U Turskoj uvek želim da vidim još neki deo ove velike zemlje. Tako i ovoga puta, boraveći dvadesetak dana, jedanaesti put u oblasti Ajvalika, oko 170 kilometara udaljenoj od Izmira, sa prijateljicom Akćan uputili smo se u Antaliju, na jugoistoku Turske, tačnije u malo, mondensko, bogato istorijom, mesto Kaš, na Mediteranu. Sa razlogom.
Porodica moje prijateljice nekada je ovde živela, otac je radio u državnoj „Zirat banci“, te je za njih godinama mesto boravka bilo tamo gde je to posao zahtevao. Kasnije, i Akćan je postala službenik ove banke. Posle Ankare, dobila je posao u Ajvaliku, tu gde je bila rodna kuća njene majke, u samom centru ove stare turske varoši, u čijoj okolini su velike površine pod maslinjacima.
I danas kažu, tursko maslinovo ulje je najkvalitetnije iz Ajvalika. Egejsko more, niska vlažnost vazduha, koja je samo oko pet odsto, ovo je i vazdušna banja, naročito u letovalištu Sarimsakli, udaljenom sedam kilometara od Ajvalika, sa peskovitom plažom dugom više od 15 kilometara. I iznad svega prijatni i dobri ljudi.
To je ono što me je privuklo da više od decenije održavam prijateljstvo sa Akćan i njenom mlađom sestrom Nurđan u Turskoj . Obe su u penziji. Žene u Turskoj posle dvadeset godina radnog staža, odlaze u penziju, na svoj zahtev mogu raditi još najviše pet godina.
U Turskoj Boravak u gradu Kaš
U Kaš stižemo posle osam sati vožnje, udobnim autobusom. U Srbiji ovakvih neće biti još najmanje petnaestak godina. Ispred svog sedišta gledam televiziju, slušam muziku, „šetam“ po internetu. Sve imam ulaskom u autobus, vodu, sendvič, kolač, kafu, sladoled, „kolu“, „fantu“, po izboru. I to traje koliko i vožnja. Niko nije nervozan, ljut, niko ne prosipa po sedištu, po podu autobusa, svi ostavljaju onako kako su našli tu, kaže mi Akćan, koja mnogo putuje, nikada nisu nestale slušalice, nikada niko nije pokvario svoj autobuski tv ekran.
Nezamislivo i nespojivo sa našim mentalitetom. Kada sam prvi put išla po Turskoj na putovanje koje je trajalo čitav dan, pale su sve moje predrasude o običnom turskom čoveku. Istanbul, Bursa, Balekisir, Izmir, Češme, Kušadasi, Efes, Čanakale, Bergam,Galipolje… svuda turskim autobusima, satima vožnja, i nikada nisam osetila umor.
U Kašu nas čeka Sezan, to je rođaka Akćan. Sve autobuske stanice su izvan grada, pa i ova, i Sezan je došla svojim novim belim ford-fokusom. Ona je direktorica državne „Jap kredit banke“, u centru Kaša. Vozi nas do malog hotela „Sardunja“ (muškatla) na samoj obali Mediterana. Posle osam stepenika si u vodi. A zatim na večeru u suprotnom kraju grada, u restoran na uzvišenju sa kojeg se vidi ceo ovaj gradić i plavi Mediteran. Sutradan je subota i Sezan pita gde želimo da nas vozi. Ne znamo okolinu, neka ona bira.
U Turskoj Demre, Sveti Nikola i Rusi
Vozimo se pedesetak kilometara, i stižemo u Demre. Malo mesto prepuno turističkih autobusa. Najviše ruskih. A stotoine Rusa okolo čekaju svoje vodiče, čekaju red. U ovom mestu se nalazi čuvena crkva Svetog Nikole, kažu Sveti Nikola je ovde bio episkop oko dvadeset godina.
U okolini Dembrea je rođen 270. godine, a nedaleko odavde u mestu Mira gde je bio njegov grob, pronađeno je nekoliko kostiju koje se danas uz brojne ikone i druge crkvene relikvije, čuvaju u Muzeju u Antaliji, glavnom gradu ove oblasti, udaljeno oko stotinak kilometara odavde.
Crkva Svetog Nikole je jedno od važnih svestkih hodočašća, posebno za pravoslavce. Ruski vodič objašnajva kako je Sveti Nikola rođen u susednom mestu Patari, akada je postao episkop maloazijske provincije Likija došao je u Demre, i mesto Mira i postao episkop Mirski.
Izuzetno je bio uvažavan u carskoj Rusiji, u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Italiji Grškoj. Poznat je i kao Deda Mraz u holandskom i engleskom jeziku. Legenda kaže, vremenom je postao voljen i u Americi i bio je jedan od zaštitnih svetaca Njojorka. Preminuo je 343. i sahranjen je nedaleko od rodne kuće.
U Sabornoj crkvi koja je danas mesto hodočašća njegove mošti počivale su 700 godina, da bi 1087. bile prenete (kažu da su ukardene), u Italiju u Bari, gde su i danas. Jedna priča govori da je, kako se širila popularnost Svetog Nikole na zapad, nepoznati provalnik, a sumnja se da je bio italijanski trgovac, oskrnavio njegov grob i pokupio mošti, odneo ih je u Bari, gde je svecu podignuta nova crkva.
A u nekim spisima stoji da je dana 26. avgusta 1071. godine vizantijska vojska poražena od Turaka Seldžuka, i hrišćani veruju da se u ovoj pometnji Sveti Nikola u jednom čudesnom snu javio nekom časnom svešteniku iz Barija i naredio da mu se mošti prenesu u Bari, koji je u to vreme bio hrišćanski grad i pod pravoslavnim patrijarhom. Mošti su u Bari stigle 9. maja 1087. godine.
Crkva Svetog Nikole, Mira i stenovite grobnice
Zna se, posle smrti Svetog Nikole, podignut je mali spomenik van naselja Demrea, a kasnije kako se povećavala njegova popularnost, trebalo je podići veći hram, tako je i nastala bazilika Svetog Nikole.
Više puta je uništavana. Prvi put u 8. veku u velikom zemljotresu. Posle sto godna počela je ponovo gradnja crkve, da bi bila završena u 11. veku. Zna se da je najveća obnova bila 1042. za vreme vladavine cara Konsantina i njegove žene Zoe. A Rusija je obavila veliku restauraciju 1862.
Ova crkve Svetog Nikole u Demreu, njena arhitektura, napomnju ruski vodiči, važan su primer srednjevizantijske umetnosti. Sastoiji se od kupole, jedne apside, uzvišene platforme, sobe-kupole, dva prolaza, jedne ugaone sobe sa severoistoka, druge na jugozapadu, sa prelepim podnim mozaicima, freskama i sarkofagom sveca.
Ceo prostor pun je ruskih turista, svi su obučeni prilagođeno za ovaj prostor, posebno žene sa maramama na glavi. Slušaju priču o crkvi i Svetom Nikoli sa velikom pažnjom. I sa suzama u očima. Prilaze kamenom sarkofagu gde je stolećima počivalo telo Svetog Nikole, skidaju sa svojih zlatnih ogrlica priveske- krstiće, drže na kamenoj grobnici, i, plaču. Čekaju, ili zamišljaju čudotvorne moći Svetog Nikole.
Akćan, Sezan, ja i suprug Miloš slušamo i gledamo. Religiozne emocije Rusa su sasvim iskrene. U grupama turista su stari, mladi, deca, svi se slično ponašaju. Družeći se celu deceniju sa Akćan naučila sam je srspki dovoljno da se razmemo, a olakšavajuća okolnost je bila što je ona to žarko želela, jer su njeni preci poreklom iz Pljevalja (Taslidže, kako ovaj crnogorski gard zovu) i pričam joj koliko je i u Srbiji važan Sveti Nikola.
Ali joj objašnjavam, gledajući ruske turiste, Rusi su ranjivije duše. A zatim moja Akćan prilazi i sama sarkofagu i krsti se onako kako to mi činimo. Videla je pre tri godine kada sam je vodila u manastir Mileševu.
Hodočašće i u Patari
Zadržavamo se malo duže u crkvi Svetog Nikole, ovde u crkvi mnogo je prijatnije i zbog vreline tropskog antalijskog dana. Neumorni Miloš fotografiše, Sezan strpljivo čeka, ja i Akćan svaku bi ćošak da vidimo. A zatim odlazimo do Mire, nekadašnje prestonice Likije.
Mira je takođe mesto hodočašća. Iz Demre svi dođu u Miru udaljenu dva kilometra. I najupečatljivije što se vidi ovde, jesu grobnice urezane u stene. Zastaje dah kada se približite stenovitim grobnicama.
Arheološka ispitivanja grobnih reljefa i načina njihove izrade govore da je grad Mira, a zovu ga i Kale, postojao pet vekova pre helenskog perioda, a svoje zlatno doba doživeo je u drugom veku. Uništen je 141. godine u zemljotresu, a obnovljen bogatstvom Oroma iz Radiopolisa i Likija Magnuma, rimskog Valije, podaci su koje nalazimo u brošurama na ulazu u lokalitet grobnica, koje izgledaju kao drevne kućice urezane u stene.
Njima se može samo prići, ali ne i ući, iako hodnici i stepenice vode do njih. Danas su ove stenovite grobnice kao i Crkva Svetog Nikole, pod zaštitom više svetskih organizacija i turska država dobro vodi računa o važnim istorijskim, turističkim i kulturnim lokacijama.
A preko puta neobičnih grobnica su ostaci rimskog grada sa impozantnim teatrom iz 2. veka. Bila je to, kažu lokalni vodiči, u isto vreme i arena za gladijatorske borbe i predstave sa divljim životinjama. Mnogo natpisa u areni je još vidljivo, a prolazi i tuneli za izlaz na scenu su prohodni. Izdržljiviji na vrućini, peli su se do vrha.
Jedan deo sedišta je sačuvan, netaknut, a deo amfiteatra ipak je urušen. Saznajemo da se neke od brojnih maski koje su ukrašavale pozornicu, danas čuvaju u gradskom muzeju u Demri i muzeju u Antaliji.
Boraveći u Turskoj i u Miri zatičemo brojne Ruse, a kada pitam jednog ruskog vodiča zašto toliko interesovanje za ovaj deo Turske, on odmah odgovara: „Pa zbog Svetog Nikole, Demre, Mira i Patara su nezaobilazna mesta kada Rus dođe u Tursku. Za nas Ruse, Demre je poseban, zna se crkva Svetog Nikole tokom osmanlijskog carstva nije se koristila, ali ju je naš car Aleksandar obnovio. I ovo je za nas hodočašće. A tek da ste ovde u decembru, na Dan Svetog Nikole.“
A dok pišem ove redove, prisećajući se ranijih boravaka u Turskoj i utisaka, čitam vest da su mošti Svetog Nikole stigle u Moskvu, agde su do kraja jula izložene u Sankt Peterburgu, kada se vraćaju u Italiju, a dogovor o slanju mošti Svetog Nikole u Moskvu postignut je prošle godine na sastanku pape Franje i patrijarha Kirila, što je ujedno bio i prvi sastanak poglavara ruske i rimokatoličke crkve, podseća jedna ruska agencija.
Antički teatar i mediteranska plaža
Iz Demrea i Mire odlazimo u Pataru. To je jedno veliko selo gde je rođen Sveti Nikola. Obeležja o tačnom mestu rođenja u ovom selu nema, niti lokalno stanovništvo o tome zna više. U Patari je orgoman antički lokalitet, do koga se dolazi pešačenjem dva kilometra.
Arheološka istraživanja još traju u Turskoj, ali deo koji je završen je veoma zanimljiv, sa širokim amfiteatrom, i scenom. Akćan se penje i pokušava da peva neku sevdalinku. Odzvanja njen glas, moj smeh, „dežurni fotoreporter“ beleži. Posle duge šetnje antičkim hodnicima, trgovima, kupatilima, odlazimo na suprotnu stranu Patare, pravo na čuvenu plažu dugu oko 25 kilometara sa žutim najsitnijim peskom.
Stižemo u društvu jedne mlade Italijanke koju smo upoznali tokom obilaska antičkog lokaliteta, i ona nas vozi svojim autom do plaže. Ona živi u Istambulu, profesorica je italijanskog jezika. Ulazimo u vodu prelazeći peščane dine kojima vetar svakog trenutka menja oblik. Prijatni sredozemni stalni vetar, i topola blistava svetloplava voda vraćaju nam snagu oduzetu prethodnim dugim pešačenjem i vrućinom.
Kažu ovde, na ovoj plaži ima veliki broj kornjača, pojavljuju se u večernjim satima, polažu jaja. Nismo mogli da ih čekamo. Imali smo u planu da vidimo još malo Antalije.
Kalkan, grad doseljenih Engleza
Potom odlazimo u Kalkan, moderan gradić sa strmim sokacima, uređenim prodavnicama, lepim restorančićima.Sati su popodnevni i grad je pun.Ovde je najviše Engleza. Sredovečni, penzioneri. Šetaju, sede, piju, ručaju. Sezan objašnjava da je to počelo pre desetak godina. Englezi su u velikom broju ovde pokupovali kuće, apartmane, i sada tu leti žive. Nije im skupo, klima dobra. Uživaju. Mnogi ostaju i čitavu zimu.
Leta su ovde topla isuva, dnevna temperatura je do 38 stepeni. I zime su tople, ali se kažu, tempretaura spusti i do 10 stepeni. Vraćajući se ka Kašu, Sezan zaustavlja na mestu gde je pored puta već kolona automobila, da bismo videlu čudesnu plažu Kaputaš. To je uvala do koje se sa magistrale stiže silazeći stotinama stepenika, a dole je nestvaran prizor: zlatni pesak, svetlo plavi pojas vode, a zatim voda boje mastila.
Plaža je puna i svako tu može doći, ne plaća se ulaz, brojni strani turisti dolaze samo da fotografišu ovo bajkovito mesto, fotografije prave sa magistrale, jer silazak do plaže traje.
Povratak ka Izmiru, zemljotres
Naš boravak u Turskoj nastavio se u Kašu, jednom od najvažnijih gradova u Likiji. Sedimo u centru, starom delu grada, ili čaršiji, kako kako to Turci zovu. Dok pijemo kafu prijateljica nam priča da je u Kašu moguće baviti se raznim vodenim sportovima, posebno ronjenjem. Takođe ljubitelji paraglajdinga ovde su česti posetioci.
Predlaže nam da sa nekom lokalnom turističkom agencijom odemo do Kekove, najpoznatijeg ostrva koje se nalazi između Kaša i Demre. Ovo ostrvo je poznato po podvodnom gradu, srušenom u zemljitresu u drugom veku. Tada je ceo grad Kekove potonuo sto metara u more. I danas se ti ostaci grada ploveći pored same obale brodom, mogu videti na ivici obala i u moru.
Na ovom delu turske obale 1982. pronađena je najstarija brodska olupina na svetu iz 14. veka pre naše ere, a delovi ove olupine danas se čuvaju u Muzeju podvodne umetnosti u Bodrumu. Nismo imali vremena za Kekovu ove godine, možda drugi put.
I dok sam u povratku iz autobusa gledala desetine kilometara plastenika sa paradajzom, Akćan mi kaže da je bio zemljotres u Izmiru i Ajvaliku. Ovo područje je inače trusno, ali odavno nije bilo zemljotresa. Epicentar je bio na grčkom ostru Lezbos, baš perko puta Ajvalika.
Nekoliko puta smo posetili ovo ostrvi, odnosno glavni grad Mitilini, koji se kada je potpuno vedro dobro vidi sa turske obale Egeja.
U povratku, na izmirskoj autobuskoj stanici ponovo zemljotres. Ništa nije porušeno, niko povređen. Nema uzbuđenja, svako ide svojim putem. Izmir je veliki trgovački grad u Turskoj, svi tu imaju nekakav posao. Kada smo stigli u Ajvalik, opet jedan slabiji zemljotres. I tako je bilo narednih 5- 6 dana. Naučili smo i nije nam smetalo kada zaljujaju stolovi, komode, lusteri.
Nakon sedam antalijskih dana i odmora od nekoliko dana, Akćan je predložila da preko turske agencije idemo u Kušadasi, Efes, mesto u komeje kuća Bogorodice Marije, između Kušadasija i Efesa, Širindžu, selo u kome se pravi vino od jagode, borovnice, trešnje, ribizle. Najviše mi se dopalo jagodino vino. O tome drugi put.
O Svetom Nikoli
Roditelji, otac Teofan i majka Nona imali su samo njega. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelj naroda. Duhovnom životu poučavao ga je stric Nikolaj, episkop patarski. Oni su se zajedno zamonašili u manastiru Novi Sion. Nakon smrti svojih roditelja, prodao je celo imanje i novac je razdelio sirotinji. Neko vreme je bio sveštenik u svom rodnom gradu.
Odlikovao se milosrđem i mnogi su smatrali, da će naslediti svog strica kao episkop. Pošto je bio skroman, povukao se u samoću da tako sačeka smrt. Hrišćani veruju da mu se potom javio glas Gospodnji i rekao mu: „Nikolaje, pođi u narod na podvig ako želiš biti od mene uvenčan“. Tada je napustio pustinjački život i otišao u narod.
Izabran je za arhiepiskopa grada Mira u Likiji, u to vreme deo Rimskog carstva, danas oblast Turske. Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimilijana, u vreme gonjenja i mučenja hrišćana, bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo.
Prisustvovao je Prvom vaseljenskom sadboru u Nikeji, ali zbog toga što je udario aleksandrijskog sveštenika Arija optuženog za jeres, udaljen je sa sabora i zabranjeno mu je dalje prisustvo. U hrišćanskoj tradiciji se spominje da su mu odobrili ponovno prisustvo na saboru tek kada im se u snu preko izabranih arhijereja javio glas Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogoridice da je učinjena velika nepravda prema Svetom Nikolaju, koji je branio pravu veru.
Ljudi su ga još za vreme njegovog života smatrali za svetitelja. Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili nemoći. Hrišćani veruju da se on svima odazivao i da je svima pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost.
Veruju da je Sveti Nikola čudotvorac i da se mnoga čuda dešavaju od njegovih čudotvornih moštiiju iz kojih neprestano izbija sveto miro kojim se leče bolesnici. Ovaj svetitelj je spasavao nasukane i izgubljene brodove, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca.Praznuje se i kao dečji praznik po katoličkim zemljama Evrope, naročito u Nemačkoj, Holandiji Belgiji, ali i u Sloveniji I Hrvatskoj. Tada deca dobijaju poklone ukoliko su bila poslušna.
Zaštitnik je grada Amsterdama i mnogih drugih gradova i luka, posebno u Grčkoj i Italiji. U grčkom folkloru Sveti Nikola se opisuje kao „gospodar mora“, i zaštitnik cele Grčke i Rusije. I u Srbiji je poštovan svetac.
Uz ovaj pogledajte i tekst o manastiru Ostrog, pa o slavi Nikoljdan – Svetom Nikoli, jednoj od najčešćih slava u Srbiji, a tu su i drugi a tu su i drugi putopisi i reportaže sa portala Užicemedia, pa možda nađete još neku ideju za putovanje.
