Radomir Rade Vergović, poznati užički akademski slikar, predstavio se užičkoj publici u Jokanovića kući, izložbenom prostoru Narodnog muzeja Užice, izložbom pod nazivom „Sentimentalno putovanje tragom ćire kroz kanjon Đetinje“.
Govoreći na otvaranju autor Vergović je istakao da je čast biti sa ljudima koje je umetnost okupila uprkos strahovima, uprkos zlu koje nas okružuje.
– Večeras sam vas pozvao na jedno malo putovanje kroz fascinantan, božanstven dar prirode koji je nama dat na radost, na uživanje, za zdravlje i za čuvanje. Pokušajmo na ovom putu da se setimo nečeg lepog što smo imali, što smo doživeli. Potražimo u sebi osećajnost, valjda nije nestala u našoj trci i jurnjavi na vetrenjače. Imamo li još ljubavi? Imamo li čovekoljublja, prijateljstva, vere, tolerancije? Ako toga imamo onda smo pobedili svako zlo. Ja verujem u lepotu, kazao je Vergović, a iz kataloga izdvajamo njegove reči:
„Nebrojene generacije Užičana odrasle su uz ovu divnu reku. Starima i mladima ona je darivala radosne trenutke. Kraj nje su se mnogi pogledi pretvarali u ljubav. U njenoj bistrini su se ogledala tela devojaka koje su nam bile najlepše na svetu. One su šaputale reci svoje tajne a reka je kroz kanjon pevala o ljubavi. Ćirini tuneli su gledali prve dodire ruku zaljubljenih i slušali zakletve na večnu ljubav. A Ćira je svojim moćnim piskom javljao celom svetu radosnu vest.
Pođimo još jednom na putovanje Ćirinim tragom da se setimo osećajnosti. Setimo se Ljubavi, Čovekoljublja, Prijateljstva, Tolerancije, Milosrđa i Vere. Nekada smo se voleli.
Reka će nam reći sve.
Ona, naša Đetinja!“
Radomir Rade Vergović, o njegovoj izložbi
O Vergovićevoj izložbi govorila je Katarina Dogandžić Mićunović, kustoskinja Narodnog muzeja, naglašavajući da odavno nismo videli izložbu pastela koji su rađeni na crnoj podlozi.
– To je upravo bio idealan medij da se te silne emocije koje nosi ova izložba iskažu u punoj blistavosti snažnih, čistih boja. Vergović je, inače, poznat kao veliki kolorista, a na ovim slikama dominiraju harmonije zelenih i ljubičastih tonova što su boje sa snažnim prizvukom ezoterije, odnosno, prirode. Među njima plamti ta njegova čuvena rujna boja, blješte akcenti žute, -kazala je na otvarnju Dogandžić Mićunović. Mi za ovu priliku izdvajamo i deo koji je zabeležila o Vergovićevoj izložbi.
„Priroda zove, priroda pleni, priroda uokviruje bure i bonace „serdca svakog“, kako su govorili i pisali romantičarski nastojeni pesnici. U anropocentričnom poimanju sveta (a teško je od njega se izmaći) ugnezdile su se i poetike ponike na uverenju da je emetovino strujanje između čoveka i prirode dvosmetno. Mnogi je nadahnuti poeta – bilo da se služi rečima, muzikom, ili stvara slike- opevao trenutke u kojima se snažne emocije rasporostiru na tle prirode, gradeći posve novi predeo, natopljen strepnjom, srećom ili zanosom po meri čoveke, zapisla je Katarina Dogandžić Mićunović o Vergovićevim slikama.
O Vergovićevoj izložbi užički novinar i publicista Zoran Jeremić piše:
„Na prvi pogled, sedamnaest nostalgičnih osvrta na vreme nežnosti, realizovanih u poetsko-realistipčkom ključu, motivisani su razlozima jedne pomalo mitološke pripovesti koja evo već gotovo jedan vek transgeneracijski putuje do srca Užičana.
Vergović se dokumentaristički verno drži maršrute stare pruge uzanog koloseka Ćire (danas uveliko kultivisanog šetališta). Lako prepoznajemo virove, stenovite obale, brzake, tunele, kozje staze i zavijutke, geografiju koja pobeđuje i razbuđuje sve što nebo dopušta, svu onu čipkastu pređu glorifikacije buđenja mladalačke materije koja bi nas konačno privela izgubnljenim ili zaboravljenim idealima i osećanjima, koja mladost čine mladom a starost mudrom…“, kaže Jeremić i nastavlja:
„Nije daleko od istine da Užičani iz anaglogne epohe sugrađanima iz svog strmoglavog digitalnog doba u najboljem slučaju izgledaju kao da su ometeni u razvoju, sli svi smo mi, što reče jedan nebeski mehaničar, zvezdana prašina, dakle deca vremena. Stoga je zaista krajnje vreme bilo bilo da neko iz crvotočnog ormana izvadi „Iskirn“ gramofon, skine prašinu s poklopca, nacentrira singlicu Doris Dej i odvrne „Sentimental Journey“ do daske. Neka se čuje glas i nas analognih, nas iz narodnog muzeja živih ljudi…“
Na izložbi je prisutne pozdravila i govorila Slavica Stefanović, direktorka Narodnog muzeja Užice, naglašavajući da je Vergović izlagao više od deset puta u užičkom Narodnom muzeju, te da je dugogodišnji njihov saradnik. Ona je podsetila da je u pitanju svestrani umetnik, koji se u mladosti bavio gimnastikom, da je likovno i tehnički uređivao brojna izdanja, a da je za publikaciju „Užice koga više nema“ Milorada Iskrina nagrađen sajamskom nagradom.
Radomir Rade Vergović je rođen u Užicu. Akademiju za primenjene umetnosti na katedri za slikasrtvo završio je u Beogradu. Godinama je radio u užičkim „Vestima“ kao likovni i tehnički urednik.
ČLan je ULUPUDS-a od 1972 godine.
Pored slikarstva radi mozaik, grafički dizajan, crtež, novinsku i knjižnu ilustraciju. Bavi se karikaturom, likovnom kritikom i likovnim prikazima izložbi. Likovno uređuje mnoga izdanja, publikacije. Do sada likovno opremio preko 300 knjiga i publikacija.
Izlaže od 1960, godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Do sada je imao 36 samostalnih izložbi.
Za svoj rad dobio je više nagrada:
- Nagrada Grada Užica „Slobodan Penezić Krcun“
- Nagrada Zlatna značka Kulturno -prosvente zajednice Srbije
- Jugoslovenska nagrada za slikarstvo „Pivo Karamatijević“
- Nagrada za životno delo ULUPUDS-a
- Povelja Grada Užica za doprinos razvoju grada.
Izložba „Sentimentalno putovenje -Tragom Ćire kroz kanjon Đetinje“ Radomira Rada Vergovića može se pogledati do 6. oktobra u Jokanovića kući.
Hroniku kovid – 19 tokom septembra možete videti na UžiceMedia.
Hroniku kovid – 19 tokom avgusta možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
