Aleksandar Radišić je predsednik Udruženja „Inkluzija osoba sa invaliditetom Zlatibor“, koje je bilo je ovih dana domaćin predstavnicima Saveza paraplegičara i kvadriplegičara iz Sbije i Slovenije koji su boravili na Zlatiboru, u okviru projekta „Živeti uspravno“ koji se realizuje kroz program Erazmus plus.

Aleksandar Radišić je među najboljima u svetu u disciplini bacanje čunja, a krajem avgusta ga čeka učešće na Paraolimpijadi u Parizu.

– Trenutno se nalazim u završnoj fazi priprema za Paraolimpijske igre u Parizu, a pripreme traju već godinu dana, odnosno od završetka svetskih paraolipijskih igara takođe u Parizu. Pripreme su duge, teške i jako iscrpljujuće, ali sama reč papaolimpijsko, sve to i nosi.

Vrhunski sportista Aleksandar Radišić sa Zlatibora (Foto: N. Ilić UM)

Prošle godine na svetskom prvenstvu osvojio sam bronzanu medalju i time osvojio direktnu kvotu za učešće na paraolipijskim igrama.

Moja disciplina je bacanje čunja u kategoriji F 51. Čunj je drvena sprava koja na dnu ima teg i ovo je kategorija za osobe sa invalidietom koji nemaju dovoljan stisak šake, odnosno da pomere prste šake.

Prošle godine učestvovao sam i na otvorenom državnom prvenstvu u Hrvatskoj i osvojio srebrnu medalju, oborio sam lični rekord sa 33,07 metara i to je do sada moj najbolji rezultat.

– Moj jedan pripremni dan ovako izgleda: treniram ujutru i uveče. To su treninzi snage, odnosno pretvaranje snage u brzinu, treninzi se odvijaju u teratani hotela „Olimp“, tokom jutra, a večernji terninzi su na stadionu, bacanje čunja.

Moj trener je Ivana Zuber, sa njom treniram već pet godina, i zajedno imamo dve medalje, prva je 2021. u Poljskoj, bronzana, i prošlogodišnja u Parizu, ispričao nam je Aleksandar Radišić.

Aleksandar Radišić sa Ivanom Zuber (Foto: Privatna arhiva)

A Ivana kaže za Aleksandra, uvek pozitivan i pun optimizma.

Aleksandar Radišić se povredio na moru

A početak priče je sledeći: Aleksandar se povredio 2005. godine, skokom u vodu na moru. Povredio je tri vratna pršljena, odmah je ostao paralizovan i u rukama i u nogama. Hospitalizovan je u nekoliko beogradskih bolnica, a zatim je sledila banjska rehabilitacija.

– Ja sam ceo život u sportu, pre povrede studirao sam na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Beogradu, aktivno sam igrao fudbal, bio sam instruktor skijanja.

Ljubav prema sportu nasledio sam od oca, on je bio fudbaler, ali ja sam najviše voleo skijanje, čak sam pokušao da skijam i iz kolica. Kada sam se posle dve godine oporavio tražio sam sport kojim ću se moći baviti kao osoba koja koristi invalidska kolica.

Najprivlačiniji mi je bio stoni tenis, i ja sam odlazio u Udruženje paraplegičara u Čačak, tako da sam već 2008. prilagodio svoj auto za vožnju ugradivši ručne komande i svaki dan sam sa Zlatibora išao za Čačak.

U to vreme sam postao trener deci plivačkog kluba „Čigota“, trenirao sam ih iz kolica sa ivice bazena. Bilo je tu petnaestoro dece, svaki vikend smo išli na neka takmičenja po Srbiji i osvojili brojne medalje, ta deca su danas odrasli ljudi i veliki su moji prijatelji.

A meni je to trebalo da se osećam korisnim u društvu, da budem zauzet, da radim. A deca su mi verovala, nisu sumnjali u moje trenerske sposobnosti i hvala im na tome. Aleksandar Radišić je tada izabrao stoni tens kao glavni sport kojim će se baviti, te je otišao i Novi Sad koji je sedište tog paraolimpiskog sporta.

– Već 2010. odlazim na svetski kup u Rumuniju i osvajam prvu medalju, to je bio lep osećaj, vraćaju se neke uspomene na sport pre povrede, i ja shvatam da mogu, želim i hoću sportom ozbiljno da se bavim.

Preselio sam se u Novi Sad, i usledili su uspesi, bronzana medalja na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013, a kasnije, na istom prvenstvu u Danskoj takođe bronzana medalja.

I to je bio onako prvi taj veliki naboj adrenalina, osećaj topline oko srca, sportski „bezobrazluk“ koji vas tera napred, vidite da možete dosta dati u tom parasportu, tako kreće.

Ipak odlučio sam da se vartim na Zlatibor, zaposlio sam se u Turističkoj organizaciji, a ovde imao sam svoju porodicu, suprugu. U sportu dođe uvek do neke prekretnice, svaki sportista mora znati svoje limite, svoje sposobnosti.

Supruga i porodica su velika podrška

Po povratku na Zlatibor ja nisam želeo da potpuno napustim sportsku aktivnost, odabrao sam atletiku, bacanje čunja, jer to mogu da treniram ovde i imam odlične uslove.

Kada je Aleksandar ostao u invalidskim kolicima sport mu je pomogao da prevaziđe početnu krizu, ali podrška porodice bila je najvažnija. Roditelja i brata, a kasnije supruge.

Aleksandar sa suprugom (Foto: N. Ilić UM)

– Moja supruga mi je velika podrška, kao i moje dvoje dece, svi mi daju elan da i dalje idem napred. Dosta ljudi, kao i mediji, samo vide uspeh sportiste, niko ne vidi, niti pita kako se došlo do toga. Moja porodica je bila ta koja me je terala napred, i onda kada mi se ne trenira.

Supruga je prošle godine bila u Parizu na stadionu, iza mojih leđa, na tribinama, čuo sam je da viče, urla, navija, i kada čujete daj glas, onda dobijete dodatnu snagu.

Ja sam uvek sebi zadavao visoke ciljeve, ali sam znao kojim stepenicama doći do tih ciljeva. Ono što sam zacrtao sebi jeste da budem najbolja verzija toga dana na Paraolimpijadi, i to ću sigurno biti, i mislim da ću zasijati u gradu svetlosti krajem avgusta.

A supruga Danijela, ide i ona u Pariz, mnogo je važna podrška.

– Evo već deseta godina kako sam tu iza njega, brinem o porodici, deci kada on nije tu, ali prvenstveno njega bodrim, psihički ga ohrabrujem da ne „padne“, da nema nervozu.

I deca, blizanci, dečak i devojčica, su tu uvek, oni znaju kada tata ide na pripreme, kada ide na takmičenja, gledaju ga na televizi, čitaju na internetu, pričaju svojim drugarima.

Kada je prošle godine bilo državno prvenstvo u Kruševcu, nisam rekla Aleksandru, iznenada smo ja i deca otišli u Kruševac, a kada ih je on video na tribinama, ogromna je njegova sreća bila.

Aleksandar ima poruku za osobe sa invaliditetom:

– Budite svoji, težite ka svojim ciljevima i nađite način, ako imate prepreka, to da pređete. A kada pređete prvu prepreku, sledeću ćete mnogo lakše preći, a možda na četvrtoj malo stanete, ali nema odustajanja. Zacrtajte svoje ciljeve, i težite da ih ostvarite.

I na kraju molba ovog zlatiborskog sportiste, da se zna, veliku podršku ima od opštine Čajetina, Javnog preduzeće „Gold gondola“, zatim Turističke organizacije „Zlatibor“, rekreativnog kompleksa Trik i i Fizio profesionala, svi oni su Aleksandrov tim za Paraolimpijske igre u Parizu.

„UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST“ je naš novi serijal, do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvjamo:

Pogledajte i druge tekstove iz oblasti sporta, društva, putopise i reportaže sa stranice Užicemedia.

- Advertisement -

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA