Od Požege do Roške banje vijuga asfaltni put više od 15 kilometara. Od centra sela put uranja u bogato zelenilo i spušta se blagom strminom. Nadomak same banje sagrađen je lep komleks drvenih građevina u etno stilu na kojima stoji natpis za izdavanje soba. I tu se asfalt prekida.
Malo niže, uvaljanim putem kojem je pre dva dana bujica pretila da potpuno odnese, a nepunih pedesetak metara od banje, nalazi se kuća Mire i Uroša Đonovića iz Požege.
Uređeno dvorište, puno cveća. U kući je 20 kategorisanih ležajeva i restoranski deo. Trenutno nema mnogo gostiju, a i skoro celog proteklog meseca je tako zbog kiše koja pada skoro svaki dan. Kada je leto toplije i ovaj ugostiteljski objekat je puniji. Mira vodi računa o svemu. Gostima nudi pod vrlo povoljnim uslovima smeštaj i hranu na bazi polu i punog pansiona, a oni koriste i ostaju u banji onako kako sami smatraju da je najbolje.
– Sezone ovde kasno počinju, od polovine juna do septembra. Najviše gostiju je od polovine jula i do kraja avgusta. Prošla godina nije bila loša, ali ove, za proteklih skoro mesec kišnih dana, jedva da je bilo petnaestak gostiju,- priča Mira i dodaje da su joj najčešći stariji gosti iz užičkog kraja, ali ih ima i iz drugih mesta iz Srbije.
– Dođe i po koji stranac, većinom, naši ljudi koji žive po inostranstvu,- kaže Mira i ističe da iako je kao i njen muž Uroš iz požeškog kraja, nisu znali gde se banja tačno nalazi i dok nisu počeli postepeno da grade svoj ugostiteljski objekat koji je prve goste primio pre osam godina, sa Roškom banjom nisu imali nikakve veze.
Zapravo, Mira i Uroš su celu mladost proveli u Australiji, punih dvadeset godina, a onda su se vratili u svoj kraj, u Požegu, sredinom osamdesetih. Skućili se.
– Moj muž je veoma vredan, ambiciozan i radan, ali se desi da ga pre petnaestak godina uhvati išijas. Lečio se, ali se teško oporavljao. Predlagali su mu mnogi da ode u jednu od nekih banja, ali on nije želeo jer nije verovao da banja može išta da pomogne. Međutim, jedan poznanik ga nagovori da ipak proba i da ode u Rošku banju, kaže, blizu je, nadomak Požege. Eto, živimo u Požegi, iz ovih smo krajeva, a nismo ni znali gde je banja. Samo posle četiri dana provedena u banji bilo mu je mnogo bolje i već nije morao da koristi štap.
Verujte, kada sam ušla u banjsku vodu, oduševila sam se, minerali vam se pohvataju po koži, milina,- priča Mira. Posle toga, Uroš kupi plac nadomak same banje i sagradi manji objekat koji je imao prizemlje i sprat. Kasnije ga je dograđivao malo po malo od sopstvenih sredstava.
– Radila sam u ugostiteljstvu u Australiji, tako da mi sve ovo nije nepoznato, mada u početku nisam baš bila za ovaj posao, jer nismo mi mladi pa da započnemo posao. Međutim, godina po godina prođe. Opremili smo i kuhinju, angažujem kuvarice, dobavljamo hranu,- priča Mira i dodaje da zajedno sa još nekoliko meštana vodi računa o banji, čisti je zbog svojih gostiju.
Kaže, šteta je što se još uvek ne razrešava status banje pa da i opština više počne ulagati u njen razvoj.
Pre dvadesetak godina radio je i restoran u blizini banje. Odavno ne radi, a sami smo se uverili da je potpuno oronuo. Iznad samog izvora nalazi se matalna konstrukcija koja predstavlja improvizovanu banju. Unutar ovog metalnog objekta je izvor Roge koji je kaptiran i od koga se voda preliva u dva omalena protočna bazena, muški i ženski koji su jedan do drugog i prilično su oronula. Voda zatim preliva u potok koji se posle oko 500 metara spaja sa rekom Veliki Rzav.
Meštani tvrde da je banja bila poznata još u tursko doba, a o njenom radu posle Drugog svetskog rata, lepo je pisao šezdesetih godina naš poznati novinar i publicista Radovan Popović. Rađena su komletna ispitivanja mineralne vode u banji u kojoj je temperatura 26,1 stepen i na osnovu tih ispitivanja zaključeno je da se ova voda može koristiti u balneološke svrhe.
Osim nekoliko gostiju koji su odseli kod Mire, pre nekoliko dana na kupanje u banji čekali su i ljudi i žene iz okolnih mesta i iz Požege koji su došli kolima. Kažu, stariji meštani su im rekli, da je potrebno da u vodi provedu oko 20 minuta, dva puta dnevno, desetak dana i pomoći će im da ublaže išijas, reumu ili posledice od lomova. Nikome ne plaćaju kupanje niti ima ko da ih profesionalno posavetuje.
– Šteta je da se ova banja više ne iskoristi, da se uredi kako dolikuje i da novac ostane u našoj opštini. Ona je prava i velika šansa za razvoj seoskog turizma,- kaže Mira i nastavlja da odgovara na telefonske pozive svojih potencijalnih gostiju iz Novog Sada.
Tekst je nastao u okviru projekta „SEOSKI TURIZAM- ŠANSA ZA RAZVOJ OPŠTINE POŽEGA“ , koji realizuje Udruđenje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu https://uzicemedia.rs/, koji je sufinansiran sredstvima Opštine Požega.
