PESMA O LJUBAVI Čekaj me, i  ja ću sigurno doći!

Pesma o ljubavi – Čekaj me, i ja ću sigurno doći – iz svakodnevice pobegnimo u poeziju, jer dosta nam je svega! Pobegnimo od laži, varanja, nekih tamo ratova, hoće – neće sankcija, poskupljenja, pretnji da neće imati gasa i ogrejmo se nečim drugim…

Emocijama, poezijom, muzikom, čistom istinom. Dušu nam niko ne može ukrasti, i zato ova priča… priča o pesmi, ili pesma o ljubavi. Zaboravljeno, a tako poznato, stih, po stih, a iza njih istina o životima, slomovima, hrabrosti i smelosti, potrebi da se veruje u ljubav!

Svi znaju pesmu koju izvodi legendarni Toma Zdravković „Čekaj me“ (videlo  se i čulo u nedavnom popularnom filmu „Toma“) i evo podećanja na tekst i pesma o ljubavi:

„Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada drugo niko ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu stizati izdaleka, čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da zaboraviš i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore čekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta.

Čekaj! I nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti me ubiti neće.

Nek rekne ko me čekao nije: Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti niti će znati drugi da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako preživeh vatru kletu, – naprosto, ti si čekati znala, kao niko na svetu.“

Neki izvori tvrde da je Toma Zdravković odlučio da otpeva ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan, i da mu se bliži kraj. Zna se, muziku i aranžman uradio je Milutin Popović Zahar, ali, zna se i to da su ovu pesmu umetnici širom sveta interpretirali kroz muziku, ili recital, a srpska publika imala je priliku da čuje kako je recituje glumac Rade Šerbedžija.

Kako su nastali ovi stihovi o ljubavi i čekanju?

Kažu, nema lepše ljubavne pesme! Njen autor je ruski pesnik Konstantin Simonov, a stihovi ove ljubavne pesme, tvrde poznavaoci dela Simonova, nastali su u trenutku kada su se u pesnikovoj duši srele ljubav i strah od smrti na frnontu, usred velikih borbi.

Ovo je najjednostavnije objašnjenje Simonovih stihova ove pesme, stihova iza kojih je jedna snažna emocionalna priča. Siumonov je bio veliki ruski pisac, pesnik, patriota. Sudbina ga je često odvodila na razna ratišta.  

Zna se da je beznadežno bio zaljubljen u Valentinu Serovu, u to vreme najlepšu i najpopularniju rusku glumicu. Valentina je bila udata, pa je patnja pesnika Simonova utoliko bila veća.

Nakon što je Valentinin suprug, general, koga je jako volela, poginuo, Valentina je za njim dugo patila. Onda se, zabeležili su njeni savremenici, upustila u više ljubavnih afera, ali nikoga nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga…

A onda ratne 1940. upoznaje Simonova, tada popularnog, i cenjenog ruskog pesnika, koji je godinama unazad tiho čeznuo za glumicom. Uskoro je došlo do ljubavne veze o kojoj je pesnik godinama maštao, ali sreća nije dugo trajala.

Simonov uskoro odlazi na front, i u jeku najvećih borbi strahuje da li će se živ vratiti kući svojoj  voljenoj glumici.

Jedino što ga je održavalo tokom ratnih strahota, jesta Valentinina fotografija i želja da joj se vrati, a osećao je da i ona željno očekuje njegov povratak. I tada je odlučio da joj napiše pesmu kojom će joj reći koliko je voli, čak i kada ga ne bude više!

Strah od smrti i besmrtni stihovi o ljubavi i čekanju

Papir na kojoj je napisana pesma o ljubavi prelepoj Valentini, Simonov je stavio u džep, mirno iščekujući svoju sudbinu. Ali, kakao se uvek događaju čuda, jedinica u kojoj se nalazio pesnik, izbegla je stradanja i pesnik se živ i zdrav vratio kući i svojoj velikoj ljubavi.

U džepu su mu bili najlepši ljubavni stihovi. Valentina i Simonov su se venčali 1943. a pesma koja je trebalo da bude jača od smrti, obišla je ceo svet i prevedena na 35 jezika.

Pesma je živela, ali Valentina i Konstantin Simonov u naredniom godinama nisu imali mnogo sreće. Uzimajući u obzir da je bila jako popularna glumica, Valentinu su pratile glasine da je varala Simonova dok je bio na ratištu, i pisao joj najlepšu ljubavnu pesmu na  svetu.

Valentina je pokušala da dokaže kako nije istinita  priča o njenoj vezi sa generalom Rokosovskim sa kojim su joj pripisivali aferu, posebno što je on bio u srećnoj i dugoj bračnoj vezi, a glumicu je nakratko sreo nekoliko puta, ali brak glumice i pesnika Simonova već je bio uzdrman.

I njena glumačka karijera počinje se kretati silaznom putanjom, i  Simonov je napušta 1957. godine, nakon 14 godina braka.

Posle toga, Valentina se odaje alkoholizmu, umrla je potpuno sama 1975. u Moskvi. Četiri godine kasnije umro je i Simonov, takođe u Moskvi.

Ko je bio Konstantin Simonov?

Rođen je 1915. u plemićkoj porodici u Petrogradu. Otac mu je bio oficir u ruskoj vojsci, a po izbijanju Okorbarske revolucije podržao je Belogardejce, i napušta Sovjetski  Savez, a  Konsantinova majka se preudaje za pukovanika Crvene armije koji je bio predavač u vojnoj školi.

Konsantin je završio inženjerske studije 1935. i zapošaljava se u jednoj fabrici, a u isto vreme počinje pisati prve pesme. Jedno vreme boravio je u Mongoliji kao ratni dospisnik tokom japansko- sovjetskog rata.

Nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, Simonov je opet ratni dopisnik i dobija rang prvog komesara, a zatim i pukovnika.

U to vreme piše pesmu „Čekaj me…“, i  dramu „Ruski ljudi“, po kojoj će se kasnije snimiti film, a 1943. piše ratni roman „Dani i noći“ koji govori o herojskoj odbrani Staljingrada.

Po završetku rata, Simonov je postavljen za zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca. Zajedno sa Iljom Erenburgom Simonov je 1946. poslat na turneju po SAD, iz koje se vraća sa novim američkim automobilom.

Simonov je zapamćen i po svojim ratnim iskustvima, jer je učestvovao na više frontova. Bio je u odbrani Odese,1941, zatim odbrani Staljingrada 1942. i 43, kao i u bitkama za Berlin 1945.

Nakon rata je na osnovu toga napisao brojne ratne romane i poeme. Među njima su „Živi i mrtvi“,  „Vojnici se ne rađaju“, „Poslednje leto“…Tek devet godina nakon njegove smrti objavljeni su mu memoari „Kroz oči generacije“.

Dugo je bio urednik najpoznatijeg književnog časopisa „Novi mir“, kritičari kažu, do kraja je ostao književni konzervativac, i verni zastupnik socijalističkog realizma. Bio je napadan od jedne književne struje kojoj je pripadao i autor „Tihog Dona“,  Mihail Šolohov, a pripisuje mu se i sukob sa Pasternakom oko neobjavljivanja „Dokotra Živaga“ u pomenutom časopisu.

Umro je 1979. kada je pokušavao da stvori arhiv vojnika koji su se borili u Drugom svetskom ratu, iako su se u to vreme vojne vlasti opirale toj aktivnosti Simonova.

Simonov je dobitnik šest nagrada za književnost u svojoj  zemlji, a dobio je i nekoliko nagrada iz inostranstva.

Pored pesme „Čekaj me“, Simonov je još dosta pesama i poema posvetio Valentini Serovoj iako je bilo poznato da je ona bila beskrajno zaljublejna u svog supruga Anatolija Serova, ratnog heroja koji je poginuo u jednoj avionskoj nesreći, i da je posle Anatolija imala mnogo ljubavnika, ali nikoga nije volela kao Serova. Do kraja života nosila je njegovo prezime, i kada je bila u braku sa Simonovim.

Hroniku kovid – 19 tokom maja možete pogledati na UžiceMedia.

Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

Najvažnije servisne informacije tokom maja možete pogledati OVDE.