Porodica Dacović iz zlatiborskog sela Ljubiša može poslužiti kao primer da upornost i rad daju rezultate. Oni sada imaju šest etno drvenih kuća za odmor, restoran domaćih specijaliteta, vodenicu potočaru, kupalište, igraonicu za decu…

I to je ono što probirljivi goste požele i leti i zimi. Sami Dacovići kažu, to je porodični etno biznis. Sve rade sami, Aleksandar i njegova supruga Milena, sinovi Radenko i Uroš i snaha Bobana. I kada su udružili snage roditelji i sinovi, nastala je turističko domaćinstvo „Boškova voda“.

Ne, nije ovo reklama za „Boškovu vodu“, ovo je priča o porodici koja je grad zamenila za selo, i uspela u svojoj nameri da napravi nešto što je zanimljivo, od čega mogu živeti i roditelji i sinovi, možda jednog dana i unuci. Deset godina „osmišljavanja “ „Boškove vode “, dograđivanja, velikog rada, dovelo je goste iz celog sveta baš ovde u ovo zlatiborsko selo. Može se reči, Dacovići su danas zadovoljni, uspeli su.

Da krenemo od imena etno sela – Boškova  voda. U gornjem delu sela Ljubiša živeo je Boško Dacović, nije se razmetao imovinom, ali imao je jednu livadu koju je najviše voleo. Bila je pod brdom, kraj planinskog potoka. I uvek je u njemu bilo vode, kažu, koliko hođeš. Čiste. Ledene, da se umiješ. Komšije su znale za Boškovu vodu, i poljanu kroz koju protiče, i često svraćale.

Boško Dacović, na dnu svog imanja, do asfaltnog puta, na mestu gde je voda vekovima izvirala, pre pedesetak godina napravio je česmu, da se putnik namernik i okrepi i odmori. Na česmi je uklesano „Boškova  voda“. I ona osta Boškova.

A onda sa Boškom, život je odnosio jednog po jednog komšiju, strasavali su neki mlađi i nije ih mnogo interesovala Boškova voda.š

Potom je došlo do preokreta. Aleksandar, Boškov sin, došao je na zapuštenu ljubišku livadu, i počeo uređivati prostor. Uskoro se posla prihvatio i Boškov unuk, Aleksandrov sin, Uroš, i godinu za godinom, eto na Boškovoj poljani etno naselja, eto gostiju sa svih strana sveta.

Iz grada u selo, pa pravo u turizam

Svako zna svoj posao, kaže  Milena, Aleksandrova supruga, domaćica etno  naselja. Priča nam kako su počeli.

– Mi smo živeli u Užicu, potpuno naviknuti na gradski život. U gradu i danas imamo kuću. Ja sam se bavila trgovinom, a Aleksandar je bio prevoznik. Nas dvoje zajednički smo odlučili da pokrenemo posao ovde, na Boškovoj livadi. Imanje je na idealnom mestu, usred netaknute prirode, pored njega prolazi lokalni put ka selima Gostilje i Sirogojno. Najpre smo opremili jednu kući, a na dve cigle kuvali kupus, jer uvek je neko prolazio putem, savraćao, hteo da proba taj specijalitet –  svadbarski kupus. Ja sam imala strah kako ću se snaći u turizmu, ali iz godine u godinu, shvatila sam, najvažnije je biti dobar domaćin i gostu pružiti maksimum, – zaključuje Milena.


Milena Dacović, Etno selo Boškova voda

A onda se Milena priseća početka: -Trebala su početna ulaganja, nismo imali sredstava, prodali smo kamion, i ovaj posao započeli sa 20.000 evra. Kasnije smo uzeli kredit i taj period je bio zaista težak. Ali, shvatili smo, ovde nema brze zarade, niti se nešto može promeniti preko noći. Bili smo složni, cela porodica se uključila i posao je polako počeo da se razvija, uspeli smo da opstanemo prve dve – tri godine. Posle je bilo malo lakše.

Goste je privukla lepota mesta

Aleksandar kaže, ni jednog momenta nije se pokolebao, kada je napustio posao u gradu i došao na zapušteno očevo imanje u selu. Važno je, tvrdi danas, da je od početka znao šta hoće.

– Kupio sam u selu manju drvenu kuću i preuredio je, tek da imamo vikendicu kada dođemo iz grada. Pregradili smo rečicu koja je tekla kroz sredinu imanja i napravili kupalište, a još uvek nismo razmišljali o turizmu, želeo sam samo da imamo lepo uređeni prostor kada dođemo ovde sa decom. Ali, ubrzo su posetioci Zlatibora otkrili ovo prijatno mesto i počeli leti svraćati na kupanje. Oni koji su prolazili automobilima, zastajali su, izlazili i gledali…

Ovuda je prolazio taj kružni put koji spaja zlatiborska sela Ljubiš, Gostilje, Trnavu i Rožanstvo… Zvali smo ga „zlatiborski krug dvojkom“… I onda smo shvatili, ovo je šansa za turizan i treba je iskoristiti. U posao se uključio i moj sin Uroš, – priča nam Aleksandar Dacović.

Bila su potrebna veća ulaganja, jer gostima mora biti sve potaman, kaže Uroš Dacović, koji je sada glavni u ovom poslu:

Kupili smo još pet brvnara i opremili ih. Imamo šest kućica sa oko dvadesetak ležajeva. Pre pet godina napravili smo etno restoran, uredili vodenicu potočaru na imanju u kojoj meljemo kukuruz, pšenicu, heljdu… za naš restoran, proširili kupalište, dogradili bazen za decu, a ceo prostor smo obogatili sa još dosta sadržaja. Najveći deo finansija dobijali smo kroz kredite, ali sada to donosi prihode i možemo bez problema da vraćamo zaduženja. Eto, posao smo razvijali malo po malo, isplatilo nam se.

 Porodična sloga preduslov svega

Milena kaže, porodična sloga bila je preduslov svega. Od dražve nisu dobili nikakvu pomoć, dobili su subvencije za seoski turizam od čajeitnske opštine i njihove turističke organizacije. Dodaje, najveća pomoć bila je međusobna pomoć porodice, i ona traje do danas.

– Ja i moja snaha Bobana zajedničkim snagama svaki dan pravimo ukusna domaća jela, koristeći recepte naših baka. Najvažnije je biti posvećen poslu. Nas dve se lepo slažemo, sve se na vreme dogovorimo. Bobana ima manje iskustva u kuhinji, pa sa pažnjom prati kako ja radim. Uči predano, i uvažava moje iskustvo. Obe smo svesne da je ovo veoma zahtevan posao, ali donosi zaradu.  Svi naši gosti znaju da ovde služimo vrhunsku hranu. Ja sam posebno zadovoljna  što su sin i snaha prihvatili da rade na dedinom imanju. Cele godine smo na imanju, ne pamtim kada smo otišli do grada, samo u nabavku. Zna se, uvek morate biti uz gosta.

Nije lako biti dobar domaćin gostu iz Nemačke, Irana, Kine, Ukrajine, svi imaju različite zahteve…

Kod Dacovića uvek ima gostiju sa svih strana, Uroš nam objašnjava: -Najpre su dolazili domaći gosti, pa iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, a onda su „Boškovu vodu“, počeli posećivati Nemci, Rusi, Kinezi, Ukrajinci, Rumuni… Dođu ovde gosti iz dalekih zemalja. Proletos smo imali četiri  Kineskinje, jako su bile zadovoljne, pa su jednog dana  na imanju priredile svojevrsni koncert, svirale su na fruli i pevale.

Obično gosti kod nas ostanu po četiri- pet dana, a onda odlaze u druge delove Zlatibora. Većina naših gostiju kaže, sviđa im se ovde mir, livade, vazdu, hrana, uvek dodaju, osećaju se kao kod kuće. Sa svima se sprijateljimo, zadržavamo poznanstva i za naredne godine… A ako me pitate koliko radimo, pa ponekada i po petnaest sati dnevno. Moraš udovoljiti potrebama svakog gosta, a one su ponekada potpuno različite. Znate, kada imate gosta iz Irana, iz Nemačke, iz Beogarda, iz Podgorice…

A domaćica Milena pravi svaki dan jelovnik, u njemu najčešće gibanica, beli mrs, teletina ispod sača, pastrmka na roštilju, pita sa jabukama i višnjama, oblande…

– Letos su nam bile tri porodice iz Kanade, i jedna iz Švedske, posle ručka priđe mi čovek, sav zadovoljan,  kaže: „Mi putujemo po svetu, ali nigde nismo jeli ovakvo ukusnu hranu.“ Bila sam jako ponosna, hvali se Milena, i dodaje, tokom prošle sezone imali su oko stiotinak stranih gostiju. Priseća se  jednog događaja: – Prošle godine imali smo dva gosta iz Irana, otišli su dole u podnožje sela, i izgubili se noću. Jedva smo ih našli. Stajali su na litici usred noći, ali sve se na kraju dobro završilo. A dolaze nam i naši ljudi iz dijaspore. Zaboravili su ukus i miris uštipaka, kajmaka, pršute, čvaraka, slaninice, sarme sa rebrima…Vole to da pojedu, uvek traže još!

Dacovići pokazali da srpsko selo ima šansu za opstanak

I tako Dacovići zajedničkim snagama pripremaju u svom turističkom domaćinstvu novogodišnje i božićne praznike. Opet će sve brvnare, sve sobe biti pune gostiju, ko zna sve sa kojih meridijana. Zaključuju, nije tačno da u srpskom selu nema šanse za opstanak i dobar posao.

Otac Aleksandar kaže: –Na mojoj očevni koja je bila zarasla u korov stvorili smo uspešno turističko domaćinstvoi i dali priliku mlađima da zarade i ovde ostanu.

I sin Uroš ima svj rezon za nastavak posla:- Bilo je i ima velikih odricanja u ovom poslu. Ali uspeli smo i doprineli turističkom napretku ne samo „Boškove vode” nego i Ljubiša. Sada i drugi ovdašnji domaćini idu našim stopama, sređuju svoja domaćinstva i izdaju gostima smeštaj. Moja poruka je da dobru poslovnu ideju uvek treba izgurati, a složna porodica je u tome najsigurniji oslonac.

A Milenin savet je da mladi dobro razmisle, možda uskoro selo bude  zanimljivije za život od grada.

Upornost i rad su najvažniji. Ali, ni to ne vredi ako ste na pogrešnom putu. A to da li ste na pogrešnom putu, to sami morate videti na vreme. Zante, kada smo ja u suprug počinjali, svi su nam govorili da je to pogrešna odluka i investicija. Nisu našu odluku razumeli ni roditelji, sestre, braća, rođaci, prijatelji. Ispostavilo se da smo doneli pravu odluku. Da nismo krenuli u pogrešnu investiciju. Možete da imate vreću para, ali ako ne znate da radite, ništa vam ne vredi.

A mi dodajemo kada bi više srpskih porodica imalo poslovni duh Dacovića, kada bi među Srbima vladala porodična sloga, procvetala bi  brojna zapuštena imanja širom srpskih sela. Možda bi selo opstalo?

Naslovna fotografija: Dacovići, Uroš, Milena i Bobana

Tekst i foto: Novka Ilić

- Advertisement -