Kada isperd sebe imate jednu ovako aktivnu, obrazovanu osobu, koja je angažovana na mnogim poljima, u dilemi ste odakle početi, od aktivizma u gradskim i okružnim udruženjima osoba sa invaliditetom, radnog mesta, projekata, vođenja i pokretanja brojnih akcija, njegovih pesma…

UM: Svoje aktivnosti realizujete kroz namenske razvojne projekte i programe. Koje?

– Pomenuću samo uvođenje i licenciranje nekoliko socijalnih usluga za osobe sa invaliditetom: Pomoć u kući za osobe sa invaliditetom, Personalna asistencija, Lični pratilac deteta sa invaliditetom u školi, Usluga prilagođenog prevoza za korisnike dnevnog boravka. Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize je trenutno u procesu uvođenja i licenciranja usluge Predah smeštaj za odrasle osobe sa invaliditetom u okviru projekta koji finasira Švajcarska vlada posredstvom Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva vlade republike Srbije.

A svakako treba istaći i osnivanje Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom „Naše zeleno polje“ d.o.o. u Sevojnu, koje je avgusta 2018. osnovalo Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize.

UM: Kako se može okarakterisati trenutna situacija u Užicu, koliko je urađeno da bi se uslovi za osobe sa invaliditetom poboljšali?

– Ja uvek kažem da kada se pogleda unazad jasno je da je urađeno dosta toga i da moramo biti zadovoljni u odnosu na ono kako je bilo. Ali ne smemo ostati pasivni u tom osećaju zadovoljstva. Jer ovo je polje angažovanja u kome svaki dan stajanja u mestu, odnosno ne kreteanja napred, ustvari znači regresiju, pogoršanje situacije. To znači da moramo gledati napred u ono kako želimo da bude za 10-20 godina. I ta želja i stremljenje nas mora isnspirisati i motivisati.

Istovremeno, unapređenje situacije na jednom polju predstavlja i obavezu i odgovornost u budućnosti, a ne jednokratan čin kojim se nešto završava. Kako za donosioce odluka, tako i za aktiviste i zaposlene u udruženjima osoba sa invaliditetom, ali i za same osobe sa invaliditetom, članove tih udruženja.

Čedomir Cisović (Foto: UM)

UM: Da li možeš ovo da pojasniš kroz konkretne primere?

– Užice je jedan od retkih gradova, ako ne i jedini u Srbiji koji ima udruženo delovanje 11 organizacija u okviru Zajednice organizacija osoba sa invaliditetom po pitanjima koja se odnose na sve osobe sa invaliditetom u gradu i u regionu. To zajedničko delovanje dovelo je pre više od 10 godina do uspostavljanja posebne linije u budžetu kojom se delom finasira rad ovih udruženja kroz godišnje projekte.

Ali to zatim predstavlja i konkretnu i merljivu odgovornost i obavezu tih udruženja i zaposlenih u njima da na konkretan način budu servis svojih članova, unapređuju njihov položaj i rade za njihovo dobro svakoga dana, puno radno vreme, pa i više od toga.

Takođe, kada kao grad sa nepovoljnom konfiguracijom terena napravite lift koji omogućava osobama sa invaliditetom da koriste jednu od najlepših „zelenih“ pešačkih staza u Srbiji, to ne znači da ste vi dokazali da se može i to i da je to, samim tim, dovoljno. To samo znači da ste pokazali da je očigledno da se može i to i da onda nema „alibija“ za bilo koju intervenciju na unapređenju situacije na polju pristupačnosti u budućnosti.

UM: To, ako dobro shvatam, podrazumeva udruživanje svih aktera, udruženja, samih osoba sa invaliditetom, donosioce odluka i u poslednje vreme toliko često pominjanu – struku?

– U narednom periodu, u najkraćem, neophodno je raditi na monitoringu i unapređenju socijalnih usluga, jer korisnici i njihove potrebe moraju biti u centru pažnje. Uvođenju novih socijalnih usluga. Stvaranju preduslova za održivo, kontinuirano, sukcesivno i dugoročno zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Unapređenja situacije na polju pristupačnosti na svim javnim površinama i u svim lokalnim institucijama i ustanovama, za sve osobe sa invaliditetom.

Jedna promena na bolje mora povući drugu inače se i njen efekat poništava. Obaveza mora podrazumevati odgovornost, a promena angažovanje. To je jedini način da se dugoročno ide napred i kada se radi o ovome o čemu pričamo, ali i u životu uopšte.

UM: Koje su predrasude društva prema osobama sa invaliditetom?

– Predrasude su polje u kome je neophodno strpljenje, kontinuirano angažovanje i edukacija okruženja u kome se teži da se predrasude smanje i da se sa njima izborimo. Tu se efekti vide samo na duži rok, ako je rad i angažovanje ovakvo kako sam prethodno istakao.

Što se tiče predrasuda u odnosu na osobe sa invaliditetom, dominantne su one koje se tiču sposobnosti osoba sa invaliditetom u odnosu na rad, angažovanje. Zatim grupe predrasuda koja se odnosi na seksualnost, roditeljstvo i zasnivanje porodice od strane osoba sa invaliditetom. I na posletku ona najukorenjenija i najiracionalnija – predrasuda prema različitosti kao takvoj.

Sa jedne od gradskih akcija: Čedomir Cicović sa Anom Milošević, užičkom novinarkom

UM: Šta uraditi da menjamo sliku u svojoj zajednici, kako svoje okruženje pravilno edukavati da shvate prave probleme OSI i njihove potrebe?

– Neophodno je da se društvo, pre svega najmlađi, edukuju o različitosti i njenom prihvatanju u najširem smislu. Prihvatanju drugog i drugačijeg. Da deca shvate da različitost obogaćuje, a ne da narušava. U slučaju osoba sa invaliditetom neophodno je edukovati okruženje u brojnim sferama. Od pravilne terminologije, preko načina komunikacije i interakcije uopšte, do seksulanosti, emotivnosti i doživljaja osoba sa invaliditetom i u tom smislu.

Da se razumemo, barijera u odnosu prema novom, drugačijem, nepoznatom, na početku je normalna. O bilo čemu da se radi. Ona se prevazilazi informisanjem, slanjem pravih poruka i iskrenošću i jedne i druge strane u interakciji.

UM: Uloga samih osoba sa invaliditetom u osvešćivanju i informisanju okruženja mora biti vidna.

– Mora. Na dnevnom nivou, dakle svakoga dana. Od načina kako se ponašamo prema svom najbližem okruženju, prema samima sebi, kako percipiramo sebe i druge. Od toga zavisi i kako će nas drugi doživeti. Mi moramo da se menjamo da bismo promenili sliku o sebi na željeni način. Menjanje slike o sebi bez stvarne promene nas samih, jeste stvaranje lažne slike na kojoj se ne može bazirati stvarna i pozitivna promena kakvu priželjkujemo i za koju se zalažemo i borimo.

UM: Koliko je naše društvo neosetljivo, šta je najizraženije?

– Naše društvo u pogledu emocionalne osetljivosti nije ništa manje ili više osetljivo od drugih društava. Egzistencijalna nesigurnost možda pojačava nervozu ili napetost pa se to tako čini i manifestuje se možda kao nedostatak empatije, kao pozitivnog osećanja za druge. Što je i normalno kada je vaša najosnovnija egzistencija neizvesna. Pogotovo ako je to stanje u dugom vremenskom periodu, kao što je to kod nas slučaj.

Ono što je kod nas veći problem u odnosu na druga društva, pogotovo ona najrazvijenija, jeste nedostatak upravo rada u predškolskom i osnovnom obrazovanju, pa i u porodici. Rada na promeni obrasca po kome je ono što nam je strano, nepoznato i drugačije nužno i nešto loše i nepoželjno u našem okruženju. To moramo da menjamo. Jer živimo u svetu gde vreme i prostor nikad nisu bili relativniji. Roba, ljudi i informacije putuju nikad brže.

Ova situacija sa pandemijom pokazala je da i one poslove za koje se mislilo da još uvek ne mogu da se rade od kuće, ipak mogu. A dala je priliku i najvećem mogućem broju ljudi da osveste iskustvo karantina u najbukvalnijem smislu. A to je iskustvo sa kojim se najveći broj osoba sa invaliditetom susreće svaki dan i kad nema pandemije. Pa ipak, za nas je „karantin“ uzrokovan neprihvatanjem i odbijanjem zato što smo drugačiji i različiti – jednako težak i opasan kao i fizičke prepreke ili fizička izolacija uzrokovana arhitektonskom  i fizičkom nepristupačnošću okruženja.

UM: Da li nerazumevanje i neshvatanje doprinosi još većim sistemskim i institucionalnim preprekama?

– Ovde se postavlja ono čuveno pitanje: „Šta je starije, kokoška ili jaje?“ Ali sigurno je da unapređenje i podizanje svesti okruženja, menjanje pristupa, smanjenje predrasuda i stereotipa o osobama sa invaliditetom lakše dovodi do unapređenja funkcionisanja sistema, u onim delovima koji se odnose na osobe sa invaliditetom, pa samim tim i do podizanja kvaliteta njihovog života. Ali ne može se odbaciti ni činjenica da promene u sistemu takođe za sobom povlače i brže i efikasnije promene kod ljudi u smislu prihvatanja osoba sa invaliditetom.

UM: Pojasnite primerom koji potkrepljuje tu tezu.

– U Užicu je 2018. godine je prvi put postavljena taktilna staza za kretanje osoba sa oštećenjem vida (na glavnoj ulici na potezu od „Zdravljaka“ do nove robne kuće). Ona svakako u toj dužini i na toj maloj deonici ne vrši svoju funkciju u potpunosti, jer ne omogućava slepoj ili slabovidoj osobi punu slobodu kretanja. Ako bismo bili potpuno dosledni, jasno je da bi osobu kojoj je ova staza presudna za kretanje neko morao da dovede do „Zdravljaka“ i da je sačeka nakon robne kuće i odatle ponovo da joj pomogne. Dakle, to je samo tih par stotina metara.

Ali ova intervencija i „promena, unapređenje u sistemu” u domenu pristupačnosti, značajnija je upravo u pogledu podizanja svesti, uklanjanja predrasuda, pa i edukacije, posebno mladih. Jer oni će to videti verovatno prvi put. Pitaće (se) čemu te trake na trotoaru služe? Pitajući saznaće i naučiće, a kad saznamo i naučimo onda lakše prihvatamo i imamo manju početnu barijeru u upoznavanju i prvoj komunikaciji.

I naravno, veći stepen razumevanja i empatije za te ljude i izazove sa kojima se svakodnevno suočavaju. Na to sam mislio kada sam rekao da promena sistema može dovesti do promene svesti iako je poželjan i dugotrajniji obrnuti smer delovanja.

UM: Da li se ti konkretno susrećeš sa problemima i koji su?

– Ja sam već dovoljno odrastao, da ne kažem star i dovoljno dugo živim ovde da bih imao problema u svakodnevnom smislu sa nečim od ovoga o čemu sam prethodno govorio. Na početku odnos sredine, nepristupačnost, neravnopravnost i diskriminacija jesu faktori koji vas svaki put pogode na ličnom, psihološkom nivou.

Lagao bih ako bih rekao da to i danas nije tako. Samo što sam vremenom izgradio mehanizme i načine da se sa tim nosim, a da nema dugoročnih posledica. Ruku na srce, stvari se menjaju na bolje. Sporije i manje nego što bi trebalo ili moglo, ali se menjaju.

Ja se već preko 20 godina aktivno borim i zalažem za poboljšanje kvaliteta života i stvaranje izjednačenih mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Još kada se svakodnevno srećete i radite sa i za te ljude i članove, onda svi njihovi problemi delimično i posredno postaju i moji. Ako ništa drugo, ostanu negde u podsvesti.

UM: Šta je to što ti najviše zasmeta kada su OSI u pitanju?

– Iskreno meni najviše smeta što same osobe sa invaliditetom još uvek ne vide kolika je njihova odgovornost u procesu stvaranja tih izjednačenih mogućnosti za sve. Jer mi smo TI ljudi. Na kraju krajeva, slogan međunarodnog pokreta osoba sa invaliditetom je „Ništa o nama bez nas“.

I što se ne pripremaju i ne izgrađuju svoje lične kapacitete, jer kad jednom dođe taj dan da su mogućnosti i prava zaista za sve jednaki, onda će se videti ko invaliditet koristi kao zaklon i „alibi“ za nemanje želje, inerciju, pa i lenjost, a kome treba bilo koja dodatna podrška i u tom momentu.

Znam da će taj dan doći, čak i u našem društvu, pre ili kasnije, jer mi (aktivisti u tzv. „invalidskom pokretu“)radimo i kad sistem ne radi ili nas čak i sabotira. Za taj dan mi moramo biti spremni kao ravnopravni građani koji imaju ista prava ALI I ISTE OBAVEZE I ODGOVORNOSTI kao svi građani. Jer jedno bez drugog ne ide, kako god se to nama činilo u ovom društvu.

UM: Dugo si aktivan, pa otuda i pitanje, šta po tebi treba uraditi da lokalna zajednica dobije pravu sliku o osobama sa invaliditetom?

– Pitali su jednog Engleza u čemu je tajna famozne engleske trave. On je odgovorio: „Ni u čemu posebno. Samo je redovno zalivamo i kosimo….i tako 800 godina…“. U tom duhu, odgovor je – „Ništa posebno“. „Samo“ edukacija, lični primer osoba sa invaliditetom, osvešćivanje okruženja, ali i osnaživanje i osvešćivanje i samih osoba sa invaliditetom.

I tako neprekidno, kontinuirano i istrajno i u narednim godinama i decenijama. Jer kao što sam već napomenuo, ne treba imati iluzije, ako bi sada stali i zadovoljili se ovim dokle smo došli, stvari bi se vrlo brzo vratile na početak. Daleko brže nego što je nama trebalo da stignemo ovde gde smo danas.

UM: Direktor si preduzeća koje zapošljava osobe sa invaliditetom, kakva su iskustva?

– Otvaranje preduzeća „Naše zeleno polje“ bila je ideja i inicijativa nas kao Udruženja, Grada Užica i Regionalne razvojne agencije „Zlatibor“. Kao način da se dugoročno unapredi situacija u vezi sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom u Užicu. Pogotovo imajući u vidu da se već u tom periodu znalo da „Budućnost“, koja je imala istu pravnu formu (preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom) sa 40-ak zaposlenih osoba sa invaliditetom – nažalost, neće uspeti da opstane.

Sama procedura dobijanja rešenja i tog povlašćenog rešenja bila je duga i veoma zahtevna. Uspeli smo. Udruženje Invalida cerebralne i dečije paralize je osnivač i vlasnik tog Preduzeća. Krenuli smo od avgusta 2018. sa delatnošću sušenja voća, prema prvobitnoj zamisli sva tri navedena aktera. Međutim, sada su pred nama novi izazovi koji se odnose na osiguranje dovoljne tražnje i količine za plasman. To ne može bez velikih trgovaca. A oni imaju visoke zahteve od svojih partnera.

I upravo motivisani da ispunimo te zahteve i ostvarimo saradnju sa velikim trgovinskim lancima, kod kojih postoji veliko interesovanje za saradnju sa našim Preduzećem, već neko vreme u procesu smo traženja načina za implementaciju i sertifikaciju HACCP standarda kao najzahtevnijeg. Imamo neke probleme na tom putu, ali se nadam da ćemo ih u dogledno vreme prevazići.

UM: Koliko ima zaposlenih?

– U Preduzeću sada radi šest osoba sa invaliditetom. U planu je i otpočinjanje još jedne delatnosti u narednom period kako bi se zaposlilo još ljudi. A sa povezivanjem sa velikim „igračima“ na tržištu, otvorilo bi se prostor za sukcesivno i kontinuirano zapošljavanje i održiv, ali konstantan rast Preduzeća na srednji i dugi rok.

U svakom slučaju, naš princip je visok kvalitet proizvoda i usluga i cenovna konkurentnost. Sve drugo bi bila pogrešna i kontraproduktivna poruka. Jer od početka nam je jasno da bi bilo veoma pogubno da se postavimo tako da neko treba da kupi nešto od nas samo zato što su to proizvele i uradile osobe sa invaliditetom.

UM: Aktivan si i na drugim poljima, pišeš pesme, kada će tvoja prva knjiga biti objavljena?

– Pesme su moj način da pobegnem od sebe u sebe i od sveta u svet. Pišem iz hobija i bez pretenzija da stvorim nešto što bi bilo namenjeno nekome. To je moj lični izraz, emocija i energija. Međutim, prija mi kad to vidim na papiru i da se to nekome sviđa.

Ta moja psihološka i emotivna „terapija“ poezijom, bilo da je čitam ili pišem, traje praktično ceo moj život. Ali kao artikulisano stvaralaštvo do sada su moje pesme izašle u okviru dve zajedničke zbirke pesama. Obe u izdanju Udruženja, sa grupom autora, članovima Udruženja.

Trenutno su pri kraju aktivnosti na izdavanju moje prve samostalne zbirke pesama pod nazivom „Ubiti vreme“. Imam još nekih problema sa „zatvaranjem finansijske konstrukcije“, ali se nadam da ću to uspeti da rešim u dogledno vreme, pa da moje uživanje, emocije i energiju mogu da podelim i sa drugima.

To je uvek lepo. A pogotovo danas kada u našem društvu ono što se nudi i potencira da međusobno delimo ima prizvuk destrukcije, energiju apatije i nijansu sive…

Kolo

Imam – neću,

nemam – želim,

ćutim nemir,

govorim tišinu,

saplićem mir,

zagovoren tamom

život zaustavljam

urlikom želje:

„Voleo bih da umem,

ne znam – ali živim!“

  • Cicović je aktivan u dva partneraska Udruženja u kojima je angažovan kao član, odnosno zaposlen, Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize i Udruženje distrofičara Zlatiborskog okruga Užice. Radi se o udruženjima koja su osnovana pre više od 40 godina kao „tradicionalna“ udruženja osoba sa invaliditetom. Udruženje cerebralne i dečije paralize je gradsko i ima oko 130 članova, a Udruženje distrofičara je regionalno i ima nešto manje od 60 članova. Udruženja preko 20 godina funkcionišu kao moderne organizacije na nekoliko nivoa istovremeno:
  • – Najpre na dnevnom nivou – kroz podršku i pomoć članovima u rešavanju svakodnevnih, najčešće birokratskih problema sa institucijama i ustanovama sistema, – kaže Cicović i dodaje:
  • – Zatim, kao psiho-socijalna podrška članovima i njihovim porodicama: Kroz organizaciju psiholoških savetovališta, okupaciono-radne terapije, različitih vidova podrške i pomoći članovima i njihovim porodicama. Ove aktivnosti se najčešće realizuju kroz programe i projekte Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
  • Kroz akcije – Prikupljanje čepova (akcija ZaČEPimo predrasude), nabavka stomatološke opreme za osobe sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, nabavka ginekološkog stola za žene sa invaliditetom, nabavka prilagođenog vozila u saobraćajnoj školi za obuku učenika sa invaliditetom i drugo.
  • Sistemskom – Zapošljavanje, socijalne usluge, pristupačnost, socijalna i zdravstvena zaštita. Ovaj vid delovanja je najvažniji, najsporiji i najdugotrajniji. Između ostalog i iz razloga što se ne tiče samo naših članova već se tiče unapređenja položaja svih osoba sa invaliditetom u Užicu pa i šire.
  • Pomenuću samo uvođenje i licenciranje nekoliko socijalnih usluga za osobe sa invaliditetom: Pomoć u kući za osobe sa invaliditetom, Personalna asistencija, Lični pratilac deteta sa invaliditetom u školi, Usluga prilagođenog prevoza za korisnike dnevnog boravka. Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize je trenutno u procesu uvođenja i licenciranja usluge Predah smeštaj za odrasle osobe sa invaliditetom u okviru projekta koji finasira Švajcarska vlada posredstvom Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva vlade republike Srbije.
  • A svakako treba istaći i osnivanje Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom „Naše zeleno polje“ d.o.o. u Sevojnu, koje je avgusta 2018. osnovalo Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize i koje trenutno zapošljava šest osoba sa invaliditetom.

Čedomir Cicović je rođen 1983. u Užicu. Do studija je živeo u Sevojnu. Odrastao, kako sam kaže „u i uz ova udruženja, kao volonter, aktivista i borac za bolji položaj svih „ranjivih“ grupa u Užicu i šire. Tako učio, rastao i postajao bolji u svakom smislu.“

U nameri da potraži odgovore na brojna pitanja, da nauči da bolje pita, odgovara i suoči se sa svojim mišljenjem – krenuo da studira i završio filozofiju.

„Tokom desetogodišnjeg života u Novom Sadu, koji je u tom periodu zauvek postao moj, na tom putu dobio sam mnogo više od onoga zbog čega sam u njega došao“.

U  Užice i Sevojno vratio se 2013. godine da i kroz rad u ovim udruženjima, sa i za osobe sa invaliditetom, pokuša nešto da promeni, popravi i oplemeni, „Iz ideala – bez iluzija“.

Još uvek su mu neispunjene želje da neke mlađe, kao profesor, uvodi u filozofiju.

Oženjen je Jelenom, koja je njegov oslonac u životu.

Foto: UM/Privatna arhiva

- Advertisement -