Ja to mogu … Vredan tim realizuje različite sadržaje, kreativne, edukativne radionice. Svakodnevno rade na većoj vidljivosti ne samo u Požegi, što je jedan od zacrtanih ciljeva, ali i na daljem jačanju kapaciteta, stvaranju ambijenta koji bi omogućio korisnicima da budu bezbedni, da se druže, da stvaraju.
Prvi utisak da rukovodeći tim ovog požeškog Društva dobro radi stekla sam na Zlatiboru, u Hotelu „Olimp“, na tribini „Kulturne aktivnosti osoba sa invaliditetom i dostupnost kulturnih – istorijskih sadržaja“ u Zlatiborskom okrugu.
Predsednica Društva Ljiljana Slović Savić, i defektološkinja Sanja Jovičić govorile su o tome šta i kako rade. Pored aplauza koji su dobile nakon izlaganja, dogovorile smo da ih posetim i sama se uverim u sve o čemu su govorile.
Prvi utisak je da su dobro organizovani, da su korisnici zadovoljni, a da su im radnici, pored stučnosti poputno posvećeni. Gledam radove korisnika nastale na slikarskim i defektološkim radionicama, prosto da ne poverujete da su sve to sami uradili.
Članovi su komunikativni, rado daju izjave i pričaju o druženju, radionicama, izložbama, organizovanju bazara. Rekoše nam na početku razgovora i da rado uključuju i porodice članova u neke od aktivnosti gde je to potrebno.
Ljiljana Slović Savić je zakonska zastupnica i predsednica Društva i Upravnog odbra, izabrana 2020. godine.
– Funkciju sam prihvatila iz dva razloga, prvo što sam majka deteta sa smetanjama u razvoju i moj život i karijera su bili okrenuti kada se on rodio za 180 stepeni. Ja sam i profesorka engleskog, prevodim, jako sam bila uspšna u poslu.
Međutim, potpuno sam bila posvećena detetu, školovanju, čak i školu „Petar Leković“ sam pomogla kroz programe za inkluziju uz pomoć Holandije, Slovenije, Hrvatske, gde je to bilo puno razvijenije nego u Srbiji.
Priča nam da je Filip bio prvo dete u Srbiji koje je imalo asistenta, tada se to zvalo asistent, sada lična pratnja. Sada je to na državnom nivu jako razvijeno. Požega je prednjačila malo više u tome, jer je bila ažurna i kao profesorka i kao majka.
– Kada sam došla ovde htela sam mnoge stvari da unapredim, nisu bili dovoljno vidljivi. Ovde su zastupljne sve bolesti od cerebralne paralize, mentalne retardacije, Daunovog sindroma, slabovidi, multipleskleroze, distrofije.
Bilo je i dece i mlađih i starijih i moralo se to ukomponovati da se uradi jedno delotvorno društvo. Da se aktivniramo, da se dobro osećaju, da ljudi u gradu znaju da postoje osobe sa invaliditetom, da su tu pored nas.
Ulazak u opštinski budžet i veliki korak za Društvo
Priča nam zatim Ljiljana o tome kako sa angažovala da uđu u budžet, što nimalo nije bilo lako. Prvo, jer nadležni nisu znali koliko osoba sa invaliditetom ima u opštini.
– Krenuli smo, pre mene je tu bio Darko Babić, on je akademski slikar, radi likovne radionice, on je i osnovao tradicionalnu prodajnu izložbu slika. To je bila aukcijska prodaja radova naše dece. Sada imamo mnogo radionica.
Korak po korak su napredovali. Uz pomoć Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja republike Srbije i Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije, Društvu su odlukom Skupštine opštine Požega, odobrena sredstva za rad Kluba za osobe sa invaliditetom.
Požega je bila jedina opština u Srbiji kojia nije imala ni jedan dnevni boravak namenjen deci i mladima sa smetnjama u razvoju, što je žalosno, kaže Ljiljana.
Ona dodaje da imaju veliku pomoć od privrednika koji su svojim donacijama pomogli da se prostor opremi, da nabave stolove, stolice, ormare, računare, štampače, televizore.
– Radove prodajemo, deo ide deci, deo za materijal, snalazimo se. Opštinam nam finasira plate, a mi se za drugo snalazimo. Trentno je ovde zaposleno četvoro, troje za stalno i ja po ugovoru o radu, volonterski radim kao predsednica.
– Imamo puno aktivnosti, oni ovde slave rođendane, idemo na izlete, idemo u centar, popijemo kafu, sok, idu su salu jednom sednično rade vežbe, u teretanu na otvorenom, imamo zajedničku šetnju, sarađujemo sa školom „Petar Leković“, koja nam je blizu. Sarđujemo sa svim vrtićima u gradu, Centrom za socijalnim rad, svim bitnim ustanovama.
A što se tiče planova, prvo, tu je 3. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, tada je naša tradicionalan izložba, organizujemo bazar, bude svake godine i do 30-ak naših proizvda.
Planiramo da konkurišemo i dalje sa projektima, da obiđemo sve ustanove, da proširimo saradnju, da budemo još vidljiviji nego što smo danas.
Sada samo ušli u budžet i planiramo da se tu osnuje dnevni boravak. Trebaće nam jedan prostorija da se proširimo. Našem jednom članu emisija „Tamara u akciji“ praviće kuću u Rogama. Dete je sa Daunovim sindromom, žive u teškim uslovima.
– Radimo kao jedan tim, ovde ne može da radi bilo ko, mora se imati osećaj za osobe sa invaliditetom, pa vodimo računa koga zapošljavamo.
Dobijamo pohvale roditelja da se dete promenilo, popravilo na bolje, da je ojčajalo samopouzdanje. I to nas baš raduje.
Korisinici o druženju, radu, radionicama
Filip kaže da dolazi svakodnevno.
– Ovde mi je mnogo lepo volim da slikam. Volim da se družim, a zdovoljan sam sa Sanjom i Anom uvek nam njih dve prirede nešto zanimljivo.
I Uroš često dolazi jer mu je ovde lepo.
– Volim da dolazim, družim se, imamo radionice, crtamo, slikamo, – kaže i pokazuje šta je danas na radionici koju vodi profesor Darko naslikao.
– Dopada mi se ovde, volim da se družim. Sa Sanjom sam radio na zajedničkoj slici, potrudili smo se da nešto uradimo za izložbu, da možemo da prodamo. Sa Anom smo radili narukvice. Imali smo i bazar.
Ana takođe često boravi u prostoru koji doživaljavaju kao svoj dom.
– Lepo mi je ovde. Volim da se družim, volim da slikam sa Sanjom, volim da pevam, – kaže, a ostali dodaju da vodli da peva rođendanske pesmice na enegleskom.
Naša deviza je ja to mogu, samo da nađem način kako
Defektološkinja Sanja Jovičić je zaposlena u Društvu za dečju i cerebralnu paralizu, a uporedo radi kao defektološkinja koordinatorka usluga Kluba za pomoć deci sa smetanjama u razvoju i invaliditetom. Korisnici su starosti od 7 do 47 godina u Klubu, a ostali su članovi Društva.
– Dnevno dolazi do 20-ak čalnova. Moj zadatak je da sa njima održavam svakodnevno radionice i ako primetim da kod nekoga ima neki problem, da probam da otklonim. Ostalih dana imamo redovne aktivnosti kao što su rad sa njima u okviru grupe.
Moj rad sa njima podrazumeva rad na motoričkim sposobnostima, senzomotoričke sposobnosti, često razgovaramo o ustanovama, načinima njihovoog uključivanja u društvo, njihovog viđenja toga kako njih društvo posmatra. O stvarima iz svakodenvnog života koje su njima značajne za potpunije uključivanje u društvenu sredinu.
Sa korisnicima se realizuju brojne radionice, neke se odnose na pravljenje nekih predmeta, kao što su ramovi za slike, obavljanje kućnih poslova. Trude se da ih osposobe za samostalan život, da se snađu se u zajednici.
– Nastojimo da ih naučimo kako da plate račune kako da odu do neke državne ustanove. Zatim, kako da ostavre svoja prava, koga da pitaju šta da urade u tu svhrhu nemaju optereenje da li ja to mogu. Naša deviza je je „Ja to mogu, samo da nađem način kako“.
I za sve se ovde nalazi pravi način, timski rad je prioritet. Kada se pogledaju slike nastale na radionicama, možda ljudima sa strane izgleda da to ne bi mogla da uradi jedna osoba smetnjama u razvoju.
– Međutim, to oni rade. Važno je da im pružimo mogućnosti, pa uz adekvatno usmeravanje, deca mogu dosta da urade, kaže nam Ana i dodaje da ima dosta lepih radova.
– Sama sam se uverila, što sa defektoloških radionica, sa slikarske radionice. Ovo su naše rukotvornice gde uz pomoć vežabamo druge sposobnosti i aktivnosti.
Cilj je da se druže neko vreme, da provode vreme zajedno, da razgovaraju, da razmenjuju iskustva, da njima ovaj prostor bude prijatan.
– Uz to mi radimo dosta stvari, ove narukvice su vežbe motorike, koncentracije, i vežabamo, pomaže mi medicinska sestra koja radi u timu.
Zadamo im određeni niz. Niz jedna od nas dve započne, a njihov zadatak je da nastave taj niz. Pored nastajanja rukotvorine to je dobra vežba koncentracije i pospešuje rad mozga i moždanih aktivnsti, što je jako dobro.
Ona nam priča da pune vrećice lavandom, govore o toj biljki, kako se seje, za šta se koristi. Kada radimo ramove za slike, šta god da se nađe na ramu, o tome razgovaramo. Ako je tu školjka pričamo o školjkama, moru.
– Juče smo išlji na fizičko i pričali o mobilnim telefonima, jer je jedan član koristio telefon i bio nepažljiv. Pričali zašto je loše da koristimo telefon dok hodamo.
Da se moramo skoncentrisati, gledati gde prelazimo ulicu. To su neke funkcionalne stavri koje su nama potrebne.To im je potrebno u svakodenvnom životu.
Ovde članovi uče pravila ponašanja, uvežbavaju neka od njih
– Jedan član ima problem – skuvao bi kafu, ali ne zan da uključi šporet. Vežbamo sa njim svakodnevno, i već je savladao kako da uključi jednu ringlu. Sada vežbamo dalje, kako da koristi druge ringle.
Polako i to ćemo savladati, priča nam Ana, jer je cilj da ih osposobe za samostalan život uz aktivno učešće. A radionice, sve te kreativne stvari njima čine život i boravak ovde lepšim, a opet su i korisne.
– Kada stavaraju i kada vide krajnji rezultat vrlo su srećni i oni i mi. Oni su srećni što su videli šta mogu , a da to nisu znali. To je fascinantno koliko se oni dive šta su napravili, a nisu znali da to znaju.
Ima i toga da kada vide da je nko nešto uradio, hoće i oni i da to urade bolje. jedni druge motivišu i podstsiču za dalji rad.
Baš vole i trude se. Članovi se gotovo svakodnevno zahvale i kažu da im je ovde bilo lepo i pitaju šta ćemo raditi sutra. Baš su srećni, vole da su aktivni, dosta njih nas čeka pre osam sati ispred vrata da pitaju šta ćemo danas da radimo.
Rado dolaze ovde. Jedna devojčica kada ne dođe, kada roditelji nisu u mogućnosit da je dovedu, pita uvek šta smo radili, da li nam je nedostalja, – ispričala nam je Ana.
Zdravstvena zaštita korisnika
U timu je Ana Jovanović, medicinska sestra, njen posao je da brine o higijeni i zdravstvenoj zaštiti korisnika, higijeni prostora i naravno u slučaju da se dogodi neka nepredviđena sitaucija, ona je tu da ukaže prvu pomoć.
– Pored toga ja sam sasistent na defektoliškim radionicama na izradi slika i predmeta, koje kasnije prodajemo na izložbi.
Pomažem kome je pomoć potrebna, kada nisu u mogućšnosti da sami osmisle, pripomognem dam neku ideju, pa oni dalje nastavlaju sami da rade. U zavisnosti koliko je ko sposoban da tu ideju realizuje.
Slikarske radionice većina korisnika voli
U momentu kada sam ih posetila, prošle nedelje, članovi su bili na slikarskoj radionici. Vodi je Darko Babić, diplomirani likovni umetnik, slikar.
Završio je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2000. godine. Zatim je upisao magistarske studije, a potom je počela njegova borba sa Multipla skleroza. Uz trud i neke alternativne metode lečenje i terapije uspevam da funkcionišem, kaže Darko.
– Znam da svi ljudi koji imaju iskorusto sa Multipla skleroza zaju koliko je velika i komplesna bolest i koliko otežava život. Ja sam po završetku fakulteta 2000. godine imao samostalnu izložbu tada Gradskoj galeriji Požega. Učestovao sam na još izložbi u Kragujevcu u Kultunom centru, 2001. i tada se desilo naglo pogoršanje mog zdravstvenog stanja i ja više nisam samostalno stvarao.
Kasnije je počeo da vodi radionice u požeškom Društvu za dečju i cerebralnu paralizu, kaže da lepo sarđuju, da su sjajni, vole da se druže.
– Insistirao sam da se pojavimo u javnosti i onda nas je Gradska galerija podržala i potpuno je otvorena za nas. Podržava nas da dobijemo nekoliko dana da se radovi izlože u prostoru galerije, akrili na platnu, crteži.
Da publika u tome može da uživa nekoliko dana, a završava se poslednjim danom koji je aukcijski i otkupni. I da ako im se to dopadne, a ima jako lepih stvarčica, mnogi rado žele da imaju kao male ukrase u svojim stanovima, kućama, poslovnim prostorima, – ispričao nama je Darko.
Uvereni smo da će ovo požeško Društvo nastaviti sa započetim, planirano ostvariti. Da će se korisinici i dalje družiti, rado dolaziti, učestovati u mnogobrojnim aktivnostima namenjenim osobama sa invaliditetom, na izložbama. Da će sa mnogima sarađivati, ali i imati punu podršku svoje lokalne zajednice, ustanova, privrednika.
Više fotografija na FB stranici UžiceMedia, a snimak na youtube.
„UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST“ je naš novi serijal, do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvjamo:
- “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
- JA NOVINARKA DOPISNICA
- Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
- ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- “PESMA KAO LEK”
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
- Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram
