Marko Vukotić o dedinim memoarima i Golom otoku kaže da je najvažnije što je sve zapisao i što je ostavio trajno svedočenje o svom životu u burnim vremenima.
Boriša Vukotić (1918-2000) iz sela Drežnik, posle Drugog svetskog rata živeo je u Užicu. Bio je u službi Kraljeve garde, ratni zarobljenik u Nemačkoj, komunista i zatočenik na Golom otoku.
Njegovo memoarsko delo pod nazivom „Poslednja dvorska straža“ pisano je mnogo godina kasnije posle završetka Drugog svetskog rata i golgote na Golom otoku. Ti događaji obeležili su njegov život, ali i život i smrt mnogobrojnih rodoljuba nemoćnih da se oslobode iz tamnice doživljenih strahota.
Po povratku iz zarobljeništva u Nemačkoj gde je ostao do 1945.godine, primljen je u Savez komunista, bio je sekretar partijske ćelije i član Sreskog izvršnog odbora za trgovinu, poljoprivredu, šumarstvo i saobračaj.Uhapšen je 1951.godine pod optužbom da je pročitao neko saopštenje koje je stiglo iz Moskve, na partijskom sastanku.
Na Golom otoku Boriša Vukotić proveo je 18 meseci.
Tokom odrastanja Marko se seća da je deda pričao o zarobljeništvu u Nemačkoj, ali ne i šta je još preživeo. O Golom otoku nikada nije bilo ni reči, tako da verovatno i ono što je napisao je samo mali deo svega doživljenog.
Mi smo to kasnije saznali, a imao je celog života strah od Golog otoka. Sve traume je skrivao, tako da nikada nismo znali, na primer, ni za koga glasa.
Prvu stranicu o svom životu Boriša Vukotić napisao je 7. januara 1981. godine, a zadnju 24. maja 2000. godine, neposredno pre smrti. Tokom pisanja pravio je prekide, a najviše je pisao kada je ostao sam posle smrti supruge, navodi njegov unuk Marko Vukotić.
– Drago mi je što smo uspeli to da objavimo, jer mislim da je to možda bila i njegova želja. Znao sam da je deda pisao, ali je i pričao da će nam to ostaviti. Možda je i on razmišljao da od tog rukopisa objavi knjigu, – dodaje naš sagovornik.
Rukopis je bio u četiri velike sveske koje je Markova majka Branka, snaha Borišina, prekucavala pune četiri godine u čemu joj je pomagao suprug Miladin, Borišin sin. I to kod nekih reči na nemačkom jeziku, kojima je opisivao vreme provedeno u zarobljeništvu u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata.
U sveskama odnosno knjizi Boriša Vukotić precizno iznosi detalje regrutacije u Užičkom vojnom okrugu sve do napredovanja do mesta ađutanta komandanta Kraljeve garde na kraju obuke.
Priča o demonstracijama 27. marta 1941.godine, Aprilskom ratu i početku sudbine zarobljenika i stradalništvu , prva zapažanja o komunizmu i komunistima, kao i svojevrsno stradanje kroz svedočenja.
– Moja majka Branka je najzaslužnija što rukopis nije završio u dedinoj sobi već u knjizi i što su posle objavljivanja ljudi imali pozitivne komentare – istakao je Marko.
Taj rukopis i njegov značaj prepoznao je Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva Užice koji je priredio knjigu „Poslednja dvorska straža“.
Knjiga je objavljena 2021.godine, a zatim predstavljena u Drežniku i Udruženju Užičana u Beogradu. Ona i danas izaziva brojne komentare čitalačke publike uz stalno podsećanje da su se potomci njenim objavljivanjem odužili Boriši za njegov rad, ali i što je šira javnost upoznata sa prvorazrednim istorijskim izvorom.
Ovo svojevrsno svedočanstvo stradanja u ratnim i poratnim događajima ostaje zabeleženo i sačuvano čak i za buduća istoriografska i druga istraživanja.
Sve u ovoj knjizi je priča o tom jugoslovenskom prostoru, a to što se dešavalo reflektovalo se kroz Borišin život. On to sa posebnim emocijama opisuje, a posebno gde se opisuje mučenja na Golom otoku.
On je do detalja zapisao svoja sećanja, a odlazak do Golog otoka opisuje sledećim rečima:
„Mislim da je bio 2. jul, pred noć. Vezani po dvojica u lančiće, prevezeni smo preko Save i utovareni u velike autobuse. Autobusima smo dovezeni na železničku stanicu u Topčideru i istovareni. Već je noć.
Gledam stazu za Štab bivše Kraljeve garde. Proveo sam tamo 1939. na 1940.godinu, godinu dana u štabu, pred rat. A kuda sad? Na koloseku postavljen specijalni voz.
Obuzela me zla radoznalost i slutnja kada sam se sa svojim novim partnerom izvukao u vagon. Jedan pukovnik, sa rukama na leđima, rekao je ironično:
„Ulazi, ulazi vojsko Staljinova, mamicu vi vašu!“ Toliko me to uvredilo i naljutilo, da bih slatko tog oficira udario nogom u stomak, da mu oči iskoče.
Pomislio sam, čija si ti vojska bio do juče idiote? Kleo si se i ti Staljinu, pre nego što si znao za Tita. Sigurno da nisi jučerašnji, kao mnogi ovog vremena što su unapređeni u oficirske činove čim su primljeni u Udbu.
Noć je. Čuo sam samo glas:“Vinkovci“. Pa to je teritorija Hrvatske. Otkud sad ovde i kuda će nas? Došao je novi dan. Sunce je izašlo daleko. Mi samo putujemo. Pošto voz dugo stoji i ništa se ne čuje pogledam kroz rešetke visokog prozora. Vidim odmah pored stanice se proteže neko brdo, gde nema ni trna ni grma. Samo neki beli kamen blešti od sunca i neki refleks, kao da povremeno sijaju varnice.
Okrenem se na drugu stranu – isto. Jedina padina od tog brda se spušta do neke velike reke. Nateram mozak da misli, pa gde smo i gde ima ovakva reka. Pojma nisam imao da je to more.
Ne čuje se niko da razgovara, niti šapuće“, napisao je Boriša. A onda su usledila njegova sećanja na put u pakao na Golom otoku.
– I ovaj vaš poziv znači da je sve i dalje aktuelno i da se o tome priča i piše. Važno je da ljudi znaju, jer je to moj deda precizno pisao do detalja navodeći imena ljudi, razgovore, detalje, strahote rata i sopstveno stradanje – naglasio je unuk Marko.
Primerci knjige po njegovim rečima osim u Užicu, Beogradu nalaze se i drugim gradovima, zatim u Sloveniji…
Marko kako kaže da je imao je nameru da knjigu odnese i u Konc u Nemačkoj gde mu je deda bio u zarobljeništvu.
– Ova knjiga je trajno i istinito svedočastvo učesnika svih događaja u tom periodu. Ali deda Boriša je pisao i o sebi u detinjstvu, odrastanju, porodici tako da su potomci iz toga saznali nešto više i o svojim precima – zaključio je unuk Marko.
Zapisanim sećanjima koja su objavljena Boriša Vukotić podigao je sebi spomenik.
A zakonski je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Užicu 2014. godine na zahtev njegovog sina Miladina Vukotića.
GOLOOTOČANI UŽIČKOG KRAJA je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvajamo:
- ZDRAVLJE I BRIGA NA VREME
- UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST
- “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
- JA NOVINARKA DOPISNICA
- Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
- ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- “PESMA KAO LEK”
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
- Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram
