Pozorišni ste reditelj, pre svega, profesor na Pedagoškom fakultetu u Užicu, predavali ste i studentima glume na Akademiji umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, studentima na Visokoj strukovnoj školi za vaspitače u Aleksincu, a sada ste i predavač na Visokoj poslovno-tehničkoj školi u Užicu, na multimediji. Često kontaktirate sa lokalnim medijima. Da li ste kao sagovornik bili u situaciji da ne možete da ostvarite dijalog sa novinarom sa kojim razgovarate? Koji su po Vašem mišljenju bili razlozi za to?
– Kao i u svakom poslu, tako i u medijima kod nas, postoje površni medijski radnici, namerno ne kažem novinari, jer onih pravih, obrazovanih je malo, pa onda i ne čudi kad se nađete licem u lice sa sagovornikom koji hoće da govorimo o materiji koju on uopšte ne poznaje, a nije se ni potrudio da se pristojno pripremi.
Sećam se jednog sjajnog koncerta Snežane Berić, Ekstra Nene i prof. Nikole Rackova u sali opštine kada mu je prišla jedna neidentifikovana ženska osoba sa mikrofonom u ruci i tražila da se glasno predstavi i kaže zašto su došli. Svi smo zanemeli. Ja sam mislio da se šali, a onda je i profesor reagovao i rekao da tako nešto nikada nije doživeo. Zašto je to tako?
Pre svega, kao društvo smo srušili jedan sistem koji je, uprkos nekim manama, bio sistem u kome se cenilo obrazovanje. Tako ste se na važnim događajima susretali sa sjajnim novinarima, Nadom Slović Selaković, Oliverom Mićić, Dušanom Ćitićem, Brankom Stankovićem, a oni stariji pamte i Ljubu Simovića koji je pisao o pozorištu.
Kao i u obrazovanju. I taj sistem se zvao socijalističko društvo. I nije baš svako mogao ni da drži mikrofon. Sada smo jednom nogom u drugom sistemu poznatom kao liberalni kapitalizam. U njemu može sve. Poznati nam period u kome još privlačimo levu nogu onoj desnoj, neki iz velikog sveta nazvaše tranzicijom. Ona pokriva sve ove pojave, od prenosa vlasništva, do prenosa ludila i rijaliti programa.
Zato u medijima imamo malo obrazovanih pojedinaca. Mediji kod nas došli su na red i kao evropsko pitanje. Naravno, to je i vrsta pritiska na državu ali da su u teškoj situaciji to je činjenica. Da li to mora sada da se radi? Nekad mora.
Da li je bilo situacija da se osećate nadmoćno ili nemoćno u razgovoru sa novinarom. Zašto?
– U diplomatiji važi jedno pravilo, a to je da svakog sagovornika morate da uvažavate kao sebi ravnog. Veoma često je on i pametniji i obrazovaniji od vas. Tako mora da bude i u medijima.
Novinar u lokalnom mediju mora da poznaje mnogo oblasti i to je veoma teško ako želi kvalitetno da obavlja svoj zadatak. Zato mora i da se dobro lično informiše.
Često sam bio u situaciji kada govorim o nekoj predstavi i pred sobom imam nekog poznavaoca pozorišta da se osećam zadovoljno što mogu da razmenim misli sa takvim novinarom kao što je Zoran Jeremić, ranije pomenuta Nada ili Nenad Kovačević ako govorimo o lokalnim novinarima i dopisnicima.
Ružnih susreta je bilo sa nekim slučajnim držačima mikrofona i to ne samo ovde, već i u drugim gradovima kada se nađemo na gostovanju neke predstave. To su zalutali pojedinci koji žele da se bave poslom koji ne znaju,a mi moramo da ih trpimo, jer nemamo izbora. Zato se, ponekad na predstave pozivaju i značajni kritičari da bi pozorište imalo jednu kvalitetnu belešku koja ostaje za istoriju.
Kako ocenjujete jezičku pismenost u lokalnim medijima (štampani, elektronski)?
– Jezička kultura i samim tim i jezička pismenost kod nas u lokalnim medijima, na primer, elektronskim, neretko je burazerska uz dužno poštovanje određenog broja novinara. To smatram nedostojnim ponašanjem nekog ko koristi državne resurse. U pisanim medijima se vodi računa o napisanom tekstu i šteta je što vlasnici nemaju volje ali ni para da to još unaprede i obezbede dobrog lektora.
Šta je po Vama najznačajnije u dijalogu?
– U dijalogu je najvažniji dijalog. Mediji i zato postoje da otvaraju razne teme i pokreću javnu debatu o brojnim pitanjima i problemima. Nekad zažalim što takvih dijaloga od interesa za lokalno stanovništvo nema više. Pri tome ne mislim samo na politička, već i na ona svakodnevna, komunalna, pa ako hoćete i razvojna, strateška. Ima veoma kvalitetnih debata ali retkih i onih tekućih koje su u funkciji iznošenja osnovnih činjenica.
Zašto je važno negovati kulturu dijaloga i kako to postići?
– Ljudi koji predstavljaju medij su ogledalo tog medija. Način na koji pišu, vode dijalog sa gostima, kako govore, pa u krajnjem i kako izgledaju, deo je njihove kuture ali i u suštini i definicija kulturne politike tog medija.
Dok sam vodio veoma važne medije u Užicu kao što je radio Talija, Novine užičke i S TV, trudio sam se da rade obrazovani i stručni pojedinci, novinari, ekonomisti, lekari od kojih su neki danas veoma uspešni i u nekom drugom poslu, jer su shvatili da je temeljan rad osnova svakog uspeha.
U medijima se uvek može nešto novo naučiti, pa i tehnologija nas na to primorava. Svaki medij može biti dobar i uspešan i imati razvijenu kulturu dijaloga ako to uređivačka politika zahteva. Ako ne, onda imamo to što imamo.
BRANKO POPOVIĆ je diplomirao Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1988. godine u klasi profesora Borjane Prodnović i Svetozara Rapajića.
Radio je u Narodnom pozorištu u Užicu kao reditelj, umetnički direktor i direktor pozorišta, a zatim, jedno vreme u preduzeću „Mega S“ kao direktor S TV u Užicu.
Na Pedagoškom fakultetu u Užicu, koji je u sastavu Univerziteta u Kragujevcu, je od 2000.godine, gde je posle magistrature ostao da radi kao profesor, a jedno vreme i kao prodekan za nastavu.
Bio je angažovan i kao profesor na Akademiji umetnosti, na odseku Gluma u Kosovskoj Mitrovici Univerziteta u Prištini i na Visokoj vaspitačkoj školi u Aleksincu.
Objavio je knjigu „Dramski svet Ljubomira Simovića“ i scensku igru „Kremansko proročanstvo“.
Aktivno učestvuje na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Objavio je više naučnih i stručnih radova. Režirao je u Somboru, Zrenjaninu, Leskovcu, Pirotu, Tuzli, Otvorenom pozorištu Studentski grad u Beogradu, u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu, u Zvezdara teatru u Beogradu kao i u Užicu. Osnivač je i prvi direktor Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu. Dobitnik je više nagrada i priznanja.
U okviru serijala KULTURA DIJALOGA na UžiceMedia možete pročitati i tekstove: „U medijima sve vrvi od preterivanja, neukusa i ozbiljnih jezičkih ogresenja“,“Ukoliko ne bude promena, lokalni mediji će postati propagandna glasila“, „Lokalni mediji su odraz opšte duhovne klime“, „Formalna pisemnost danas se nepodnošljivo lako kupuje“, „Odlučivalo je pravo jačeg, bolje kotiranog“, „Čim nemate argumentaciju, onda vam je niska tolerancija“ i „Lokalni mediji kao protočni bojler“.
