Prvao ime joj je bilo Evelin Haversfild, ali bajnobaštanski gorštaci, užički i kosjerićki siromasi, deca siročad, i oni pokraj Drine kojima Veliki rat uze sve, te ostaše sami i bolesni, jednostavno, zvali su je Evelina, lakše i srpskije za izgovor.
Ko je bila Evelina? Odakle u našim krajevima?
Dovoljno je otići u Bajnu Baštu, u portu gradske crkve, videti njen grob, i ući u spomen dom posvećen ovoj plemenitoj ženi, ili u bajnobaštanski Dom zdravlja koji nosi njeno ime. I saznaćemo deo Evelininog životnog puta vezanog za Srbiju. Meštani Bajne Bašte nisu zaboravili priču o škotskoj baronesi, himanitarki, koja večno počiva tu u centru ove male varoši na Drini.
Rođena je u britanskoj aristokratskoj porodici 1867. godine, otac joj je bio baron Vilijam Skarlet, a majka, kćerka komandira američke mornarice. Najveći deo detinjstva provela je u Londonu, a umrla u dalekoj Srbiji 1920. godine kao heroj srpskog naroda.
Evelia je,budući da je poticala iz imućne porodice, imala dobro vaspitanje i obrazovanje, te se jedno vreme školovala u Diseldorfu. Kao vrlo mlada zalagala se za prava žena i pravo glasa za žene u Velikoj Britaniji. Tako je brzo postala član „Ženske socijalne i političke unije“. Ulagala je napore da se žene organizuju kao podrška ratnim naporima svoga naroda u Prvom svetskom ratu. Tako je i dospela u Srbiju.
Evelina se dva puta udavala, i imala je dva sina, starijeg Džona Kembela koji je poginuo u ratu 1915. godine, a mlađi se zvao Bruk Tunstel. Zabeleženo je kako je Evelina često učetvovala u protestima pred rat, sakupljajući razne peticije i zalažući se za prava žena. Bila je uhapšena 1909. godine i zatvorena sa još nekoliko boraca za ljudska prava.
Evelina, bolničarka na frontu
Na početku Velikog rata 1914. godine Evelina je odmah počela da organizuje žene kako bi pomogle borcima na frontu. Tako je u Velikoj Britaniji formirana volonterska organizacija „Rezereve žena“ koja je kasnije aktivno učestvovala u ratnim zbivanjima. Uloga im je bila da prikupljaju sredstva za odgovarajuće poterbe, a Evelina je aktivna bila i u radu organizacije „Ženski bitan korpus“.
Zahvaljujući radu obe organizacije, britanski parlament je doneo odluku da formira jedinicu sastavljenu od žena- ženske borbene oružane snage . Evelina se od samog početka rata dosta angažovala u pomoći ranjenim i bolesnima, pa se 1915. godine priključila Ženskoj škotskoj bolnici koja je bila stacionirana u Srbiji, a vodila ju je dr Elsije Inglis. Snabdevali su bolnicu potrebnim sanitetskim materijalom, i podjednako pomagali kako vojsku tako i lokalno stanovništvo. Evelina je u tom poslu bila neumorna, a general Bojović jednom prilikom napisao je: „Zaslužili ste duboku i iskrenu zahvalnost cele srpske vojske i srpske nacije.“
U oktobru 1915. godine kada je počelo veliko povlačenje srpske vojske i naroda, počelo je i povlačenje stranih medicinsih misija, tada je i dr Inglis napustila Kargujevac i pošla na jug. U Lazarevcu, Evelina i dr Edit Holovej imale su samo nekoliko sati da evakuišu celu bolnicu i sve pacijente. Prilikom povlačenja kroz Srbiju ušle su u beskonačnu kolonu izbeglica. U Kruševcu su se pridružile doktorki Inglis i ostalim članicama Bolnice škotskih žena.
Hroničari tog vremena zabeležili su veliku požrtvovanost članica te bolnice. Ostalo je zapisano: „ Mada je bilo izvesno da će uskoro svi ranjenici i bolesnici biti zarobljeni, Evelina i ostale Škostke žene (udruženje) nisu posustale. Same su odabrale da dođu u Srbiju, same odlučile da podele teške dane u sudbonosnim ratnim vremenima. One jednostavno nisu mogle da iznevere ranjenike i bolesne i njihovo beskrajno poverenje, toplinu i ljubaznost kojom su uzvraćali za požrtvovano lečenje i negu. Evelina bi često odjahala do okolnih sela kako bi nabavila hranu za bolesnike, a obilazila ih je ignorišući čak i vreme policijskog časa. Evelina i dr Inglis koja je tečno govorila nemački, išle su i kod okupacione komande da bi se založile za svoje ranjenike.
Po povratu u Englesku opet radi za Srbiju
U martu 1915. godine preko Međunarodnog Crvenog krtsa izvršena je repatrijacija svih članova savezničke misije, pa se tako Evelin Haversfild sa ostalim članicama Škotskih žena vratila u Englesku, preko Mađarske, Beča, Švajcarske i Francuske, ali, Škostke žene nisu zaboravile Srbiju. Po povratku u svoju zemlju, nastavile su da se bore za srpski narod.
Zabeleženo je da su u Velikoj Britataniji na Vidovdan 1916. godine organizovale proslavu, koju su nazvale „Dan Kosova“. Dr Iglis je vršila pripreme za formiranje još jedne velike Bolnice škotskih žena koja bi pratila srpsku dobrovoljačku diviziju na Ruskom frontu u Dobrudži, a u proleće 1917. godine Evelina se udružuje sa još tri ratne veteranke, i prikupljaju novac kako bi osnovale ratnu kuhinju koja je radila na Solunskom frontu od Petelina, Jelaka, do Kajmakčalana.
Želja da počiva pored puta
Nakon završetka rata i oslobođenja Srbije, nekoliko članova medicinskih misija vratilo se u Srbiju da pomogne napaćenom narodu. Među prvima došla je Evelina. Kako je ostalo zabeleženo, rekla je da dolazi kako bi ispunila sebi dat zavet da nešto uradi za stradale porodice i decu koja su živela u Užicu, Kosjeriću i pogranučnim mestima duž reke Drine. Kažu da su je lepote planinskih predela Zapadne Srbije, od Užica, preko Tare do Bajne Bapšte, podsećale na rodnu Škotsku.
U nadgrobnim spomenicima krtajputašima videla je simbol narodne vitalnosti i snage. Možda je to bila vizija da će je sudnji čas zateći daleko od odmovine, ne zna se, ali starji Bajnobaštani pamte priču svojih očeva i dedova kako je Evelina izrazila želju da bude sahranjena pored puta, da prolaznici i putnici namernici je nikada ne zaborave.
Kažu, govorila je, „počivati pored puta, znači osluškivati život, i topot konjskog kasa…“
Dobitnica je najviših srpskih odlikovanja
Po povrtaku Evelina je najviše vremena provodila u Bajnoj Bašti. Tu je podigla Dom za ratnu siročad, i pomogla smeštaj za obolele od tuberkoloze. Svoju imovinu je unovčila i dala za lekove, hranu i odeću za srpsku siročad. Upamćeno je kako je danonoćno, ne štedeći sebe obilazila sela, negovala bolesne i iznemogle. Stizala je do najudaljenijih planinskih sela.
I sama je obolela od upale pluća i preminula 21. marta 1920. godine. Sahranjena je u Bajnoj Bašti, a spomenik u porti crkve Svetog Ilije Proroka je mesto njenog večnog počinka. Kao sećanje na plemenitu i hrabru Evelinu, narod bajnobaštanskog kraja 1930. godine otvorio je spomen dom- bolnicu Eveline Haverfild.
Danas je to bajnobaštanski Dom zdravlja, koji nosi Evelinino ime. U okviru parohisjkog doma u Bajnoj Bašti takođe je otvoren Dom Eveline Haversfild, čime je kako objašnjavaju Bajnonaštani, ispunjen Evelinin amanet „da za sve usamljene, napuštene i gladne postoji jedno toplo sklonište pod istim krovom“.
Evelina je odlikovana najvišim srpskim odlikovanjima: Ordenom Svetog Save i Ordenom belog orla sa dva mača.
Umrla je u 52. godini života, a na njenom nadgrobnom spomeniku piše: „Radila je za srpski naord i borila se kao ravnopravni borac, pravi jahač i najverniji prijatelj! Počivaj u miru.“
I jedna ulica u Bajnoj Bašti nosi Evelinino ime.
Autorka teksta: Novka Ilić
Tekst je nastao u okviru projekta UŽIČKI HEROJI VELIKOG RATA – „A ja ću ispred svih vas…“, koji realizuje Udruženje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu, a koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
