KULTURA DIJALOGA: Zoran Jeremić, novinar FORMALNA PISMENOST DANAS SE NEPODNOŠLJIVO LAKO KUPUJE

- U normalnim vremenima ovo pitanje (koliko je važno biti pismen za bavljenje novinarstvom) bilo bi čisti nonsens, ali se u trenutno zatečenom medijskom stanju s pravom postavlja. Ko će da razmišlja o padežima pred rascvetalim silikonima! Ko će da proverava činjenice u tonama tabloidnog smeća, - kaže novinar Zoran Jeremić.

321

Svesni smo sadašnjeg trenutka u kome su duboke podele na jednu i drugu stranu, podele su itekako vidne u medijskom prostoru, svakodnevno smo svedoci raznoraznih „etiketiranja“, a gotovo da smo zaboravili da su konstruktivna rasprava, debata neophodni za demokratizaciju društva.

Ima li u javnom prostoru kulture dijaloga, u vreme kada su srpski mediji, naročito lokalni, gotovo dotakli dno, pokušavmo doći do odgovora kroz serijal KULTURA DIJALOGA.

Zato što vlasnici medija, mahom tranzicioni dobitnici sumnjive reputacije, nisu gadljivi na pogrešnu interpunkciju, već na troškove. Da ne govorimo o tome koliko je uzaludno njima objašnjavati da je i Ivo Andrić imao lektora kad su oni više odali po romanima nego što su ih čitali. Lokalni mediji su po tom pitanju platili najveću cenu, – kaže za UžiceMedia Zoran Jeremić, užički novinar, a po njemu jezik u lokalnim medijima je suvoparan, frazeološki osiromašen.

-Na prvi pogled, jezik u lokalnim medijima, a bogme i u dobrom delu prestonog medijskog prostora, opisao bih kao suvoparan, frazeološki osiromašen, prepun opštih mesta, sa tragovima višedecenijskog ideološkog korova u zagušljivoj staklenoj bašti takozvane političke korektnosti, ukratko, maglovit do neprepoznavanja stvarnosti o kojoj govori.

U obrnutoj perspektivi, mogli bismo reći da je stvarnost pojela jezik, jer svi naši pokušaji da koliko-toliko objektivno pišemo završavaju se koprcanjem u živom blatu permanentnog obesmišljavanja stvarnosti od strane političkih i ekonomskih oligarhija.

To važi ne samo za jezik u medijima, već i za jezik u svakodnevici. Nekad se barem čitanjem između redova naslućivalo šta je novinar hteo da kaže, a danas je, neretko, sve do te mere providno i bezočno da se medijskim jezikom premalo saznaje i ništa ne otkriva, već samo tiho povlađuje ili kobajagi senzacionalistički likuje.

Pa ipak, ni ovako loša slika medijske scene nije dovoljna da me odvrati od kupovine  i čitanja novina zbog barem nekoliko tekstova koji superiorno prevazilaze dati opis stanja.

Ima li danas u medijima kulture dijaloga i od čega zavisi?

-Mrka kapa. Prag tolerancije drastično je snižen. Pesnik bi rekao da “najbolji ni u šta ne veruju, dok se najgori nadimaju od žestine“. Na delu je rovovska borba indukovana opet političkim i interesnim apetitima. Svak se o svom jadu zabavio. Uostalom, zašto bi mediji bili ostrvo sreće u moru očaja posle gledanja/slušanja skupštinskih zasedanja i beskrajnih predsednikovih monologa!?

Koliko je važno biti pismen za bavljenje novinarstvom?

-U normalnim vremenima ovo pitanje bilo bi čisti nonsens, ali se u trenutno zatečenom medijskom stanju s pravom postavlja. Ko će da razmišlja o padežima pred rascvetalim silikonima! Ko će da proverava činjenice u tonama tabloidnog smeća! S druge strane, formalna pismenost danas se nepodnošljivo lako kupuje. Kome je ona kao takva, dakle lažna i nefunkcionalna, potrebna? Očigledno državi koja novinarstvo razume kao info-servis vlasti.

Za tako  nekritično „služenje narodu“ nije ni potrebno da misliš svojom glavom, nije potrebna ni takozvana stručna sprema, ni talenat, ni iskustvo, potrebno je podvrgnuti se nekoj vrsti kolektivne lobotomije. Posle toga i za izveštaj o vodostanju može se dobiti državna nagrada za istraživačko novinarstvo.

Nekada su svi mediji, pa i manji lokalni pod obavezno imali lektora, sada je to retkost. Novinari bukvalno rade sve. Zašto?

Zato što vlasnici medija, mahom tranzicioni dobitnici sumnjive reputacije, nisu gadljivi na pogrešnu interpunkciju, već na troškove. Da ne govorimo o tome koliko je uzaludno njima objašnjavati da je i Ivo Andrić imao lektora kad su oni više odali po romanima nego što su ih čitali.

Lokalni mediji su po tom pitanju platili najveću cenu, jer su posle privatizacije lektori, fotoreporteri i grafički dizajneri prvi izbacivani kroz prozor kao višak. Stoga je više nego dirljivo to što većina lokalnih novinara starije generacije pokušava da održi privid normalnosti u radu u uslovima koje diktiraju oni koji profesionalnost, što iz gluposti što iz bahatosti, diskredituju.

Koliko loša finansijska situacija i komercijalizacija medija utiče na upošljavanje sve lošijih kadrova koji nisu sposobni za dijalog sa sagovornikom?

-Loša finansijska situacija stvara očajnike lišene žurnalističke strasti, dok komercijalizacija stvara brbljive promotere ispraznih stilova života. I za jedne i za druge sagovornik je muka duhu.

Ako bi kao dugogodišnji glavni urednik analizirao pisane medije u užičkom kraju, „Vesti“, „Užička nedelja“, „Polimlje“ i „Zlatarske novine“, kakvi su njihovi tekstovi sa jezičkog stanovišta?

-Pre svega, činjenica da su svi pomenuti listovi opstali na medijskoj vetrometini dovojlno govori o njihovoj važnosti za sredine u kojima se štampaju. Izuzev “Užičke nedelje” koja je otvorena za širok polemički front sugrađana, pa stoga i jezički deluje nekoherentno, ostala tri lista više-manje uspešno pokušavaju da baštine dugu vlastitiu tradiciju blagovremenog i objektivnog informisanja što na jezičko-stilskom planu podrazumeva prepoznatljive novinske matrice, precizne u izrazu, sa povremenim odstupanjima od žanrovskih zadatosti, ali često nedovoljne zahtevima nedeljnika.

Zašto je malo reportaža, komentara, osvrta u lokalnim medijima?

Pretpostavljam da navedene “slobodnije” novinske forme zahtevaju koncentraciju koju je teško postići u nametnutom režimu rada koji navodno podrazumeva maksimum informisanosti. Tu za lični stav nema mesta. A i „lakše“ se živi bez tereta lične inicijative, dok đavo ne dođe po svoje.

Kakva je po tvom mišljenju sadašnja medijska slika na lokalnom nivou?

-I vuk sit i sve ovce na broju, sudeći po načinu na koji se finansiraju lokalni mediji.

Ima li nade za lokalne medije?

Perspektiva lokalnih medija leži u otvorenom društvu i građanskoj inicijativi da se lokalnom politikom bave odgovorni, samosvesni i savesni građani, a ne aparatčici.

Zoran Jeremić je uređivao nedeljnike „Vesti“ i „Užička nedelja“. 

Objavio je  knjige razgovora: „Vetar reči“ (Narodni muzej Užice, 2004) i „Pisac s krajolikom“ (Narodni muzej Užice, Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ Čajetina i Narodna biblioteka Užice, 2015),  biografsku knjigu „Stojan Stiv Tešić: život i tri drame“ (Akademika, Beograd, 2008), knjigu izabranih književnih kritika,eseja i zapisa „Unutrašnji grad“ (Akademika, Beograd, 2012), kao i zbirke pesama: „Stepenište“ (Rad, Beograd, 1995), „Zimsko svetlo“ (KOV, Vršac, 2002) i „Škola ćutanja“ (KOV,  Vršac, 2015).

Zastupljen u više pesničkih antologija. Priredio (sa Majom Rogač) dvobroj časopisa Gradac o Svetislavu Basari. Urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Međaj. Živi u Užicu.

U okviru serijala KULTURA DIJALOGA na UžiceMedia možete pročitati i tekstove: „Odlučivalo je pravo jačeg, bolje kotiranog“, „Čim nemate argumentaciju, onda vam je niska tolerancija“ i „Lokalni mediji kao protočni bojler“.

- Advertisement -