Zlatiborsko selo – zajednički su im duh zlatiborski i upornost da pokažu kako su najbolji u svemu, da budu mudri i u teškim vremenima, da čuvaju tradiciju, svoju zemlju i rod.
Na pitanje koje je najlepše selo Zlatiborci odgovaraju da je svako lepo za sebe svako, svako ima svoju istoriju, svoje ljude, svoj život… Jablanica, Mačkat, Mušvete, Semegnjevo, Sirogojno, Šljivovica, Kriva Reka, Dobroselica, pa Gostilje, Ljubiš…
I svako selo ima svoju priču, legendu, a ona opčini gosta koji zaboravi da pita, a kada nastade ta legenda, koliko se već prenosi sa kolena na koleno?
Zlatiborsko selo: Ljubiš
Na jugoistočnoj strani zlatiborske visoravni, pored puta Zlatibor-Nova Varoš, od centra Zlatibora udaljeno tridesetak kilometara, na nekih sedam kilometara od Gostilja, selo je smešteno u dolini reke Ljubišnice, ispod vrhova Čigote, Murtenice i Borkovca.
Kažu Ljubiš je selo u kome žive preduzimljivi, mudri i vredni domaćini, a tako ga „opeva“ i srpki dečji pesnik Ljubivoje Ršumović, to je njegovo rodno selo u kojem boravi više nego u prestonici.
I dok ovaj savremenik govori i peva o Ljubišu, kao o selu pesničkih zora, podesećamo da se u ovom selu nalazi Ršumska pećina, ona je tema Ršumove pesme „Babaroga“. Pećina ima mali otvor, visine oko četiri i širine tri metra, i kažu, izazov je makar nekoliko koraka zakoračiti u njenu šupljinu.
Oko čitavog sela nalaze se stari zasadi crnog bora, četinara koji unosi, tvrde meštani, mir, svežinu i spokoj u selo. A koliko su meštani ponosni na svoje borove, najbolje se može videti iz Ršumovih stihova: „Za sve svetsko zlato, ko bre zlato šiša, ne bih dao borove iz rodnog Ljubiša.“
Legenda o imenu sela
Pre nego što će se ući u selo i doći do njegovog centra, prolazi se zaseok ljubiška Previja, zovu ga i zaseok ljubavi. Ovaj zaseok je posebno lep, u gustoj šumi crnih borova „smestilo se“ nekoliko drvenih koliba koje leže na jednom brdašcetu, putnici namernici često zastanu na njemu. Kao da svi znaju da ljubiška Previja u svojim nedrima krije jednu ljubavnu priču koja nije imala srećan kraj.
A legenda govori: dvoje mladih, Jelena, sa ljubiške Previje i Milan, iz Ljubiša, su se mnogo zavoleli i želeli da se uzmu, da zauvek ostanu zajedno, ali sudbina je učinila da njihova ljubav zauvek bude zabranjena.
Priča se, Jelena je bila sirotica, bez miraza, a Milanov otac, poznati kovač, i najimućniji čovek u selu, nije dopuštao taj brak. Milan se od tuge, zbog nesrećne ljubavi, propio, napustio kovački zanat i oca, pa je otišao zauvek iz sela. Jelena, nesrećna zbog ljubavi koja nije mogla da se ostvari, zarekla se da se nikad neće udavati, pa je ostatak života provela sama, daleko od svih, čuvajući stado ovaca po obližnjim brdima.
Kao uspomena, na zabranjenu ljubav dvoje mladih, selo je nazvano Ljubiš. Tako stariji meštani pričaju o imenu svoga sela, a malo ko može potvrditi da su zaista postojali Jelena i Milan, toliko zaljubljeni jedno u drugo, da su neserćnu ljubav i tugu utopili u samoći i piću, i tako „dali“ ime svome selu.
Zlatiborsko selo – Dani pastrmke
Vredni turističi radnici Zlatibora skreću pažnju, selo Ljubiš koje se prostire na nadmorskoj visini od oko 850 metara poslednjih godina sve više privlači pažnju posetilaca iz čitave Srbije, ali i iz inostranstva.
„Dani pastrmke“ naziv je manifestacije koja se uvrstila u bogati program kulturnog leta na Zlatiboru. Ljubiš je mesto gde se organizuje bogat kulturno-umetnički i sportski program sa velikim brojem izlagača, koji tada pored specijaliteta od pastrmke, predstavljaju proizvode od voća, rukotvorine zlatiborskih majstora i razne vrste meda, – poručuju iz Ljubiša, a mi dodajemo, prostranstvo šuma i cvetnih livada, kao i gostoprimstvo meštana deo su odlika ovog zlatiborskog sela.
Saznajemo, gosti između ostalog najčešče pohvale upućuju na etno domaćinstva i domaću trpezu, specijalitete i ručak u prirodi. Hrana koja se priprema u domaćoj radinosti od proizvoda sa imanja domaćina, kao što su sir, kajmak, proja, kačamak i šumski plodovi, to je ono što ova sredina pruža, i neka ostane tako.
U Ljubišu se nalazi crkva posvećena svetima Konstantinu i Jeleni. Podignuta je 1924. godine, prema projektu Lubišanina, Miladina Pećinara, akademika, inženjera hidrotehnike koji je projektovao mnoge značajne energetske i objekte za vodosnabdevanje u državi.
Razvoj seoskog turizma i oživljavanje sela
Ljubiš je jedno od najvećih zlatiborskih sela, meštani se uglavnom bave stočarstvom. Poslednjih desetak godina intezivno se razvija sesoki turizam i to je nada da će selo oživeti, jer ima sve uslove.
Već postoje turistička naselja, među kojima je etno domaćinstvo „Boškova voda„, i sve više meštana se okreće seoskom turizmu, a podrška dolazi i od opštine Čajetina.
Prema poslednjem popisu u Ljubiš ima oko 500 stanovnika, a prosečna starost je preko 50 godina. Meštani se nadaju se da će mladi ostajati u selu jer imaju sve uslove za normalan život, vrtić, školu, asfaltirane lokalne puteve.
– Prethodne dve epidemijske godine pokazale su koliko je u takvim uslovima život u selu lagodniji i kvalitetniji. Mislimo da neće proći mnogo vremena da ljudi shvate šta znači čista životna sredina, dobra pijaća voda, miran život u selu, kažu nam sagovornici iz Ljubiša.
Vreme će pokazati hoće li ovo zlatiborsko selo oživeti, ili će se polako prazniti, kao do sada. jer za sada se samo poneki mladi bračni par odluči da živi u selu, a da bi toga bilo više mora se više ulagati u selo.
“Projekat „ZLATIBORSKI DUHOVNI CENTRI – Istorija manastira, crkava, običaji…“ se realizuje u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja u 2022. godini. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine Čajetina već isključivo autora.“
