– Tokom zaista predugog radnog veka – prvi tekst u novinama objavio sam još 1963. godine, a evo pišem i danas, 56 godina kasnije – dobro sam upoznao, pa i na svojoj koži iskusio, „novinarski jezik“. Nekada je bio pogan i zao, a katkad i umiljat ali beskorisan. Istina, u različitim vremenima različito sam ga i osećao, – kaže Svele Tijanić, poznati užički novinar, koji je više godina proveo u medijima, i kao novinar i kao urednik, odgovarajući na pitanje UžiceMedia kakav je jezik u medijima, nekada i sada, ima li kulture dijaloga?  

– U početku sam radio pun elana ali i opterećen prevelikim strahom. Bilo je to vreme mladih i poletnih novinara, ali kada ni jedan tekst nije mogao proći bez urednikove (čitaj: direktorove) dozvole. I usputne torture, ako nije bio po njegovoj volji i važećim partijskim stavovima. A tortura je podrazumevala, čak-često, i nesuglasice među kolegama – onima koji su bespogovorno pisali po nalogu urednika, i drugima, istina, retkim, koji su to odbijali po cenu gubitka posla.

Jeli bilo kulture dijaloga?Pa, naravno da ga u takvim uslovima kontrolisanog novinarstva nije bilo. Odlučivalo je pravo jačeg, podlijeg, bolje kotiranog u prostoru, onoga koji je bliži urednikovom stolu. Bilo u kancelariji ili kafani. Koji je na boljem položaju.

Danas, moglo bi se reći, donekle i postoji ta kultura dijaloga, ali je dijalog jalov. Šta dvojica kolega „iz iste kuhinje“ mogu da postave realno, ako o tome odlučuje treći, onaj sa „višim činom“. Onaj koji na komitetska vrata ulazi bez kucanja i koji ima sasvim drugačiji interes, često interes što mu je nametnut kao obaveza i koji mu ne stvara zalogu za budućnost. To jest lagodno vreme koje je pred njim. To najbolje potvrđuje i priznanje (i bolno saznanje) da novinar danas često ne prepoznaje svoj tekst u svom mediju.

Dakle, potpis onoga sa različitim stavom, ili drugačijom ocenom nekog predmeta, događaja pogotovu, slučaja itd, ne bi se, ranije, ni našao ispod teksta u mediju, jer bi ga odgovorni za tu priliku izopštili a tekst bi napisao drugi ili treći, četvrti, sve do onog koji pristaje na to. Dok je danas eto moguće to – da novinar ne prepozna svoj tekst. Što je najgore, (to sam primetio u slučajevima koje znam) to ga i nije mnogo briga!

Svetislav Tijanič i Tihomir Petković, sa prošlogodišnje dodele Plaketa Grada Užica (Foto: privatna arhiva)

Kakva je po tvom mišljenju sadašnja medijska slika na lokalnom nivou?

– Na to pitanje odgovoriću žalosnim saznanjem da ogromna većina ljudi koje poznajem nema valjanu predstavu o sadašnjoj medijskoj slici na lokalnom nivou. Kojoj bi, ipak iskrenoj u ovoj poplavi laži morali da se okrenu kao najkorektnijoj.

Ali, ljudi su ovde dugo sasvim okrenuti, čak i posvećeni, „Areni sport“, „Sport klubu“ i „Eurosportu“. I ubitačnim i veoma štetnim rijalitijima. Kako otvoreno kažu – za sportske TV kanale su se opredelili ne zato što su „ludi“ za sportom, već su nezadovoljni onim što im pružaju i lokalni i republički, a pogotovu pojedini svetski mediji.

Ja, istina, ne mislim baš tako, mada sam i sam najčešće „prikovan“ uz sportske kanale pošto su ostali, da kažem „vodeći“ (ali ne baš svi) u nas žestoko „zagazili“ u kaljugu punu laži, neistina i neozbiljnosti.

Činjenica je, naime, da su kompletnu „kulturu medija“ danas „sahranile“ društvene mreže i razni portali na kojima se akteri „takmiče“ ko će biti bezobrazniji i poganiji. A neki su, uz to, preterali u antisrpskom bunilu. To je i najveća opasnost za naš sveukupni budući život. Pogotovu za našu decu: tate kupuju najskuplje telefone svojoj dečici koju odmah „zapljusne“ internet ludilo.

Najzad, u „lokalu“ mi najteže pada što lokalne medije na svojim plećima već godinama „drže“ novinari, naši susedi ili rođaci, koji dobro i pošteno rade svoj posao ali koji od njega ne mogu da žive, da stvaraju i izdržavaju porodicu.

Šta uraditi da se stanje poboljša i da novinari ponovo budu cenjeni i poštovani?

– Deluje nemoguće bilo šta tu uraditi u nastalim uslovima. Ali, hajde ipak da probamo: To znači da bi u startu moralo da se novinarima u lokalnim medijima pruže pristojni životni uslovi. Pa da onda svi zajedno, i mi koji smo se, silom prilika, okrenuli sportskim kanalima i ovi drugi – gledamo, i radujemo se, kako se lokalni mediji uzdižu na ojačalim plećima svojih dobrih kadrova i vraćaju ugled posrnule žestoko novinarske profesije.

Svetislav Tijanič, novinar

Svetislav Tijanić, novinar „Ekspres politike“ iz Užica, iako u penziji i danas piše za više nedeljnika i portala. Prvi novinski tekst, iz Užica, objavio je 1963. godine u Nedeljnim informativnim novinama (kasnije NIN). Kao izveštač stigao je, kako sam kaže u mnoge metropole. „Bio sam u Parizu, dva puta, gost naših gastarbajtera, u Madridu sam, 1991, bio gost Real Madrida i tadašnjeg njegovog trenera Radomira Antića. Intervjuisao sam možda najvećeg španskog fudbalera Emilija Butragenja. Tada je moja „Ekspres politika“ bila najtiražniji list na Balkanu“. Primajući plaketu Grada Užica zapisao je: „Posle ravno 55 godina, još uvek pišem. O mom Zlatiboru i mojoj rodnoj Šljivovici, o Užicu, gradu u kome sam proveo najveći deo životnog veka, najviše sam i pisao. Ovde sam mnogo toga učinio, i u oblasti kulture, a pogotovu u sportu kao funkcioner u atletici. Mnogo sam učinio i u brojnim humanitarnim akcijama“.

U okviru serijala KULTURA DIJALOGA na UžiceMedia možete pročitati i tekstove: „Čim nemate argumentaciju, onda vam je niska tolerancija“ i „Lokalni mediji kao protočni bojler“.

- Advertisement -