Zagonetni lakrimarijum – Izdvajaju se manje staklene posude, visine između 10 i 15 centimetara koje su služile za čuvanje mirsa ili mirsne masti – balsamarijum, ili u ovom našem slučaju za čuvanje suza – lakrimarijumi (lat. lacrimarium).
Staklo je čvrsta, amorfna providna materija koja nastaje topljenjem kvarcnog peska, krečnjaka, sode i manjih dodataka kiselih ili baznih neorganskih jedinjenja.
U 2 veku n.e. Rimljani su dodavanjem arsenika staklenoj masi uspeli da dobiju prozračno staklo. Tehnologija bojenja stakla poznata je još od starog veka, boje su dobijane dodavanjem metalnih oksida staklenoj masi. Plava boja dobijena je dodavanjem kobaltoksida, zelena i crvena dodavanjem bakra, ljubičasta i rubinsko crvena – hlorida zlata.
Oblici najstarijeg staklenog posuđa dobijeni su livenjem u kalupe koji su bili najpre od peska i gline a kasnije od drveta i metala. Veće posude kao činije i ostalo staklo poluloptastog oblika rađeno je prelivanjem staklene mase preko obrnutog kalupa.
Naknadno su dodavane drške i eventualno stopa. U 1 veku n.e. pronalaskom lule za duvanje stakla (sirijski ili egipatski pronalazak) tehnika livenja postepeno se potiskuje, a oblikovanje staklenih predmeta izvodi se najpre duvanjem u kalupu a kasnije slobodnim duvanjem.
Još od samog nastanka stakla, u XV veku pre n.e, pa sve do danas predmeti od stakla su ukrašavani na raznim tehnikama koje su uglavnom bazirane na tehnološkim dostignućima egipatskih i rimskih staklara.
Arheološko odeljenje Narodnog muzeja u svojim zbirkama poseduje ne toliko brojčano koliko zanimljivih predmeta od stakla. Izdvajaju semanje staklene posude, visine između 10 i 15cm koje suslužile za čuvanje mirsa ili mirsne masti – balsamarijum,ili u ovom našem slučaju za čuvanje suza – lakrimarijumi (lat. lacrimarium).
Zagonetni lakrimarijum
Obično su levkastog oboda, dugog, vitkog i cevastog vrata, telo loptasto a dno ravno ili blago udubljeno. Ove posude su u većini slučajeva nalažene kao grobni prilozi, pa se smatra da su u njima bile sakupljene suze isplakane za pokojnikom.
Još jedna interpretacija ovih posuda je da su rimski vojnici, pre odlaska u osvajanje svojim suprugama ostavljali lakrimarijum i po povratku žene bi im pokazale koliko su suza prolile za njima.
Sam oblik ovih posuda, izrada, veličina i priče vezane za upotrebu lakrimarijuma kod istraživača i posetilaca uvek ostavljaju snažan utisak, i daju prostora razmišljanju da li se tuga može sakupiti i izmeriti.
Autorka: Marina Kotarac, arheolog
Pored teksta – Među najstarijim predmetima u Narodnom muzeju Užice, koji je deo serijala Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija, gde govorimo o radu i aktivnostima ove ustanove je razgovor sa direktorkom Slavicom Stefanović. Pisali smo da se u 19. i početkom 20. veka u selima užičkog kraja, naročito u zlatiborskim selima koristio instrument poznat pod nazivom paljka (duduk), ili narodna imitacija klarineta, a sufinansiran je sredstvima Grada Užica.
Do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više projekata, neki od njih su:
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
