Žene zlatiborskorskog kraja iz ranijeg perioda čitalačkoj publici je predstavila autorka Snežana Đenić u knjizi „Dobrostivi i časni putevi Gospodnji – Zlatiborci po dobru upamćeni“. Izdvojili smo delove, o ovim zanimljvim ženama, koliko da vas zainteresujemo, među kojima je Milica Marković, prva fakultetski obrazovana žena u čajetinskoj opštini, rođena na samom kraju 19. veka.
Autorka u uvodu knjige kaže da je „Ovih dvanaest ličnosti, odabranih iz različitih epoha u skladu sa njihovim zaslugama i istorijskom ulogom, koje su u mnogo čemu uobličili današnji Zlatibor, prate biografije u kojima se iznose činjenice i značajni momenti iz njihovog života.
Svaka od ovih biografija, u malom, istorija vremena i prostora koji su pojedincu dati, jer ne postoji epoha u istoriji koja nema svoj izraz, svoju dramatiku, svoje velike ljude, predodređene da ponesu teret najvećih iskušenja i stradanja, ostavljaju trajni trag kako u svesti svojih savremenika tako i u istorijskom pamćenju.
Na taj način dolazimo do neraskidive veze između kulturnih vremena prošlosti i izgradnje novih kulturnih vrednosti budućnosti, što nam s pravom nameće brigu i interes za očuvanje kulturne baštine i razvijanje sveti o svom kulturnom i civilizacijskom identitetu.
U ovom tekstu smo odabrali da ukratko predstavimo žene o kojima Snežana Đenić piše.
„Ono što činimo za života, odjekuje u večnosti“
SOFIJA MIĆIĆ je rođena 1855. godine u Valjevu, u uglednoj građanskoj porodici. O njenom životu pre dolaska u Čajetinu ne znamo gotovo ništa. Bila je supruga Jovana Joca Mićića, mlađeg unuka rujanskog serdara.
Sofija udajom ulazi u jednu od najuglednijih i najubogatijih prodica zlatiborskog kraja, znamenitu porodicu Mićić, a svojim držanjem, ponašanjem i duhom mogla je da joj doda samo još jednu notu finoće i otmenosti.
Velika porodica, čiji je pripadnik čuveni serdar Jovan Mićić, ujedno osnivač varošice Čajetine, davala je iz generacije u generaciju predsednike opština, narodne poslanike, ugledne, školovane ljude koji su svojim znanjem i materijalnim mogućnostsima svesrdno pomagali razvoj varošice, piše Đenić o Sofiji.
U delu o Sofiji se zatim govori o životu u Čajetini, šta se osnivalo u to vreme, te da su pripadnici građanskog staleža mogli svakodnevno iznajmiti knjige, čitati užičku i beogradsku štampu, a potom o tim pitanjima debatovati.
Kao pripadnica velike, imućne porodice Sofijin idiličan život prekinuo je Veliki rat. Na povrtaku iz Albanije umro je Joco Mićić 1915. godine.
„Sofiji ništa nije nedostajalo, imala je velike prihode od svojih poseda na Zlatiboru i Zovi, i veliku godišnju rentu od kafane. Smatrala je da ima veliku porodicu, stanovnike male varošice, koji su se prema njoj odnosili sa posebnim uvažavanjem.
Poslednjih godina života mogla se videti jedino kada sedi u tišini svog voćnjaka. Sva deca su i dalje dolazila, sama brala voće i pripremala stlatikiše, uz zahvalnost svojoj dobrotvorki.
Njena humanost i mudre poruke koje je ostavljala savremnicima želeći da svet napravi boljim mestom, i sve dobro što je činila za života, sada odjekuju u večnosti.“
Umrla je u Čajetin u 88 godini 1943. godine.
Deca kao božja blagodet
KATARINA NIKIĆ SMILJANIĆ, popadija, rođena je 1871. godine u Čajetini u uglednoj porodici zemljoradnika Sava i Mare.
„Prvi kompletan popis stanovništva i imovine u Srbiji, kada su prvi put popisane i osobe ženskog pola, izvršen je 1863. godine. Po ovom popisu, na velikom imanju ispod Gradine, smestila se pordica Miloja Nikića. Sa domaćinom u kući su živeli žena Stana, sin, Sava, kmet, Nikola, Marko, kći Joka i Jela, snaha Mara i Anđelija, sinovac Prodan.
Od imovine Miloje je posedovao dve njive, 20 rala zemlje, dve livade, sa 60 kosa trave, 300 stabala šljiva, 20 rala zemlje pod zabranom i pet raznih građevina.
Vrednost njegove imovene procenjena je na 155 dukata, što je bilo drugo domaćinstvo po veličini. Jedino je botgatstvo trgovca Sretena Mićića, unuka serdara Jovana Micića, sa 350 dukata, bilo veće“.
Katarinin otac Sava dugo godina je bio kmet čajetinske opštine, što potvrđuje dokument iz 1862. godine, a do svoje 17 godine živela je u kući bogatih roditelja.
Potom se 1888. godine udaje za sveštenika Dragomira Smiljanića iz Ravni. Udajom ulazi u brojnu i uglednu familiju koja je još krajem 19. veka svom zavičaju podarila čitavu plejadu intelektualaca raznih profesija: lekara, profesora, inženjera, političara, duhovnih dostojanstvenika i vojnih stratega.
Potom se u knjizi govori o Smiljanićima i navodi da su došli iz Metohjije. Kati je porodica uvek bila na prvom mestu, a na svet je donela 15 dece, šest sinova i devet kćeri.
Umrla je 1934. godine u Užicu.
„U životu se smenjuju sreća i tuga!
KRUNA NIKIĆ SMILJANIĆ je rođena je 1876. godine u Šipoviku, u uglednoj i imućnoj porodici Nikić. U njenoj porodici postojalo je pravilo da se kćeri udaju u dobrostojeće kuće, a sinovi šalju na dalje školovenje ili ostaju na velikom posedu. Njena starija sestra Kata bila je udata za Dragomira Smiljanića, sveštenika iz Sirogojna.
Udajom za Jovana Smiljanića, vrednog kafedžiju i marvenog trgovaca, Kruna takođe ulazi u jednu od najvećih i najznačajnijih zlatiborskih familija.
U raspodeli posla pripala joj je dužnost da vodi kafanu u Čajetini, čiji su najčešći gosti bili kirđžije, koji su dolazili na konak i polić ili čokanj rakije. Za to vreme Jovo je dželepe volova terao u Grčku i Tursku, prodavao ih Cincarima, pa mu osta nadimak „Cinco“.
Kruna i Jovo nisu imali dece, ali su se prema deci svojih bližnjih odnosili kao prema svojoj. Ostao je zapis prote Milana Smiljanića, koji je kao dete boravio kod njih:
„Septembra 1898. godine ja sam napunio sedam godina i trebao sam da pođem u školu. Zajedno sa sestrom Jelom pošli smo u školu u Čajetinu, jer tada nije bilo druge škole. Stanovali smo kod tetka Jova i tetke Krune, koji su držali veliku – gornju kafanu. Tu nam je bilo vrlo lepo. Tetka Kruna nas je volela i gledala kao svoju rođenu decu…“
„Mudrost počinje željom za znanjem“
MILICA MARKOVIĆ STANOJEVIĆ, prva fakultetski obrazovana žena u čajetinskoj opštini, rođena je na samom kraju 19. veka, godine 1899. u zlatiborskom selu Alin Potok. Rođena je u seoskoj sredini, siromašnoj i nepismenoj, u kojoj je vladao strogi tradicionalni i patrijahalni model porodice sa izrazitom diskriminacijom žene u vekovima ustaljenim normama ponašanja.
Teško nasleđe patrijahalne tradicije izolovalo je ženu 19. veka unutar doma, zbog čega ono dugo ostaje na marginama i političkog i ekonomskog delovanja. Žena je isključivo viđena u sklopu kuće i sa trostrukom funkcijom: majka, domaćica i ženska radna snaga.
Školovanje je bilo privilegaija muškaraca, navodi se dalje u knjizi, a žene su imale samo mogućnost najelemetntarnijeg opismenjavanja u meštovitim školama.
„Tek 1863. godine, sa reformom školstva i osnivanjem prve srednje škole, Više ženske škole u Beogradu, smisao školovanja devojaka prevazilazi uski vaspitni karakter“.
Nepismenost, siromaštovo u Srbiji gde je svega 15,01 pismenih seljaka, a svega 1,84% pismenih seljanki određivali su njihov celokupan život…
Emansipacija žena bila je dug proces
Milica Marković, profesor biologije rođena u porodici zemljoradnika Krsta i Vide, rođene Milaćević. Milica nije zapamtila oca koji je preminuo posle njenog rođenja sa svega 33 godine. Vida je ostala sama i morala je da nađe način da se na malom sirotinjskom posedu brine o troje siročadi Milici i njenoj dvojici braće.
Na dalju sudbinu Vidine porodice presudno je uticao odlazak sa troje dece u kuću protele Milana Đurića, gde je radila kao sluškinja. Prota je bio narodni poslanik, istaknuti član Radikalne stranke i borac za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, znamenita ličnost užičkog kraja.
Nakon službovanja Vida odlazi u Gornji Milanovac, putovanje se nastavlja, ali i tragedije, jer je izgubila sina.
„Uz potporu svoje majke, vredne Zlatiborke i bezrezervnu podršku ujaka Radomira Milića će snagom svoje volje, upornošću i ambicijom uspeti da prevaziđe patrijahalne obrasce i stereotoipe o ulogama žena i muškaraca u društvu, osvjajaući nove prostore, pozicije i mogućnosti.
Bila je odličan student, godine 1926. završava Pirodno matematički fakultet, odsek Biologije na Univerzitetu u Beogradu i postaje prva visokoobrazovana žena u čajetinskohj opštini.
Po diplomiranju prvo zaposlenje je u Skoplju, gde upozanje svog budućeg supruga Milisava Stanojevića iz Prokuplja sa kojim će 1932. godine dobiti sina Ljubomira. Iz Skopla odlaze u NIš, gde Milica predaje biologiju.
Zajedno sa protom Milanom Smiljanićem, Milom Karimanović, učiteljem Stoletom Obradovićem i direktorom Zemljoradničke zadruge Milosavom Stamatoviem Milica organizuje prvu izložbu rukotvorina seoski žena u Sirogojnu povodom 40 godina rada Zadruge, čije otvaranje je bilo planirano za 11. novembar 1962. godine.
U Sirogojno dolazi mlada i ambiociozna Dobirla Vasiljević Smiljanić, koja je pripadala prvoj obrazovanoj generaciji turističkih radnika Srbije. Njih dve su sarađivale.
Umrla je 1982. godien ui sahranjena u prodičnoj grobnici na groblju u Alinom Potoku.
Zlatiborci po dobru upamćeni
Podsećamo u maju ove, 2023. godine u Sirogojnu je promovisana knjiga „Dobrostivi i časni putevi Gospodnji – Zlatiborci po dobru upamćeni“ autorke Snežane Đenić. Nakon promocije je otvorena izložba a mi izudvajamo deo iz recenzije prof. dr Radoša Ljušića, koji kaže da je izložba svojevrstan pomenik znamenitih ličnosti zlatiborskog kraja tokom 19. i 20. veka…
Zatim profesor Ljušić govori o ženama: „Žene ovog kraja, od običnih do jedne visokoobrazovane, kao i zbirka ilustrovanog materijala, novina su za ovakav pomenik lokalnih ličnosti, te su stoga vredni svake pažnje i poštovanja.
Ove dve celine daju izložbi svežinu i zanimljivost koja okupira pažnju pri čitanju i nudi neka saznanja, manje poznata ili nepoznata, iz svakodnevice zlatiborskih padina i zabiti, ali i varošica Čajetine i Užica“, kaže Ljušić i dodaje:
„Sela, znana i neznana našem svetu, ali sva obasjana planinskom lepotom, iz kojih su ponikli dobrostivi i časni Zlatiborci, kratkim i nadahnutim opisom, daju rukopisu posebnu draž.
Kad je reč o ilustrovanom materijalu moglo bi se reći da je brižljivo odabran. Ilustracije su raznovrsne: pejzaži, spomenici, porodične i pojedinačne slike, dokumenti, razne vrste fotografija, likovna dela od Radomira Vergovića, itd.“
Iz serijala Užicemedia o Zlatiborcima izdvajamo:
