Ove godine prvi put sva tri nagrađena rada su učenica Medicinske škole iz Užica,  prvo mesto osvojila je Marijana Nikolić, drugo Milica Luković i treće mesto Marija Ćebić. S obzirom na aktuelnu epidemiološku situaciju sa koronavirusom učenici nisu mogli da predstave svoje radove predstavnicima udruženja osoba sa inaliditetom.

Iz nagrađenih radova izdvajamo delove koji pokazuju kako mladi ljudi razmišljaju i iznose svoje stavove o osobama sa invaliditetom u svom okruženju. Učenica Marijana Nikolić piše u tekstu pod naslovom „Prihvatanje je urođeno – distanca se stiče odrastanjem“.

Srednjoškolci solidarni sa osobama sa invaliditetom

– Da bi jedan dan istekao od svog početka do kraja, potrebno je da otkuca 86.400 sekundi koje odlaze u nepovrat. Slične preciznosti u vidu brojki ne mogu da vam ponudim, ali možemo zajedno da zamislimo. Pratite me…

Pred tobom je, dragi čitaoče, u ovom trenutku, baš kao i preda mnom, mrkli mrak. Sklopi oči. Pokušaj bez virenja da stigneš do vrata svog stana ili kuće. Pokušaj da izađeš do ulice, pa da pređeš preko semafora. Probaj da stigneš do obližnje pekare a da tobom ne upravlja ništa više od čula dodira ili mirisa.

Pokušajmo ponovo. Na televiziji je emisija čiji te sadržaj opterećuje, a daljinski je na drugom kraju sobe. Zamisli da ti je neko stavio noge u džak, pa ih nekoliko puta obmotao lancem. Mama je samo skoknula do prodavnice, a ti ne možeš sam da siđeš sa kreveta. Uključi bilo šta, nešto što te ne interesuje, nervira, rastužuje, i neka to bude jedina stvar na koju ne smeš da obratiš pažnju. Koliko ćeš izdržati?

Zamislimo sada zajedno, po poslednji put – nalaziš se u ogromnoj gužvi, svuda oko tebe je buka, ljudi se smeju, vrište i plešu, a tebi je loše. Pokušavaš da dozoveš nekoga, ali od prevelike buke niko ne može da te čuje. Počinješ da se znojiš, hvata te groznica, crne tačkice se pojavljuju pred očima. Otvaraš usta, ali osećaš se kao riba na suvom. Niko te ne čuje, a ako neko i obrati pažnju, neće te razumeti. Nem si. A drugi su za tebe, hteli to ili ne, gluvi.

Sada se, čitaoče, seti toga da jedan dan otkucava 86.400 sekundi. Naučio si to još davno dok si bio dete, kao što naučiš da voziš bicikl, pišeš ćirilicu i latinicu, da ubaciješ loptu u koš, odeš u šetnju bez roditelja. Naučio si da se sve to podrazumeva za tebe, ali ne i za nekoga koga poznaješ. Naučili su te roditelji da ne okrećeš glavu, da pružiš ruku, poguraš kolica, pročitaš umesto njega, zamoliš za uslugu kada on ne može.

Naučio si da se sve dešava sa razlogom, da ti ljudi možda jesu fizički drugačiji od tebe, ali da su u dubini duše svi isti. Neki sa slabijim sluhom, vidom, mogućnošću kretanja, ali svi zaslužuju jednaku priliku. Nikad nećeš znati u čemu mogu da budu sjajni i uspešni, ako im ne pružiš priliku. Nestvarne i neizvesne sekunde…

I što si više odrastao, više si svaku od njih ispunjavao obavezama, žureći negde ili nekome u susret, zaboravljajući da se osvrneš oko sebe i posmatraš. Da vidiš da mnoga mesta- škole, kafići, parkovi sale za konferencije, gradski autobusi ili vozovi, – nemaju prilaznu rampu koja bi pomogla ljudima u kolicima. Da nema dovoljno događaja koji se održavaju, a koji bi pomogli ljudima sa poteškoćama i razvoju da napreduju i druže se, ali ne samo sa onima koji su njima slični, već i sa drugima sa kojima dele ista interesovanja,- piše Marijana Nikolić, učenica Medicinske škole Užice.

Ona u tekstu zaključuje da – voleti druge, njihovu različitost, prihvatiti, razumeti- sve to čini boljim svakoga od nas. Onoliko ljubavi koliko pošaljemo, toliko ćemo i primiti. Naša adresa neće ostati nepoznata onom ko zna da ceni šta smo za njega uradili. Voleti ceo svet-imperativ je za sreću, dragi čitaoci.

Jedna od aktivnosti (Foto: UM)

Učenica Milica Luković, po odluci žirija osvojila je drugo mesto za rad na temu „U otvorenom srcu različitost je bogatstvo“.

– Plašiš se da ću te stići jer ti ne znaš koliko je duga ta tvoja staza, plašiš se mog glasa, smetaju ti moje reči, a ne znaš da su one lek. Sunce će uskoro izaći, ja ću opet biti srećna, a ti? Ti ćeš zastati jer ćeš čuti melodiju moje duše, shvatićeš da se mir savesti sastoji u neosuđivanju i neponižavanju, da smo svi isti a tako različiti, da svi znamo kako da volimo i kako da budemo voljeni, da svi znamo da praštamo, darujemo druge svojom ljubavlju, da sami nikada nećemo opstati i da samo sa rukom u ruci možemo osvojiti svet. Pogledaćeš me  i ja ću se nasmejati, jer ću znati, jer ćeš znati gde se krije onaj ključ i iskra koju tražiš. Shvatićeš da sve počinje iz srca u srcu, da sva toplina sveta staje baš u njemu.

Učenica Medicinske škole Marija Ćebić, osvojila je treće mesto za rad u kome je pisala da različitost je bogatstvo.

– Jednoga dana ću prihvatiti sebe. Jednoga dana ću nastaviti da putujem, da sanjam, da radim na sebi i svojoj budućnosti, ali za sada je ovaj zagrljaj moj prvi korak na svetu, moj prvi korak ka sebi.

Ja sanjam, ja trepćem, ja plačem. Ja osećam svaku nijansu bola i svaki delić sreće koji i vi osećate. Ja imam ljubav, volju i nadu. Ja sam drugačija. Ovo je bila samo još jedna priča o ljudima koji su pravi heroji. Potrebna je velika snaga da bismo naučili da poštujemo sebe i da bismo prihvatili sebe onakvim kakvi zaista jesmo.

Njihovo nemirno more je bilo teško, puno bola i nesreće, ali zato za njih uvek postoji jedna velika mirna luka. Njihovo srce. Njihovo srce koje zaslužuje svu ljubav i sreću na ovom svetu. Podržimo ih zbog toga. Otvorimo naša srca i pustimo da im naša podrška pomogne da stvore svet u kakvom žele da žive i pomozimo im da otvore  svoja srca iza kojih se krije ceo jedan svet,- zapisala je Marija.

I u drugim radovima užički srednjoškolci pišu sa puno emocija i razumevanja za osobe sa invaliditetom.

O dodeli nagrade „Cvet jednakosti“ na Kikinim danima pisali smo i ranije, podsetimo se kako je bilo 2018. ko su bili dobitnici, a potom i 2019. godine.

O radu lokalnih OSI organizacija za Užicemedia nedavno je govorio Čedomir Cicović.

- Advertisement -