NATO bombardovanje, kako zaboraviti? Pitanje koje svi godinama postavljamo, a znamo da ćemo zauvek pamtiti. Dvadeset tri je godine od vazdušnih napada NATO-a na moju zemlju, moj grad, moju ulicu, moju decu, a kao da je bilo juče.
U našoj novoj rubrici „Na zahtev čitalaca“ pogledajte i ostale tekstove UžiceMedia.
NATO bombardovanje dogodilo se na današnji dan pre 23. godine, tada je napadnuta Savezna republika Jugoslavija (SRJ). Napadi su počeli u večernjim satima, 24. marta, 1999. godine, vazdušna kampanja traje 78 dana.
Poginulo je oko 2.500 ljudi, a 5.000 ljudi je ranjeno. Teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture.
Akcija NATO-a usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu. Napadi na Jugoslaviju su počeli nešto pre 20.00 časova na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje.
- 19 zemalja članica NATO učestvovalo je u bombardovanju
- 2.500 ljudi je poginulo u bombardovanju
- 12.500 osoba ranjeno je u vazdušnim napadima
- 100 milijardi dolara je ukupna materijalna šteta
- 1.300 krstarećih raketa lansirao je NATO na Srbiju
- 37.000 kasetnih bombi je bačeno
Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko stotinu milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29,6 milijardi dolara.
Bombardovanje je okončano 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
NATO bombardovanje i „Tragično proleće“ u užičkom kraju
Novinar Đorđe Pilčević u knjizi „Tragično proleće“ opisuje ratne događaje i njihove posledice na području Zlatiborskog okruga i opštine Ivanjica:
– Agresijom je bila ugrožena bezbednost i život 348.000 stanovnika. Tokom 78 dana bombardovanja na ovu teritoriju palo je oko 1.500 raznih projektila velike razorne moći (oko 800 grama po glavi stanovnika), sirene su se oglašavala 135 puta, a vazdušna opasnost trajala je u proseku 18 časova dnevno.
Na meti agresora bila su naselja: Užice, Prijanovići, Zdravčići, Uzići, Ponikve, Zabučje, Kremna, Beserovina, Gradina kod Čajetine, Tornik, Čigota, Murtenica, Kokin Brod, Donja Bistrica, Bić kod Priboja, Prijepolje, Prilike i Osonica kod Ivanjice, Dubinje, Jadovnik i Štavalj kod Sjenice i još preko 50 naselja pretrpelo je određene štete, jer su iako nisu bili mete napada, na njihovu teritoriju padale rakete, bombe, avionski rezervoari…
Najčešće mete NATO bombardovanja bili su vojni aerodrom Ponikve kod Užica (37 puta bombardovan sa preko 700 projektila) i Dubinje kod Sjenice (bombardovan skoro 30 puta i na njega je bačeno preko 300 projektila).
Pričinjena materijalna šteta, prema grubim procenama, iznosi, za Zlatiborski okrug i opštinu Ivanjica, oko 500 miliona dolara.
Najveći gubici u ovom ratu su izgubljeni ljudski životi. Iz Užičkog korpusa VJ poginula su 62 vojnika, podoficira i oficijra, a četiri vojnika se još uvek vode kao nestali. Ovi gubici uglavnom se odnose na 37. motorizovanu brigadu Užičkog korpusa, koja je u toku borbenih dejstava bila angažovana na Kosovu i Metohiji. Od ovog broja poginulih samo je jedan rodom iz Zlatiborskog okruga.
U drugim vojnim jedinicama i jedinicama MUP-a Srbije, sa područja Zlatiborskog okruga i opštine Ivanjica poginulo je devet vojnika i četiri pripadnika policije. Od NATO avijacije na području Zlatiborskog okruga poginuo je jedan pripadnik Vojske Jugoslavije, iz Kragujevca, u selu Štavalj kod Sjenice. Ovu brojku povećava i šest civila poginulih od bombardovanja, od kojih tri na Torniku, dva u Aleksincu i jedan kod Priboja.
Tokom agresije poverđena su 34 civila i ranjeno je preko 200 vojnika u kojima su bili vojnici rezervisti sa ovog područja, – zapisao je Đorđe Pilćević, užički novinar i publicista, u knjizi „Tragično proleće“, kojom je želeo da sadašnjim i budućim generacijama, ostavi dokument koji će svedočiti o jednom vremenu tragičnom za njegov narod i njegovu zemlju, o snazi i bezumlju moćnih, hrabrosti i ponosu nejakih.
NATO bombardovanje i jedno sećanje
Dvadeset tri je godine od vazdušnih napada na moju zemlju, moj grad, moju ulicu, moju decu… Javljali su se prijatelji iz Kanade, Nemačke i govorili da se obezbedimo potrepštinama da je pitanje dana kada će nas bombardovati. Sećam se da smo na poslu toga dana gledali pripremu aviona za poletanje iz Italije, i niko od nas nije verovao da će se dogoditi.
Kada su se oglasile sirene za vazdušni napad u večernjim satima, zgrabili smo decu i torbu sa neophodnim stvarima, uputili se ka podrumu zgrade. Čekali smo napad NATO aviona. Deca mala, podrum omanji do pola pun uglja, stare stoličice, sedeli su desetak minuta, i krenuli u ispitivanje terena. Uglavnom, nakon manje od sata vratili smo se u stan garavi i mi i deca. Više nismo silazili u podrum. Kada su sirene zavijale, deca su vrištala, mi unezvereno upućivali jedno drugom poglede i pitanje šta da radimo.
I dan po dan mi počinjemo da se privikavamo i da čekamo, pa šta nas snađe.
Stojim jedan dan u redu, za cigare, jedno dete u nosiljci, drugo držim za ruku, zavijaju sirene, a iz reda koji se otegao niko ne mrda. Kada smo došli mi na red ostale samo neke cigare „Div“, beli filter, ništa odvratnije, ali za takve prilike i to je bilo dobro. A da sam bar čekala hleb ili mleko, samo se prisećam…
Sećam se dana kada su gađali Zabučje, ja sa dvoje male dece kod kafane „Era“, nešto strašno, toliko bučno, poprskaše mnoga stakla na Aleksića mostu. Deca od straha otrčaše pored kafane, i ona mala ali vodi brata koji je tek prohodao, a ja stojim na ulici, ukopana, i nigde da mrdnem.
Odlučimo posle da ja sa decom idem u Šljivovicu, da će tamo možda biti bolje. Novo iskustvo. Kada padaju bombe na aerodrom Ponikve, koji je tako malo udaljen od naše kuće, vazdušnom linijom zanemarljiva daljina, pa kada su počeli da „tuku“ i da padaju one velike bombe, takozvane „krmače“, sva su se stakla na kući tresla, a od jednog udara ona što „gledaju“ ka Ponikvama su „poprskala“.
Taman kada stane gađanje Ponikava krene bombardovanje po Zlatiboru, koje vidimo. Sklanjam se od dece da ne vide strah kod mene da ih dodatno ne uplašim.
Razmišljam da idem u Užice, a stric kaže da sedim tu gde jesam da imam šta jesti, da ima vode, jer šta će biti ako koja „omaši“ Ponikve i „grune“ u branu u Vrutcima, „podavićeš tu nejač“…
A naš narod prkosi, okuplja se na ulicama, upućuje poruke, nadrealna situacija.
Bilo, ne ponovilo se!
I opet pitanje:
Kako zaboraviti bombardovanje i to tragično proleće?
A kako vi pamtite 24. mart i bombardovanje 1999?
Podsećamo i na tekstove o stradalim ljudima na Torniku, o stradalim vojnicima iz našeg kraja, na još jednu od ranijih godišnjica od NATO bombardovanja.
Hroniku kovid – 19 tokom marta možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
A najvažnije servisne informacije tokom marta u Užicu možete pogledati OVDE.
