidrocentrale. Bilo je oko hiljadu splavara iz sela oko Drine, najviše iz Perućca.
Deda i otac Zorana Stefanovića, poznatijeg po nadimku Ćerana, bili su splavari u radnom odnosu kod Prometne banke Beograd, koja je vršila otkup balvana. Zoran živi u Perućcu, pamti priče o splavarima, pokazuje nam sačuvane radne knjižice oca i dede, potvrde o primljenim platama, članske karte sindikalne organizacije splavara.
Najpre nas vodi u splavarsku pećinu, veliku udubljenu stenu, iznad Drine. Čemu je služila?
– Ovde je bio magacinski prostor, neki osnovni alat koji su splavari koristili, a tu su bili smešteni i reflektori koji su osvetljavali Drinu do Bosne, i gore prema reci Derventi, na šestom kilometru odavde. Građa je stizala sa planine Tare, iz Crne Gore, preko reke Ćehotine, sa Lima iz Brodareva i Šćepan Polja, i iz svih tih pravaca stizali su balvani još od početka prošlog veka, znači pre Prvog rata.
Po pričama koje sam ja čuo od oca i komšija koji su takođe bili splavari, kažu da je iz ovog kraja oko hiljadu ljudi bilo stalno zaposlenih u poslu splavarenja, i isključivo od toga su živele njihove porodice. Videli ste po papirima koje sam sačuvao, drinski splavari su bili organizovani u sindikat, ali i privatno veoma povezani, svi su znali ko je koliko sposoban, šta može, šta voli…. Bili su posebni ljudi…
Vodeni put splavara
– Splavari iz našeg kraja polazili su od Brodareva, gore već od same sadašnje granice sa Crnom Gorom, pa Limom i Drinom, a glavna ruta je bila do Sremske Rače, i taj vodeni put trajao je sve do 1955. dok kod Zvornika nije izgrađena hodroelektrana, i pregradila put splavarima. Splavarilo se Drinom još do 1963. kada je počela izgradnja hidoelektarne ovde na Drini u Perućcu, i tada su otišli poslednji balvani Drinom.
A sada imamo ovu Drinsku regatu, i uvek 4-5 splavova ide najpre niz Drinu da podseti na naše splavare. Ali danas sve je drugačije. Ja sam bio pošao u školu kada su odlazili Drinom poslednji splavovi, i zapamtio sam, uvek su splavari pravili konvoj, i kažu, konvoj je imao po stotinak splavova. Moj otac je često pričao o prednjaku i zadnjaku. U konvoju je bila splav komora u kojoj se kuvala hrana, a splavari su imali svoja pristaništa do Ljubovije, imali su svoja mesta gde odspavaju , „prekerefe“ splavove, dok ne dođu do Smedereva, ili Beograda, do Prometne banke koja im je bila otkupljivač.
Ostala je zapamćena priča nekih splavara, da su oni balvane prodavali i u Mačvi, pa naparve sudar sa Mačvancima, pa se splavovi rasture, Mačvani ne znaju da plivaju, ali ni ovi naši nisu bili baš vični plivanju, ali bili su vešti na balvanima i sa čakljama da zaskoče i da ponovo uhvate svoje balvane koje su već prodali! I šta su radli onda, kažu, to popiju, ili prokocakju!
Splavarenje, bio je težak posao
Naš sagovornik kaže, splavarenjem se dobijao najeftiniji transport drvene građe od Crne Gore do Beograda:
– Drina je bila spas za mnoge porodice, ali leti kada je bio mali vbodostaj, nema splavarenja. Čekalo se proleće, jesen, zima, velike kiše. Leti su splavari radili na svojoj zemlji, neplodnoj ovde, kamenitoj, ali moralo se imati hleba. Eto, nije bio lak život splavara. Neki misle, Drina nosi balvane, i ide sve, ma nije tako.Tu je mnogo posla bilo za splavare, već sam pomenuo prednjaka, to je čovek koji komanduje, morao je to biti iskusan i jak splavar.
A zadnjak je uvek bio polupočetnik, prednjak mu komanduje da krene, da navede splavove na pravu stranu, jer ako loše navede splavove, oni se razbiše o stene, vidite koliko ima stena sa obe strane Drine. Nisu onda spalvovi rađeni od mnogo čvrstih materijala. Imali su eksere splavarce po 20 santimetara, lipova oputa se kuvala i njome uvezivali balvani napred, da se splav ne bi razbio o stenu.
Prednjak je zbog toga morao da zna svaku stenu odavde, do Sremske Rače, jer on navodi splav,on je mašinovođa. A,sa njim je još stotinak splavara, sa komorom, to je ognjište ozidano kamenom na jednom splavu, tu se kuvao pasulj, kupus i krompir, a ako usput uhvate neko jagnje, ili prase, to je veselje, ili to negde unovče…
Jedan splav je imao oko 10 do 15 kubika balvana , zavisi koliki su. Svi ti balvani prihvatani su na ušću reke Dervente, to je iznad Perućca, gore oko 7 kilometara. Dolazili su drvenom prugom sa Bature. Tu je bila žičara visoka 800 metara sa drvenim stubovima, a onda kroz idu rižu, tunel od drvenih balvana dužine oko 150 metara, i riža je išla do korita Drine.
Kad se iz tog tunela balvan pusti, on leti sam, udari tamo u bosansku obalu Drine, voda ga vrati, a splavari ga onda čakljama hvataju, vežu i formira se konvoj, a u konvoju oko stitinak splavara. Splavarilo se samo četinarima, bor, smrča i jela. Listopadno drve nije išlo – Omorika nije tada bila ni otkrivena, a mislim da ona nije ni bila „nabojita“ da bi mogla biti konzumno drvo.“
Splavari u radnom odnosu kod Prometne banke Beograd
– Prometna banka Beograd je isplaćivala splavare kada dopreme građu, i svi oni su imali radne knjižice, sačuvao sam očevu i đedovu. Glavni akcionari u toj Prometnoj banci bili su Rajakovići, oni su Bajinobaštani, evo ovde na Perućcu imali su velike kuće, vile, ova jedna je sačuvana, sve im je to oduzeto posle Drugog rata, sada je ta vila prodata nekim biznismenima.
Akcionar je bio i poznati inženjer Miloš T. Savčić, on je projektovao žičaru za spuštanje balvana, a poznat je i po tome što je mnogo predratnih zgarada u Beogradu baš on projektovao. Prometna banka je splavarima bila poslodavac sve do kraja Drugog rata, a posle su oni imali radni odnos kod Drvnog kombinata Užice, i to je trajala do 1963. kada počinje izgradnja Hidroelektrane „Perućac“, i više nema splavarenja.
Pričali su splavari kako im je to teško palo, naučili na vodu, balvane, „da idu od kuće“, a kada se završilo splavarenmje, morali su se vratiti svojoj njivici, mi smo to zvali „prlja“, ovde je neplodna zemlja, da bi dobili malo kukuruza belca, ili malo pasulja a ako dođe medved te im to sve pojede, e onda je bila prava šteta.
Iako je bio težak splavarski posao, porodice su mogle živeti od toga. Dok traje sezona splavarenja, splavari kada odu,ostanu oko petnaestak dana na putu, ako idu od Šćpan Polja do Sremske Rače. Onda su se vraćali, ako uhvate neki kamion, ili zapregu, ali i peške. Usput imali su dve – tri kafane gde spavaju, gde se i potroši zarađena para, dosta njih je kockalo, tako se pričalo, a bila je tu i poneka žena usput.
Za splavare je vezano niz različitih priča, ja pamtim đedovu priču kako splavari do Prvog rata nisu mogli ući u tadašnju Bosnu dublje od pet metara da dopreme balvane, i onda su se dovijali. Menjali su imena, rođak moje majke AndrijaTadić promenio je ime u Arif, a moga dedu su zvali Juso. A kasnije među našim splavarima bilo je i muslimana, ja sam to video po sačuvanom spisku za isplatu zarada koji sam našao među očevim dokumentima.
Ipak najviše splavara bilo je iz ovog, kako mi kažemo, gornjeg dela bajnobaštanske opštine, dole do sela Beserovine, iz Crne Gore nije bilo splavara. I od spavarske plate se moglo živeti, ko nije prokockao mogla se izdržavati porodica, a onda su porodice imale po petoro šestoro, ali i više dece, – priča naš sagovornik.
Splavari nekada i danas
A onda nas Zoran vodi na mesto ispod brane na Perućcu, odakle svake godine kreće Drinska regata. Zatičemo majstore koji prave četiri splava, oni će biti prethodnica Drinske regate, splavovi se danas prave drugačije i brže nego u vreme drinskih splavara, objašnajva Željko Ilić, majstor za gradnju splavova ali samo u turističke svrhe:
– Završavamo rad oko splavova, koji će s krenuti kao prethodnica svih plovila niz Drinu tokom regate, a cilj je da se setimo naših splavara i njihovih zasluga. Ovaj splav u tirističke svrhe dužine je obično oko 14 metara, obla građa šest i osam metara, na splavu bude oko 30 ljudi. Splav je tešak oko 0 tona, i dodajte težinu ovih savremenih splavara, to je velika masa.
Splav, ovaj za turističke svrhe, bude širine oko četiri metra, ima dva vesla, splav se može kretati levo i desno, nikada napred ili nazad, zbog toga kažu, komplikovano je upravljati splavom, jer moraš znati vodu, moraš znati maticu i onda nije teško. Kada krene regata, petnaestak minuta ranije kreću ovi splavovi da podsete na drinske splavare.
Gotovo iz svake porodice ovde nekada je neko bio splavar. Po priči mojih predaka koji su takođe bili splavari, splavarenje je bio mnogo težak i rizičan posao. Spuštali su građu u vodu, radili po svim vermenskim prilikama, imali odmarališta gde su pravili predah, ložili vatru, spremali se za put, a kada polaze na put pozdravalju se, nikada se ne zna šta se na vodi može dogoditi.
A sada splavarimo iz zabave. Krećemo odavde iz Perućca do Rogačice, to je oko 26 kilometara, napravimo jednu pauzu, gosti se okupaju u Drini, a posle kada stignemo u Rogačicu, splavovi se rasformiraju. Balvani se vraćaju u strugaru, i onda čekamo sledeću godnu, pa opet uzimamo neke druge balvane, uvezujemo ih i pravimo splav. I tako smo radili do sada, evo već 29 godina. I setimo se naših splavara, – rekao nam je majstor za turističke splavove, Željko Ilić iz Perućca.
U Bajnu Baštu i okolinu dok traje regata dođu savremeni splavari iz čitavog sveta. Njih oko 20 000 okupira Drinu i ovo malo mesto koje ima duplo manje stanovnika. Napraviće konvoj plovila, otisnuti se Drinom, uz muziku hranu i piće, veselo i potpuno drugačije od splavarskih konvoja pre sto godina, kako do sada za ovih 29, tako i naredne jubilarne godine.
Za još reportaža tekstova iz turizma i drugih oblasti, pratite naš sajt!
