Nije čudo da je naš narod rekao da „zlatna reč gvozdena vrata otvara“, jer je iz iskustva shvatao da se svaka situacija može učiniti boljom i prihvatljivjom, pa čak i one emotivne, neprijatne i teške, ako je napravljen pravi pristup i ako su odabrane prigodne reči, kaže za UžiceMedia Slađana Vasiljević, užička novinarka, koja završava Doktorske akademske studije kulturologije – Studije kulture i medija, na Fakultetu političkih nauka. Uz pohvale na odabranoj temi za serijal „Kultura Dijaloga“, Vasiljević smatra da je kultura dijaloga neophodan uslov za menjanje postojeće kulture govora iz koje slede reakcije – dela i nedela, sve u skladu sa izrečenim.
-Verujem da je jedino što čoveka može povrediti nepravda, koja često može biti i zbog pogrešnog obraćanja i ishitrenih reči koje dugo ostaju u sećanju. Sa druge strane prigodne, iskrene i birane reči mogu ublažiti i ispraviti čak i učinjenu nepravdu. Kada ovo kažem imam u vidu brojne slučajeve nepravedno optuženih ljudi za saradnju sa neprijateljem tokom II Svetskog rata, poput akademskog slikara Mihaila Milovanovića koji je zbog toga streljan.
Njegovoj porodici bilo je stalo da se javno rehabilituje, da „spadne ljaga“ makar i nakon 50 godina, iako nisu mogli vratiti roditelja, izgubljene godine, imetak i ono što bi u duhovnom i materijalnom smislu stekli da su duže živeli zajedno, – ističe naša sagovornica, a sa konstatiacijom – da svaki put do informacije vodi preko dijaloga – se slaže, jer kako kaže „mnogi putevi do informacija vode preko dijaloga“.
– Na početku karijere, dok nisam upoznala ljude u kulturi, u ophođenju mi je pomoglo kućno vaspitanje i želja da sagovornici u odabranom vremenu kažu nešto novo, interesantno i poučno. Kasnije će se ispostaviti da je ta postavka na tragu BBC- jevih novinarskih pravila, osim što nedostaje nešto „dramatično“, ali to ne treba bukvalno tumačiti već taj uslov posmatrati kao opravdan povod ili razlog za razgovor. Priznaćete da je dovoljan povod ako u naš mali grad dođe dobitnik NIN-ove nagrade za roman ili akademik u Gradsku galeriju, ili prvak drame Nacionalnog teatra na Jugoslovenski pozorišni festival.
Kada sam imala vremena, potrudila bih se da pronađem neku informaciju, ali kako je novinar „univerzalni sveznalica“ i često na snimanje odlazi sa nekog prethodnog gde se govorilo o turizmu, privredi ili politici, razgovori sa sagovornicima najčešće bi bili rezultat trenutne inspiracije.
To nije loša pozicija jer će se i u toj situaciji dobiti odgovori na osnovna pitanja (ko, šta, gde, kada, kako i zašto). Mislim da je najvažnije da informacija bude svima jasna, a posebno kada je reč o vestima iz kulture koje se često svesno prave nerazumljivim i namenjenim uskom krugu ljudi, stručnjacima neke grane umetnosti. Trudila sam se da kulturu učinim dostupnom i razumljivom, da je približim svima i često mi se dešavalo da mi ljudi na ulici, u prolazu, doviknu da su gledali emisiju, da im se svidela. To smatram ispunjenom misijom ovog poziva.
Šta Vas je najviše sputavalo da ostvarite dijalog?
– Ne pamtim mnogo situacija kada mi je neko odbio da da izjavu ili intervju, čak i kada sam radila ankete (to je potcenjena i vrlo zahtevna forma razgovora, jer u trenutku morate da budete i psiholog i sociolog i novinar) ljudi bi na vreme pokazali da žure ili da nisu raspoloženi za pojavljivanje u javnosti.
Bilo je političkih odluka da neko ne želi da komentariše određenu situaciju, ali to ponašanje samo govori o sagovorniku, o njegovoj inferiornosti, neznanju i na kraju, neodgovornoti prema javnosti. U tim situacijama sam gledaocima predočavala nameru da osvetlim problem sa više strana, jer je važno pokazati svoju nepristrasnu poziciju i stalno podsećati publiku da ima pravo da vidi širu sliku, da čuje razna mišljenja i donese svoj sud. Mislim da je to bitno zbog negovanja slobode govora i kulture dijaloga, o kojoj upravo razgovaramo.
Takođe, posebno je značajno da novinari budu kontrolni mehanizam vlasti, u teoriji poznatoj kao uloga psa čuvara (watchdog), koji je stalno budan, štiti dom, imanje i ljude na njemu, a u našem slučaju građane i javni intertes.
Setite se skandala američkog ambasadora u Amsterdamu prošle godine koda je odbio da odgovori novinarima na pitanja i okrenuo im leđa, oni su mu složno rekli: “Ovo je Holandija. Ovde morate da odgovorite na pitanja”. Sada to ističemo kao primer kako bi trebalo da novinari budu složni i uporni, ali i mi u Užicu smo ranije imali sličnu situaciju, što znači da ona nije nemoguća.
Dolazio je Mlađan Dinkić, tadašnji ministar nečega, novinari su ga čekali puna dva sata i onda se dogovorili da svi odu. Pričalo se da je gost bio zaprepašćen praznom salom. Mislim da je to bio jedinstven primer složnosti novinara, odbrane profesije i dostojanstva publike koju zastupaju.
Ima li danas u lokalnim medijima kulture dijaloga i od čega sve dijalog trenutno zavisi?
– Malo pratim programe lokalnih medija, iako sve važne lokalne teme dopru do mene preko društvenih mreža. Tada potražim više izvora vesti koja me zanima i vidim da mnogo više saznam iz izveštaja dopisnika, što govori o kvalitetu izveštaja, a ne o prostoru koji je vest dobila.
Način izveštavanja koji jedino cenim je onaj koji je negovao medij u kom sam radila (ex TV5), sa postavljanjem pitanja koja bi postavili i gledaoci (publika uopšte) i davanjem prilike da svi relevantni činioci kažu šta imaju.
Mislim da je najveći problem u radu novinara i da kvalitet izveštavanja ne bi smeo da bude upitan i u uzajamnoj vezi sa finansiranjem medija. Mediji moraju da kreiraju prostor za dijalog, da ga stvaraju u obrađivanju svake teme, da suočavaju strane koje drugačije misle i tako stalno podsećaju da je u redu ako imate različito mišljenje.
Bar mi u Užicu smo oduvek važili za razborite ljude, slobodarskog duha, koji su jasni u izražavanju i direktniji od ostalih. Možda to nije odlika diplomatije, gde je potrebno naći mekše izraze, ali se uvek poštovala naša iskrenost.
Sećam se da mi je u nekom selu tokom političke kampanje, na samnom početku uspostavljanja višestranačja, jedan seljak, stariji čovek rekao: “Priča on meni nešto o politici, a ja imam punu kacu knjiga!” E, taj kritički odnos danas sve manje prepoznajem kod ljudi.
Koje su najveće prepreke u ostvarivanju dijaloga?
– Dijaloga nema tamo gde jedna strana misli da sve zna, da radi najbolje i da je samo ona u pravu.To je odlika autoritarnih sistema koji žele da bude samo po njihovom, da postoji jedno ispravno mišljenje. Pošto to ni u teoriji nije moguće, kada nema razmene argumenata i zajedničkog dolaženja do rešenja, postoje dva puta-ili dve strane prestanu da razgovaraju ili počinju da se svađaju, a ishod je obavezno loš.
Ove zakonitosti ljudskog komuniciranja iste su na svim nivoima, od porodice do društva. Kada čujete vesti iz rubrike “crna hronika” koje se tragično završavaju, odmah znate da u toj kući nije bilo dijaloga, već prećutkivanja problema i svađa. Tako je i u društvima, samo su posledice mnogo gore i zato je važna uloga medija, da pruži prostor za dijalog, da ga podstakne i drži pod kontrolom društvenu klimu.
Kakav je jezik u lokalnim medijima?
– Za potrebe ovog razgovora obratila sam pažnju na elektronske lokalne medije i ono što primećujem je da najčešće izveštavaju o temama koje su im nametnute, odnosno to su razni vidovi konferencija za novinare bilo da se održavaju u sali gde se govori o budžetu ili na ulici gde je popravljen asfalt.
U skladu sa tim i jezik je suvoparan i skoro da liči na posleratne tekstove iz “Politike” koje upravo listam i analiziram. Verujem da bi jezik bio življi i strastveniji kada bi novinari sami stvarali vesti, istraživali probleme i teme koje ih zanimaju i koje nas se sve zajedno tiču.
Da li je i kako moguće prevazići sve ili bar, najveći deo nedostataka u komunikaciji i dijalogu novinar – sagovornik?
– Dijalog novinar-sagovornik može da ima nedostataka u slučaju da on u suštini nije dijalog, što prepoznajem ne samo u lokalnim medijima koji su “skoro udavljeni” već i na javnom servisu koji služi za propagandu, kao obična razglasna stanica političara koji su zaposeli fotelje i ne bi da ustanu.
Ne moram da podsećam da su svi mediji javno dobro bez obzira kakva im je vlasnička struktura i da bi trebalo da rade u interesu javnosti, a ne pojedinaca. Prepreke u komunikaciji često vidimo tokom konferencija kada se sagovornici bahato obraćaju novinarima, ne žele da odgovaranju na pitanja i to je siguran znak da nešto kriju od javnosti.
Kako biste u nekoliko rečenica mogli da prokomentarišete sadašnju medijsku sliku na lokalnom nivou, pre svega mislimo na područje Užica, a ako ste u mogućnosti i šire, na primer, u užičkom kraju?
– Iskusniji novinari, recimo oni u „Vestima“ svesni su značaja lokalnog hroničara vremena i „na mišiće“ održavaju standard kako bi oni koji budu listali novine jednog dana imali relevantan izvor.
Samo postojanje „Užičke nedelje“ je simbol održavanja vatre užičkog duha i onog tradicionalnog otpora koji vučemo još od „Užičke republike“.
U Prijepolju imamo primer odlične „TV Forum“ kojom bi se pohvalile mnogo veće sredine.
Sve u svemu, mislim da mnogi nisu svesni važnosti objektivnog i nezavisnog novinarstva koji provetrava sredinu i podstiče je na poboljšanje i napredak. Sve dok je tako ostaje nam da se radujemo sporadičnim naslovnim stanama, duhovitim dosetkama i izjavama, a da kupovinom novina, biranjem stanica i kanala, slanjem komentara, pokažemo kako ocenjujemo ponuđeni kvalitet.
SLAĐANA VASILJEVIĆ se od 1994. bavi novinarstvom. Radila je na prvoj gradskoj stanici TV5 Užice do jula 2009. kao novinarka, prezenterka, urednica informativnog i programa za kulturu.
Bavljenje novinarstvom i PR menadžmentom nastavila je u sopstvenoj Agenciji za produkciju TV programa „Alineja“ i JKP „Duboko“. U svojstvu PR Regionalnog plana upravljanja otpadom „Duboko“ objavila je elektronski disk ”10 eko lekcija za prijateljstvo sa prirodom” koji je poklonjen svim osnovnim školama u Užicu.
Završila je licencirane treninge iz oblasti novinarstva i PR menadžmenta u organizaciji BBC, OEBS, IREX i stekla brojne diplome i zahvalnice među kojima i 2009. od grada Užica za doprinos razvoju kulture. Kao jedan od najuspešnijih novinara Srbije gostovala je u institucijama Evropske unije u Briselu u julu 2011. u organizaciji BBC World Servis Trust-Media Action.
Članica je NUNS-a, humanitarnog udruženja „Kolo srpskih sestara“ Užice i autorka preko 500 specijalizovanih emisija sa znamenitim umetnicima i kulturnim radnicima Srbije.
Na Univerzitetu za medije i komunikacije u Kini završila je Međunarodni master program za međunarodnu komunikaciju na engleskom jeziku, zatim Master program na Učiteljskom fakultetu u Užicu.
Trenutno završava Doktorske akademske studije kulturologije – Studije kulture i medija, na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, a od septembra 2018. izabrana je u zvanje asistenta za užu nastavnu oblast Kultura na Visokoj školi za komunikacije u Beogradu.
U okviru serijala KULTURA DIJALOGA na UžiceMedia možete pročitati i tekstove: “U dijalogu je najvažniji dijalog”, „U medijima sve vrvi od preterivanja, neukusa i ozbiljnih jezičkih ogresenja“,“Ukoliko ne bude promena, lokalni mediji će postati propagandna glasila“, „Lokalni mediji su odraz opšte duhovne klime“, „Formalna pisemnost danas se nepodnošljivo lako kupuje“, „Odlučivalo je pravo jačeg, bolje kotiranog“, „Čim nemate argumentaciju, onda vam je niska tolerancija“ i „Lokalni mediji kao protočni bojler“.