Sećanje i zapisi o paklu Golog otoka – u „Poslednjoj dvorskoj straži“ opisao je Boriša Vukotić iz užičkog sela Drežnik. Imao je 33 godine kada je uhapšen 31. marta 1951. godine pod optužbom da je pročitao saopštenje koje je stiglo iz Moskve. Na Golom otoku proveo je 18 meseci, a oslobođen 3. januara 1953. godine.
Posle skoro tri decenije Boriša Vukotić počinje da piše šta je sve preživeo dok je bio u službi Kraljeve garde, zarobljeništvu u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata, ali i posle rata kada kao komunista završava na Golom otoku. Do detalja opisuje ljude i događaje koji su obeležili njegov život. Poslednje redove o svom životu napisao je 2000. godine, neposredno pre smrti.
Prepoznajući veliki značaj njegovog pisanog svedočenja Željko Marković priredio je knjigu „Poslednja dvorska straža“ u izdanju Istorijskog arhiva Užice.
Prva promocija knjige održana je u Borišinom selu Drežnik. Na kojoj su recenzenti prof. dr Radojica Lazić i dr Marijana Mraović naveli značaj ovog dela u ratnim i poratnim godinama.
– Posebno me fasciniralo na koji način i sa kojom lakoćom je Boriša Vukotić u poznim godinama svog života to pisao. Njegovi zapisi ostaće u amanet kulturolozima, istoriografima i svim drugim naučnim delatnicima, – rekao je Lazić.
O značaju ovog memoarskog dela dr Marijana Mraović je tada navela da predstavlja – istorijski izvor prvog reda. „Za proučavanje društvene i socijalne klime posebno na lokalnom nivou u međuratnom periodu pred početak Aprilskog rata, života i rada pripadnika Vojske Kraljevine Jugoslavije, zarobljeništva u nemačkim logorima, potom ratnog i poratnog vremena iz ugla simpatizera i kasnije opredeljenog pripadnika komunističkog pokreta. Veoma bitna činjenica je intenzitet emocija koje je autor imao prema proživljenim događajima, posebno na Golom otoku“.
Sećanje i zapisi o paklu Golog otoka Iz „Poslednje dvorske straže“ izdvajamo deo sećanja Boriše Vukotića dok je opisivao dane provedene na Golom otoku.
„Prolazi dan po dan. Počelo je sa izvođenjem „nove bande“ pred kolektiv.Posmatrajući ono što svaki dan vidim, ne umem više ništa da mislim. Svi ovi nesretnici u mojim očima su izveštačeni ljudi. Stalno pesma u stroju prilikom odlaska na rad, krvničko premlaćivanje bojkotovanih, parole Partiji, Titu, Rankoviću, Kardelju i Đilasu.
Ljudi mi izgledaju kao navijeni roboti. Ubeđen sam da sve što ljudi ovde govore, da tako ne misle. Čujem na popodnevnim sastancima diskusiju kako treba svi da budemo srećni što nam je Partija dala mogućnost da se ovde izlečimo od naših zabluda prema Sovjetskom Savezu i Staljinu.
Jedan se obratio i meni rekavši: “Ero, i ti da budeš iskren i pametan. Istresi sve ovde šta si brljao i s kim si razgovarao, inače ćeš nastradati“.
Ovde niko nikome ne misli dobro, ovde izlaza nema. Ovde čovek prestaje da bude čovek. Ovde da bi opstao, čovek mora postati zver. Moraš da činiš veliko zlo mučeći drugog, da bi izvukao svoj život koji više ne treba ni meni, niti ikome.
Sećanje i zapisi o paklu Golog otoka Gledam na gradilištu mučenje bojkotovanih.
Radi se neki nepotrebni posao, uglavnom u kamenu i sa kamenom. Tragač je glavno sredstvo za prevaspitanje, batine i premlaćivanje. Obično se smenjuju dvojica aktivista na radu da teraju i tuku jednog bojkotovanog.
Svako veče na zapovesti sobni starešina saopštava ko sutra ide kod islednika na raport na svoj zahtev, a ko po pozivu islednika. Starešine paviljona svaki dan kontaktiraju sa islednicima. Postojao je i Savet logora u kojem su obuhvaćeni vrhunski aktivisti. Tu donose zaključke kako da što bolje pomognu islednicima i upravi logora. Ova reč logor se ne upotrebljava, a mene je mnogo koštala.
Sećanje i zapisi o paklu Golog otoka Preturam po glavi, pokušavam da nešto mislim, ali ne ide. Na kraju mi je možda najčistiji zaključak da ovde, na ovom pustom kamenjaru ostavim kosti.
Meni više nije potreban život, ako treba da budem zločinac i uništim nekoga da bi izašao odavde. To nikada nije bio moj životni put! Neka skapam kada sam nesrećan, te sam onu prvu noć na ostrvu ustao iz mrtvih, ležeći na brodu sa pobijenima.
Došao je red na mene. Možda nedelju dana posle dolaska u ovaj pakao, sobni starešina je saopštio da danas kolektiv ima konferenciju. Saopštio je da će danas pred kolektivom svoj neprijateljski rad izneti kažnjenik Boriša Vukotić, bivši član Sreskog izvršnog komiteta iz Titovog Užica. Izlazi, bando!
Izašao sam iz boksa i stao uza zid na određeno mesto, sa rukama na leđima. Obratio sam se “kolektivu”otprilike ovako:
Prolama se urnebes: ”Ua,bando! ”Neki batinaši su poleteli na mene, ali ih je sobni smirio. Opomenuo me da pređem na svoj neprijateljski rad. Prikupio sam prisebnost i odlučno rekao: ”Moj neprijateljski rad počeo je baš na ovom sastanku. Rekao sam da je Slobodan Penezić Krcun došao tačno u pet sati. Dao je, te su pročitana (drugo pismo Staljina i Molotova) pisma CK SKP i CK KPJ i otvorio diskusiju”.
”Za zategnute odnose između SKP i KPJ sam saznao pre rezolucije IB. Možda u aprilu, ili maju 1948.godine. Pozvao me telefonom sekretar Sreskog komiteta. Tada sam radio u Okružnom zadružnom Savezu u Užicu, na dužnosti potpredsednika za poljoprivredu. Sobni me opominje da ne razglabam, nego da iznosim svoj neprijateljski rad.
“Uspeo sam da kažem doslovce i to ću pamtiti do groba: Drugovi! Po godinama života sam mlad, a po partijskom stažu mnogo mlađi. Ne osećam se dorastao da dajem ocenu da li greši drug Staljin, ili Tito.”
Urnebes kad sam rekao drug Staljin. Opet je sobni zaustavio batinaše. Uspeo sam da kažem:”Za mene je kao i za pobožnog katolika, jedan onaj bog na nebu, a drugi papa u Rimu. I za mene je glavni bog Staljin u Moskvi, a drugi Tito u Beogradu.”
Priznao sam da je za mene ovo bio poraz. ”Radio sam sve kao ranije. Dobio sam i Orden zasluga za narod. Na javnim skupovima sam zaobilazno napadao rukovodstvo SKPB, a Staljina nikako. Normalno da sam se polako svukao u blato i postao neprijatelj Partije”.
Dugo je trajalo moje ceđenje.
Uvode se bojkotovani, sagnuti sa rukama na leđima. Tuče ih ceo kolektiv. Oseća se ko udara što mora, a ko da se istakne.
Sve to posmatraju sobni, njegov pomoćnik, rukovodilac radova i kulturno-prosvetni referent. U mojoj baraci, devetki sobni je (sin Draže Mihailovića) Branko Mihailović, đubre od čoveka. Došao je u sedmoj grupi, tri meseca pre mene. Sve je sredio i sada je istaknuta ličnost za prevaspitavanje.
Prvi radni dan posle bojkota-ovaj dan, a i mnogi drugi, ne mogu se zaborati do groba. Probran je posebni specijalista za mučenje. Ovaj moj je bogme bio dobro jak. Prenosili smo neki lomljeni kamen sa jedne gomile na drugu. Boga pitaj zašto. Kamen ja tovarim na tragač. On me uzgredno maltretira i tuče.
Onda ja ulazim napred u tragač, a on pozadi. Jedva podižemo teret. On gura i viče:”Brže, bando” kada treba da iskipamo kamen, on me gurne i obali, a onda me tuče. U povratku nosim prazan tragač. On me tera da trčim i udara pesnicama gde stigne. Obično oko bubrega. Zato mi je sada levi bubreg duboko položen”, napisao je Boriša Vukotić.
Ovo je samo deo njegovih sećanja mučenju i stradanja na Golom otoku. Posle godina ćutanja napisao je ono što ni njegovi najbliži nisu znali. A onda je sve to zahvaljujući njegovoj snahi Branki koja je prekucala rukopis to objavljeno u knjizi “Poslednja dvorska straža”.
Rehabilitacija Boriše Vukotića
Zakonska rehabilitacija Boriše Vukotića usledila je 14 godina posle njegove smrti – na osnovu zahteva njegovog sina Miladina.
Rešenjem Višeg suda u Užicu reh.br.33/14od 14. 10. 2014. godine utvrđeno je da je Boriša Vukotić bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga.
I da je ništavno rešenje Narodnog odbora Drugog reona grada Beograda, Komisije za prekršaje broj 742/1951 od 30.6.1951. godine, kao i sve pravne posledice navedenog progona i nasilja.
Foto u tekstu: Privatna arhiva
GOLOOTOČANI UŽIČKOG KRAJA je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvajamo:
- ZDRAVLJE I BRIGA NA VREME
- UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST
- “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
- JA NOVINARKA DOPISNICA
- Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
- ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- “PESMA KAO LEK”
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
- Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram
