Đavolja Varoš nalazi se na obroncima planine Radan, oko 27 kilometara od Kuršumloije, 90 kilometara od Niša. Od Prolom Banje oko dvadesetak kilometara. Najpoznatija legenda je priča da je đavo pripremio “đavolju vodu” kako bi meštani zaboravili krvno srodstvo, pa su omamljeni krenuli da venčaju brata i sestru.
I baš iz Prolom Banje krenuli smo da vidimo ovo svetsko čudo i čujemo legendu. Turistički vodič Kristina, imala je puno razumevanja, u grupi je bilo mladih, starijih i onih koji su u Prolom Banuju došli da se leče. Pun autobus, vrućina, a put, malo makadama, malo asfalta punog rupa, ali radoznalost je pobedila.
I tako se dolazi do sela Zebice, pa još koji kilometar do ulaska u zaštićemo područje. Tu ostaje autobus, a onda se pešači oko kilometar šumskom stazom do vidikovca. A na kraju šumske staze, stepenicama, da bi što bolje videli zemljane figure i njihove kamene kape, ukupno u jednom smeru je 305 stepenika, vredi se umoriti, jer na kraju ovog puta tek počinje doživljaj.
Đavolja Varoš Zemljane figure i njihove kamene kape
U središtu onoga što sa čuđenjem otkrivamo je 202 zemljane figure visoke od 2 do 15 metara. Kristina nam objašnjava, raspoređene su u Đavoljoj i Paklenoj jaruzi. Gledamo ih sa visine, i sve te figure sa kamenim kapama na vrhu kao da su se tu okupile kako bi između sebe “razgovarale”, i otkrivale jedne drugima svoje tajne, i čuvale ih od slučajnih prolaznika. Nauka kaže, figure su nastajale dugotrajnom erozijom, kiša je odnosila rastresit sloj tla, dok je kamen štitio zemlju ispod sebe. Ono što ih čini posebnim jeste podatak da se i danas menajuju, rastu, oblikuju se i nestaju, ali uvek ih je na broju 202.
Đavolja Varoš Sve je čini čudom prirode.
Starost kamenja na vrhu ovog lokaliteta procenjuje se na oko 25 miliona godina. I veruje se da su ovakav izgled dobili zahvaljujući eroziji tla, odnosno erupcijom vulkana i “spiranjem” tla. Dakle, prvo nastaje kamen. A iz tog kamena nastaju figure i taj proces se stalno ponavlja,neke figure nestanu i nastaju nove.
Reč je o zaista, retkom geomorfološkom fenomenu. Atraktivnost fenomena dopunjuje prirodni ambijent koji oko zemljanih figura deluje surovo, kao provalija, ali vrlo mistično, a u širem okruzenju, živopisno je i pitomo. Zelenilo, listopadno i četinarsko drveće. Zemljane figure „piramide“, „glavuci“ ili „kule“ su u dolini Žutog potoka, između Paklene i Đavolje jaruge.
Ovi oblici reljefa nastali su delovanjem kišnice na nekadašnju topografsku površinu, koju čini veoma rastresit, ali čvrst materijal. Spiranjem peska i šljunka ispod manjih ili većih kamenih blokova ostaju figure u obliku kula ili piramida, objasnili su stručnjaci nastanak Đavolje Varoši.
Đavolja Varoš Zemljane figure od tri sloja
Zemljani stubovi su građeni od tri sloja različitog sastava. U podlozi je sloj laporca debeo do jedan metar, u sredini žućkasta glina debela do tri metra. A iznad nje je najdeblji sloj od peščara, pokriven andezitskim pločama, koje kao pravi kišobran štite rastresitu podlogu od razaranja i odnošenja. Materijal od koga su glavuci, čvrsto je vezan i obložen korom od gvožđevitog, limonitskog cementa.
Ovaj gemorfoloski fenomen je jedinstven u našoj zemlji i vrlo redak u svetu. Đavolja Varoš je još 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašena za prirodno dobro od izuzetnog značaja. I stavljena je u prvu kategoriju zaštite. Ukupno je zaštićeno 67 hektara površine.
Podsetimo, ovaj lokalitet u Srbiji bio je pre desetak godina kandidat Srbije za izbor novih sedam svetskih čuda prirode. Nije prošao kao takav, ali je izabran za Top 77 kao najbolje plasirani u Evropi u svojoj grupi.
Vaša reporterka boravila je nekoliko dana u Kapadokiji, u Turskoj, koja je zaista jedno od sedam svetskih čuda. Kapadokija je ogroman, impozantan prostor gde je priroda stvarala neobične “kamene” građevine, i ne može se porediti sa Đavoljom Varoši. Jer Đavolja Varoš je nešto sasvim drugo. Ali srpsko je i prati je posebna priča. Tvrde meštani koji veruju legendi, a možda je to svojevrsna kazna, opomena, kaže turistički vodič Kristina, i iznosi delove legende:
Najpoznatija legenda je priča da je đavo pripremio “đavolju vodu” kako bi meštani zaboravili krvno srodstvo, pa su omamljeni krenuli da venčaju brata i sestru.
Vila zaštitinica ovog kraja pokušala je da spreči nesreću, a kada nije uspela, pomoilila se Bogu da zaustavi ovo svetogrđe. U tom momentu spojili su se nebo i zemlja, dunuo je hladan vetar i svatovi su sa mladencima ostali okamenjeni zauvek”.
Kristina, kaže, ima još jedna legenda, ona je realnija. Po toj legendi, figure predstavljaju okamenjene đavole kojih su se ljudi oslobodili posle noći provedene kraj crkve Svete Petke…
Posle ovih priča koje prate Đavolju Varoš, nije teško zaključiti, ove legende više govore o ljudima, nego o kamenim figurama. Govore o veri, nadi, o potrebi da se sve objasni natprirodnim silama, valjda je tako lakše! A možda dobijete i inspiraciju da gledajući figure i njihove kape, sami imate svoju priču o njihovom nastanku.
Đavolja voda i Crveno vrelo
Sve oko Đavolje Varoši je mistično. Idući šumskom stazom do čudnih figura na vrhu lokaliteta, prolazimo pored rudarskih okana, Crvenog vrela i Đavolje vode. Rudarska okna su vrlo mala. To su ostaci Saskih rudnika. Ovo je nekada bio bogat rudarski kraj. Još u 13. veku kralj Uroš je dovodio pripadnike germanskog plemena, Sase, koji su ovde kopali rude bakra, olova, cinka. I u manjim količinama, srebra i zlata. Ruda je sa ovog mesta odvožena u obližnje selo Rudare, gde je i prerađivano.
U ovom kraju, kao i u podnožju Kopaonika, još ima ljudi koji po fizionomiji podsećaju na Sase. Za vreme Turaka plaćali su specifičan vid poreza. Na neki način su bili zaštićeni, jer su se bavili proizvodnjom gvožđa i njihov porez je bio u gvožđu koji je bio veoma važan u tom periodu.
Celom dužinom šumske staze “prati nas” Đavolja voda. Radi se o dva izvora hladne i vrlo kisele vode sa visokom minelarizacijom, a tu je i Crveno vrelo. Nastalo i “obojeno” rudama koje su eksploatisane u tom kraju. Ali, meštani su od davnima ovde sve učinili svojim pričama mističnim. Jer sa kolena na kolena se prenosi priča o nekom đavolu koji je ovde “umešao prste” pa se niko ne usuđuje da zagazi u tu vodu, jer bi đavo mogao da mu pomitu pamet.
Drvena crkva Svete Petke
U sklopu lokaliteta je Crkva svete Petke, to je crkva brvnara. Stiže se do nje u povratku sa vidikovca .Ispred crkve nalazi se drvo na kojem je vezano na stotine delova tkanine, ili samo bele maramice. Još od davnina postojalo je uverenje da su žene na tom mestu skidale marame sa glava i vezivale uz crkvu kako bi “odnele” sve muke koje ih tište.
Prema verovanju, parčetom tkanine, umočenim u vodu, treba više puta preći preko bolnog mesta ili rane i potom je vezati na drvo. Maramice ostaju sedam dana i potom se zakopavaju, i kažu, muke večno ostaju zakopane u zemlji. Crkva je podignuta na mestu koje je nekada bilo svetilište rudara, I eto još jene legende vezane za Đavolju varoš.
Crkva Lazarica
Naš vodič Kristina kaže, zanimljiva je ova crkva pored Đavolje Varoši, ali je još zanimljivija crkva Lazarica, nalazi se na dva kilometra od Prolom Banje . Ova crkva je jedinstvena po tome što je reč o jedinoj crkvi brvnari u Topličkom kraju koja je podignuta posle Kosovskog boja na mestu gde su se, prema predanju, car Lazar i srpski junaci, među kojima Miloš Obilić, Milan Kosančić i Toplica Milan, pričestili pre odlaska u boj protiv moćne turske vojske.Crkva je kao građevina mala, ali prati je duga istorija.
Poznata je i po tome što se u njenoj porti nalazi šest šljiva, koja se uvek uvijaju. Ove šljive ne daju plodove mada na ulazu u crkvu stoji upozorenje da se ne smeju uzimati šljive, što je misterija za stručnjake, baš kao i to što se one uvijaju.Postoje dva predanja o tome zašto se šljive upliću.
Prema prvom, uvijaju se od žalosti za carom Lazarom , a prema drugom, uvijaju se u pravcu Kosova prema srpskim vojnicima koji su se ovde pričestili pred bitku. Vojnici su se šest puta okretali oko crkve i otuda šest uvijenih šljiva. Šljive je trebalo da se “odviju” kad se srpska vojska vrati, ali vojska se nikada nije vratila…
Od Prolom Banje do Đavolje Varoši
Do Đavolje Varoši se može doći i pešice iz Prolom Banje takozvanom „Stazom zdravlja“, preko Prolomske planine, u dužini od 11 km, za dva i po sata brzog i napornog hoda. Ne možemo zaobići i priču o Prolom banji, jer ko dođe u ovu banju, neće propustiti šansu da vidi Đavolju Varoš, crkvu Lazaricu… Banja se nalazi na padinama planine Radan. Poznata je, pre svega, po svojoj lekovitoj vodi koja pripada retkoj grupi voda visokih balneoloških vrednosti: visoko alkalna, niskomineralizovana i bikarbonatna.
Na lekovitoj Prolom vodi se zasnivaju svi zdravstveni programi. Efekat lečenja se pojačava primenom balneoloških i fizikalnih tretmana, boravkom na čistom i svežem vazduhu i šetnjama po netaknutoj prirodi Prolom Banje. Nadmorsyka visina je oko 600 metara, klima umereno kontinentalna i ima veliki broj sunčanih dana.
U okviru kompleksa Radan hotela je izvor Prolom vode, a u Srbiji se može naći i u svim trgovinama flaširana Prolom voda, kažu leči obolele bubrega. Prolom Banja, Lukovska Banja i Kuršumlijska Banja su udaljne jedna od druge oko 20 do 30 kilometara. I sve tri banje imaju istog vlasnika. Privatizacija je izvršena u poslednjih desetak godina.
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!
