U serijalu Kultura dijaloga u medijima, razgovarali smo sa Ilijom Petronijevićem, vlasnikom Televizije 5 Užice, trenutno jedine televizije sa sedištem u Užicu. Ovo je prva užička televizija, koja sada informativnim sadržajima pokriva čitav Zlatiborski okrug, sem opštine Sjenice. Uporedo sa televizijom, Petronijević je vlasnik Radija San i istoimenog portala.
Za temu projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja, sa Petronijevićem govorimo o sadašnjoj medijskoj slici u Užicu, o kadrovskoj politici, o istini i laži i u lokalnim medijima, o obe strane u informativnim sadržajima, o mogućnostima istraživačkog novinarstva na lokalnom planu, o daljoj sudbini medija u Srbiji…
Užička medijska slika
– Znate da je ranije bilo više medija u ovom gradu, čak četiri televizije, ali realno, toliko televizija u jednom gradu kakvo je Užice ne može da funkcioniše, i milism da i nema poterbe. Rasipaju se sredstva, troše se kadrovski kapaciteti, a učinak je mali. Televizija je jako skupa, i to je poznata stvar.
Samo za mesečne nadoknade i takse u ovom trenutku plaćamo oko 280.000 dinara, a na godišnjem nivou, preko tri miliona dinara. Priznaćete mnogo, a da ne govorim o ostalim troškovima, evo ja sam od početka godine potrošio oko 800.000 dinara samo za gorivo. Naša vozila su svakodnevno na terenu, jer imamo televizijske sadržaje i iz Požege, Arilja, Kosjerića, Čajetine, Nove Varoši, Priboja, Prijepolja. Bajne Bašte,da ne govorim i ostalim dnevnim troškovima, i zbog toga mislim da je u Užicu sasvim dovoljna jedna televizija koja će imati kvalitetnu produkciju, a tu je i mnoštvo drugih kanala koji se mogu gledati, a prate u nekim segmentima život Užica.
Što se tiče radio stanica, ima ih u Užicu četiri i mislim da je mnogo, jer klijenti na marketinškom tržištu zbog toga drastično spuštaju cene. U toj situaciji obesmišljava se svaki rad, i tako imamo situaciju da radijsku reklamu prodajete za dve – tri hiljade dinara na mesečnom nivou. To je čisto mrcvarenje.
U mojoj firmi svi ljudi su u radnom odnosu, redovno se plaćaju doprinosi, a znate da je televizijska oprema jako skupa, i moramo imati najmoderniju, ako mislimo ozbiljno da radimo svoj posao.
Moram reći da smo jedina televizija (regionalna) u Srbiji koja se trenutno bavi prenosom uživo, i najviše radimo sport. Imamo žive prenose svih sportskih događaja u našem okrugu. I ti sportski prenosi podigli su rejting našoj televiziji, jer sport je uvek imao najviše gledalaca.
Odnos kvaliteta medijskog sadržaja i ekonomske pozicije medija i problem kadorva
– Mi trenutno imamo jednu vrlo čudnu situaciju u medijima, posebno onima sa internet izdanjem, ima mnogo lažnih vesti i mislim da to polako uništava novinarsku profesiju. Preovlađuju senzacionalistički naslovi ispod kojih nema nikakvog sadržaja, to je čista manipulacija. U takvoj situaicji mi na televiziji vodimo račna da ne pravimo nikakvu senazciju, već samo da prenesemo ono što se dogodilo.
Nisam video u Užicu da se bilo koji od medija bavi nekim senzacionalističkim pričama. U drugim sredinama ima toga, video sam, mediji se jednostavno profilišu da li su za vlast, ili opoziciju i u svojim medijskim sadržajima idu iz krajnosti u krajnost. I tako se najlakše gubi poverenje građana.
Mi na našoj televiziji ništa ne izmišljamo, samo pratimo događaje, i mislim da je to kvalitet naše televizuje, koja postoji već 25 godina, njoj se uvek verovalo. Mi danas imamo drugi problem, problem kadrova. Sada je nemoguće naći novo tv lice, ja želim da nađem mlade ljude koji će moći da rade na televiziji. Ali teško je naći mlade koji su upućeni u društvena zbivanja.
Zamislite novinara koji ne zna šta je gradski budžet, pa kako će on sutra da o tome priča sa gradonačelnikom ili većnikom za budžet i finansije grada. Pronalazak pravih kadrova za televiziju vidim sada kao najveći problem.
Kultura dijaloga u lokalnim medjima, zastupljenost suprotstavljenih stavova
– Pojedini naši gledaoci imaju možda pogrešan stav kada misle da svih aktera društvenog života treba na televiziji da bude podjednako. Znamo da vlast ima više aktivnosti, i nema dana da oni nešto ne urade. Mi kao regionalna televizija pratimo sve to. Imamo i prenose sednica Gradske skupštine. A nismo propustili ni jednu aktivnost opozicije, sve proteste prošle zime smo pratili. I tu mi pokušavamo da pronađemo neku ravnotežu.
Međutim, ljudi imaju poterbu da dođu na televiziju i da pričaju svašta, laži, da kukaju na nekoga. I mislim da to nije u redu. U Srbiji je sada najjeftinije reći za nekoga da je lopov i da te to ne košta ništa. Ne mogu da dozvolim da moji sagovornici na televiziji bez ikakvog dokaza tvrde za nekoga da je lopov. Ako donesu papir, onda je sve u redu.
Neću pustiti da se ljudi preko televizije optužuju da su kriminalci, da nisu platili porez, da lažu. Zbog takve uređivačke politike mi do sada nismo imali nikakvih problema, i niko nam nije zamerio. Možda smo mi u Užicu specifična sredina, i smatram da sve senzacije, izmišljene laži u medijima, sve to dolazi iz Beograda.
Pismenost novinara i kultura dijaloga
– Da slažem se da je neophodna pismenost novinara, ali pismenost u jednom opštijem smislu, u smislu poštovanja sagovornika, sredine u kojoj se radi, ali i medija na kome si zaposlen. Nije teško biti fin, da slušaš i poštuješ svoje sagovornike, ali to nije dovoljno. Moraš znati postaviti pravo pitanje, posebno kada za sagovornike imaš ljude sa suprotstavljenim stavovima. E, to sada kod mladih više nema. Oni žive u nekom drugom svetu, sa drugačijom percepcijom života, i zbog toga, ponavljam, teško je naći kadar, posebno za televiziju.
Istraživačko novinarstvo u lokalnim televizijama
– Mi imamo informativni program iz devet opština i nemamo vremena za istraživačko novinarstvo. Za to treba vremena, bilo koja tema da je u pitanju. To je proces i u ovom trenutku TV 5 nema dovoljno ljudi, svi smo angažovani na dnevnom informativnom programu. Nema kadra koji bi to sada radio. Tu trebaju iskusni novinari, koji mnogo znaju.
Nemamo ni dovoljno sredstava za takvu vrstu produkcije. Ako bi to radili, morali bismo primiti nove ljude. Jedan novi zaposleni na godišnjem nivou košta oko 700.000 dinara sa doprinosima. Kod nas je prosek primanja do 40.000 dinara, plate su redovne. Kada bi imali više sredstava, dobili bismo kapacitet da radimo istraživačke teme.
Projektno finasiranje, dobar potez, ili promašaj
– Mislim da je projektno finansijranje medija izgubilo smisao. Treba naći neki drugi vid finansiranja na lokalu. Vi se sećate kako je ranije Gradsko veće donosilo odluku koliko kome dati sredstava, a raspoređiivalo se uglavnpom na osnovu gledanosti i slušanosti medija. Ja sam ranije iznosio predlog da se plati istraživanje na nivou Užica i da stvorimo jedan takmičarski duh među kolegama, pa da na osnovu procenta gledanosti i slušanosti mediji budu plaćeni.
Nikada nije prošao taj moj predlog. I do uvođenja ovog projektnog finansiranja, svi su bili zadovoljni, niko se u Užicu nije ljutio. A šta sada imamo, imamo situaciju da mediji iz čitave Srbije konkurišu za sredstva u Užicu, što je apsurdno. Zašto bi užički poreski obveznici plaćali medije u Novom Sadu, Nišu, Beogradu… A logika je, sajt iz Niša može da se čita i u Užicu. Koga taj sajt u Užicu interesuje?
I to je, vidite, jedna apsurdna situacija. Onda imamo u komisijama za ocenu projekata takozvane medijske eksperte, ljude koji sami sebe proglašavaju medijskim ekspertima. Ja postavljam pitanje da li može jedan novinar koji nikada nije prekoračio prag televizije da ocenjuje jedan televizijski projekat, posebno kada su budžeti projekata u pitanju?
Taj oblik finansiranja medija nije dobar i treba ga menjati. Mislim da nije ni priča UNS-a da se na lokalnom nivou odvaja dva posto od gradskog budžeta realna, to bi u Užicu bilo 64 miliona dinara za medije. Ma, ko će toliko da izdvoji, ko će da glasa za tolika sredstva oporedeljena medijima?
Dalja perspektiva lokalnih medija – opstaće kvalitetni i uporni
– Samo mogu govoriti na sopstevnom primeru. Mi se borimo makslimalno. Nisam neko ko očekuje samo pare od države, svi moramo razmišljati o tržištu. Kada bi se ukinulo projektno finansiranje, mislim da bi se odjednom ugasilo pola medija u Srbiji. Mnogo medija nema svoj poslovni prostor, troškovi su ogromni, a mnogi vlasnici medija su ljudi koji imaju još neke delatnosti, i ne bave se medijima na pravi i ozbiljan način.
Pravi vlasnici medija se samo time bave. Moja prednost je što sa mnom rade i moja dva sina. Nas trojica sigurno radimo što bi u nekoj drugoj televiziji radilo šest ljudi. I tu imamo jedan oblik uštede. Ali, mi nemamo ni subotu ni nedelju, ni Božić, ni godišnji odmor.
Bukvanlo se radi 24 sata, drugačije ne može. I samo da se ostvari skorman prihod. Činjenica je da su u poslednje vreme povećani budžeti na lokalnom nivou, tako na primer neke opštine koje nisu ni imale u svojim budžetima sredstva za medije, poslednjih godina odvajaju sredstva i to je neki pomak, jer čini mi se da država hoće da pomogne medijima, ali i Ministartsvo podiže iznose za projekte.
Mislim da će kvalitetni i uporni opstati. Opstaće oni koji ne računaju da će se od televizije, ili radija, obogatiti, već da će samo imati veoma skroman prihod.
Autorka teksta: Novka Ilić
U okviru serijala KULTURA DIJALOGA, koji je sufinansiralo Ministarstvo kulture i informisanja Vlade Srbije, na UžiceMedia možete pročitati i tekstove: „Dijaloga nema tamo gde jedna strana misli da sve zna“, “U dijalogu je najvažniji dijalog”, „U medijima sve vrvi od preterivanja, neukusa i ozbiljnih jezičkih ogresenja“,“Ukoliko ne bude promena, lokalni mediji će postati propagandna glasila“, „Lokalni mediji su odraz opšte duhovne klime“, „Formalna pisemnost danas se nepodnošljivo lako kupuje“, „Odlučivalo je pravo jačeg, bolje kotiranog“, „Čim nemate argumentaciju, onda vam je niska tolerancija“ i „Lokalni mediji kao protočni bojler“.
