Vladan Sinđić, kaže da je jedan od ciljeva ovog programa da se ukaže na transparentan rad lokalne samouprave, da je preko potrebno sveobuhvatno planiranje i upravljanje, a da bi se uspeh postigao neophodna je saradnja, razumevanje svih zainteresovanih strana, te da se što konkretnije deluje i ciljevi ostvaraju.
U rubrici „Na zahtev čitalaca“ pogledajte i ostale tekstove UžiceMedia
A spisak užičkih ekoloških problema je poprilično dugačak: aerozagađenje, loš kvalitet vode, nepostojanje sistema za sakupljanje i preradu otpadnih voda, upravljanje otpadom, problem Đetinje i njene klisure. I to nije sve – bitno je i ono što se preduzima, kakve se mere donose i sprovode, koliko su delotvorne.
A da bi se sve to realizovalo po Sinđićevim rečima je neophodna dugoročna ekološka strategija, koja će osim notiranja najvećih ekoloških problema baviti konkretnim stvarima i predlagati rešenja.
– I pored toga što smo godinama suočeni sa ozbiljnim ekološkim problemima, Grad Užice još uvek nema dugoročni planski dokument koji bi definisao jasne strateške ciljeve zaštite životne sredine. Mi smo ovim projektom pokrenuli inicijativu da Užice izradi dugoročan program zaštite životne sredine.
Od 2016. godine nemamo važeću strategiju zaštite životne sredine, odnosno kao grad planiramo na godišnjem nivou, što je nedopustivo. Složićete se, da rešavanje određenih problema, poput aerozagađenja, otpadnih voda, zdravlja ljudi, zahteva dobro osmišljenu, dugogodišnju strategiju sa jasno definisanim i merljivim ciljevima.
UM: Kome ste se do sada obraćali i kakve ste odgovore dobili?
VLADAN SINĐIĆ: – Upravo smo dobili odgovor gradonačelnice Jelene Raković Radivojević na našu peticiju. U odgovoru se navodi da se trenutno radi plan razvoja grada i da će on biti usvojen do 1. septembra, a nakon usvajnja plana razvoja grada, pristupiće se izradi lokalnog programa zaštite životne sredine. Ja pretpostavljam da je najveći problem nedostatak ljudskih resursa u gradskoj upravi, što otvara mogućnost uključivanja različitih udruženja, građana, stručnjaka, drugih javnih preduzeća u izradu dugoročnih programa i planova koji će pomoći u ovoj oblasti i u durgoročnom planiranju.
To je bilo jedno od pitanja upućenih i Svetlani Drakul, zaduženoj za zaštitu životne sredine Grada Užica, a lokalna samouprava je problem kvaliteta vazduha označila kao najveći, što definitvno i jeste, ali nije jedini.
UM: Iznosite i alarmantne podatke o nepovoljnom uticaju zagađenja na zdravlje stanovnika. I dok taksativno nabrajate konkretne probleme uviđa se neophodnost dugoročne strategije o kojoj govorite. A do kojih ste podataka, kada je zdravlje građana u pitanju, došli?
VLADAN SINĐIĆ: – Užičani udišu prekomerno zagađen vazduh, to nije nikakva tajna, toga su svesni u lokalnoj samoupravi, a uostalom to piše i u Programu energetske efikasnosti Grada Užica koji važi do 2024. godine. Gradska uprava taj problem nastoji da reši kroz projekte energetske efikasnosti, ali rezultati za sada nisu vidljivi.
Zatim, govori se o gasifikaciji kao spasonosnom rešenju, velikom broju kotlarnica u individualnim domaćinstvima, pokrću se akcije, nude jeftiniji priključci, ali i to nije dovoljno.
Na našem poslednjem panelu, održanom 15. marta, govorio je dr Bogdan Damljanović, specijalizant pedijatrije, i izneo poražavajuće podatke, između ostalog da su aerozagađenjem najviše ugrožena deca. Naveo je i primer da novorođenče udahne 30 puta u minutu, dok odrasli to čine 14 do 18 puta, što je dovoljno da zamislimo koliko više zagađujućih materija unese novorođenče, nego odrastao čovek, a još su njegova pluća nerazvijena.
On je pojasnio da se zagađujuće česice talože u plućima, a taloženje dovodi do pojave ožiljka. Jednom kada se taj ožiljak pojavi kod deteta, on nikad ne može da se popravi. Što više tih ožiljaka, to više raznih poremećaja na plućima. Smanjuju se alveole, smanjuje se protok gasova, rekao je na panelu dr Damljanović.
U januaru 2020. godine, kada je bilo 20 dana magle i smoga, na inhalacije u Školskom dispanzeru dolazilo je 350 dece. U januaru 2021. godine 35 dece je bilo na inhalaciji, ali je zato u maju bilo veoma hladno i ložilo se, i bilo je čak 345 dece na inhaliranju.
Na panelu se od učesnika čuo i podatak da aerozagađenje ostavlja velike posledice na plodonost, zbog čega veliki broj žena ne može da zatrudni.
UM: „Libergraf“ je pokretač mnogih akcija, tu su i druga udruženja, da li su akcije koje se realizuju dovoljne da se bar neki od problema reši?
VLADAN SINĐIĆ: – Mislim da po pitanju aerozagađenja udruženja ne mogu mnogo da urade. Problem je mnogo dublji i veći, i bez neke sveobuhvatne zajedničke borbe udruženja, lokalne vlasti, svih, neće biti pomaka.
Znamo da najveći problem stvaraju individualna ložišta. Mi smo imali dosta susreta sa predstavnicima lokalne vlasti i pričali smo o ovom problemu. Lokalna samouprava preduzima neke radnje, ulažu se velika sredstva za povećavanje energetske efikasnosti objekata i zamene ložišta, međutim, ono što predstavlja problem je to što ne mogu svi da apliciraju.
Iako lokalne vlasti tvrde da su subvencije svima dostupne, nekoliko puta u javnim debatama se čulo da to nije baš tako. Za subvencije za energetsku efikasnost i zamenu ložišta mogu se prijaviti samo vlasnici objekata koji su ušli u postupak legalizacije.
Problem je kompleksan, i mi, kao udruženja, možemo da zagovaramo i da pričamo o nečemu, ali mnogo da promenimo – teško da možemo, pojedinačno i bez nekog sistematskog pristupa problemu.
UM: Osim legalizacije prisutno je tu još problema, o kojima „Libergraf“ govori u svojim brojnim izveštajima?
VLADAN SINĐIĆ: – Jedna kotlarnica koja greje veliki deo grada, u bloku „Zlatibor“ i dalje koristi mazut. Po nekim informacijama koje sam dobio tu se potroše čak dve cisterne dnevno, što je ogromna potrošnja mazuta i velika emisija zagađujućih materija u atmoseferu. Uz to, u gradu postoje i druge kotlarnice koje još uvek nisu prešle na gas, kao i brojna indivudulna ložišta.
Aerozagađenju doprinosi i korišćenje kamenog agregata za posipanje ulica, što više niko u svetu ne radi. Videli smo da su u centru grada ulice oprane, gradsko jezgro blista, ali na periferiji to nije slučaj, tu su tone i tone rizle koja je posipana. Čim se sneg otopi i ulice se osuše, krene ogromna emisija zagađujućih čestica u vazduh, od rizle i prašine.
Mi smo zagovornici ideje da se preorjentišemo na solarnu energiju, da proizvodimo električnu energiju. Od ove godine svi građani koji proizvode električnu energiju preko solarnih panela, mogu da se prikače na mrežu „Elektrodistirubucije“ i da svu energiju koju proizvedu pošalju u mrežu, a kasnije da tu energiju koriste.
UM: Reka Đetinja, nažalost svedoci smo, kako zna izgledati, i kako je pretvorena u kanalizacioni kolektor?
VLADAN SINĐIĆ: – Duže nego što imamo problem sa kvalitetom vazduha, imamo problem sa kvalitetom površinske vode Đetinje. Ona je apsolutno kanlizacioni kolektor i ne možemo je zvati rekom. Sve otpadane vode se izlivaju u Đetinju, a grad Užice se oslanja na neko regionalno postrojenje koje će možda biti izgrađeno, a možda i neće.
Nemamo nikakve čvrste garancije da će to postojenje biti izgrađeno i kada. Može biti izgrađeno i za 20 godina. Imajući u vidu koliki je i kakav projekat u pitanju, skeptični smo i sumnjamo. Recimo, potrebno je izgraditi kanalizacioni cevovod od Užica do Požege, preko 20 kilometara dužine.
Gospodin Duško Ljujić, direktor JKP „Vodovod“, par puta je napomenuo da bismo mogli da koristimo bilo koje postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, moramo najpre da rešimo kanalizacioni sistem u samom gradu. Mi imamo neke sisteme koji se koriste još iz turskog doba, toliko su stari.
UM: Sa podugog spiska važno je i rešavanje pitanja akumulacije Vrutci.
VLADAN SINĐIĆ: – Tim problemom se grad Užice slabo bavi. Ni direktor „Vodovoda“, ni član Gradskog veća za zaštitu životne sredine, ni rukovodilac odeljenja za zaštitu životne sredine nisu imali odgovor na naše pitanje šta je Grad Užice uradio u vezi sa sanitarnom zaštitom akumulacije Vrutci.
Mi i dalje odatle pijemo vodu.
Postoji još jedan problem. U Fabrici vode na Cerovića brdu voda se prerađuje i šalje korisnicima. Po zvaničnim podacima koje smo dobili od JKP“Vodovod“ 55 odsto prerađene vode izgubi se od fabrike do potrošača, negde nam nestane polovina vode koju smo preradili.
UM: Do sada pobrojani problemi niti su mali, niti lako rešivi, ali nije tu konačan broj. Šta je važno pomenuti u ovom nizu, možda klisuru naše jedine reke?
VLADAN SINĐIĆ: – Postoji još ekoloških problema – klisura Đetinje je u postupku zaštite gotovo 20 godina. Uz peticiju smo uspeli da izdejstvujemo povlačenje odluke kojom se dozvoljava izgradnja mini hidroelektrana u klisuri. Bili smo na prezentaciji nove odluke i imamo primedbe, jer se i dalje se inistira na tome da Đetinja postane stecište masovnog turizma.
Umesto eko turizma, gde bi se turistima prezentovale prirodne vrednosti predela, insistira se na gradnji objekata za smeštaj turista. U novom predlogu odluke piše da će u klisuri biti objekat za smeštaj turista, nigde ne piše da će biti manji, a kako se kod nas radi, može i da nikne hotel.
UM: Postoji li još uvek potencijalna opasnost od izgradnje MHE u okolini Užica ?
VLADAN SINĐIĆ: – Mislim da je ta priča završena, i da više nikome neće pasti na pamet da gradi mini hidroelektrane, posebno u krajevima siromašnim vodom kakav je naš. Mi imamo samo tu jednu reku i ništa drugo.
UM: Svedoci smo i da se drveće u gradu počinje sušiti od prekomernog oreziravanja.
VLADAN SINĐIĆ – Ja bih to nazvao sakaćenjem. Pa zamena za drveće koje je imitacija drveta, i koje ni u kom slučaju ne može da zameni drvo koje je sklonjeno ili orezano. Nema nikakvu funkciju takoreći, može da zaštiti neke niske objekte od prašine i to je sve.
UM: Problem deponije, ponovo aktuelan?
VLADAN SINĐIĆ: – Deponija koja je otvorena 2011. godine već je popunjena otpadam, iz prostog razloga što ne postoji primarna selekcija otpada. Građani nisu edukovani, niti im je pružena prilika da vrše primarnu selekciju. Sada se priča o nekim individualnim kantama za đubre, a trebalo je 10 godina da se uopšte počne sa tim.
Primarna selekcija otpada nije sistemski rešena u Užicu. Većina stanovništva sve vrste smeća odlaže u iste kontejnere. Ja lično nosim džak sa sekundarnim sirovinama više od jednog kilometra, jer nemam u blizini konterjner za suvi otpad. Nigde ih, osim u centru grada, nema.
UM: Užice ima višesturke ekološke propuste na svakom polju, ima li još nekih konkretnih primera?
VLADAN SINĐIĆ: – Kada je građena sanitarna deponija u Dubokom, računalo se da će biti izgrađeno i postrojenje za preradu otpadnih voda. Kako postrojenje nikada nije napravljeno, sva tečna materija koja drenira ispod tela deponije se sakuplja u jedan kolektor. Deponija je nekada odvozila tu otpadnu vodu, odnosno angažovala je JP „Naš dom“ iz Požege, koje je cisternama odvozilo i ispuštalo otpadnu vodu u neki od vodotoka.
Poslednjih godina to se više ne radi. Deponija ispušta otpadne vode direktorno u vodotoke u neposrednoj blizini, i to se sliva u Lužnicu, iz koje se navodnjavaju povrtnjaci koji su najveći proizvođači hrane u našem kraju.
UM: U 21. veku smo a još nismo rešili pitanje kanalizacije?
VLADAN SINĐIĆ: – Jedan od ranijih naših saradnika, Zoran Vitas, stalno je pričao da će nas „pojesti“ septičke jame i mi ćemo verovatno doći do toga da će nas kanalizacija preplaviti. Čak i te nepropusne septičke jame su ustvari veliki problem jer ne postoji postrojenje za preradu otpadnih voda.
Ja sam bio svedok kada velika cisterna „Vodovoda“ taj sadržaj ponovo prosipa u Đetinju. Imaju i jedno mesto gde to rade, u Adi, malo niže, ispod naselja, bliže pruzi…. sadržaj ponovo završi u reci, i kakav je efekat nepropusne septičke jame?
Neophodna su nam mala postrojenja, koja i ne koštaju više mnogo. Aktivna septička jama koja prerađuje sav sadržaj i u zemljište ili reku ispušta čistu tehničku vodu, košta oko 3,5 hiljada evra. Moramo nešto značajno da promenimo u vezi sa otpadnim vodama jer ćemo na kraju sve zagaditi, i pijaću vodu, i podzemne vode, i reke, i potoke.
Moja primedba na novu odluku o zaštiti klisure Đetinje je i to što se dozvoljava izgradnja nepropusnih spetičkih jama u zaštićenom području. U odluci mora biti naglašeno da to moraju biti aktivne septičke jame.
UM: „Libergraf“ je pokretač i drugih akcija u gradu, poput zahteva da se obustave radovi na Staroj hidrocentrali, dokle se stiglo?
VLADAN SINĐIĆ: – To sve još uvek stoji. Ja još uvek nemam informacije iz tužilaštva po pitanju prijava koje smo podneli. Čim dobijemo informaciju, podelićemo je sa građanima. A što se tiče samog projekta rekonstrukcije objekta hidrocentrale, građevinska dozvola je poništena, Zavod je doneo rešenje o zabrani izvođenja daljih radova, a naloženo je i vraćanje objekta u pređašnje stanje.
Poslednja istanca je Upravni sud, kome je EPS podeno tužbe i protiv rešenja Ministarstva građevinarstva i Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Oba predmeta još uvek stoje i ništa nije odlučeno.
UM: Očito da postoji mnogo problema na polju zaštite životne sredine u Užicu, kojima svi moraju sveobuhvanto da se bave, ali i da se nađu rešenja?
VLADAN SINĐIĆ: – To se mora što pre uraditi, jer ćemo u protivnom imati dugoročne posledice i kada je voda, i vazduh, i zemljište u pitanju. Potreban je strateški pristup rešavanju problema zagađenja životne sredine.
Da imamo sveoubuhvatan uvid u to šta nas sve zagađuje, kako to da rešimo, koliko će to da nas košta, a ne da povremeno lansiramo parcijalne planove upravljanja otpadom, kvaliteta vazduha i slično.
Da podsetim, mi imamo elaborat o zonama sanitarne zaštite akumulacije Vrutci, imamo prostorni plan područja posebne namene, sve to imamo, ali nema primene, neke stvari jednostavno ne radimo.
Hroniku kovid -19 tokom aprila možete pogledati na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
Najvažnije servisne informacije u Užicu možete pogledati OVDE.
