Znanjem do istine – da, ali moramo se složiti da se mora proći puno toga da bi se držao korak sa savremenim dostignućima. I novinarima nije lako, posebno onima srednje i starije generacije, jer osim novinarskog znanja moraju biti i tehnološki i internet pismeni, rekli bi „tri u jedan“, ali malo je takvih u praksi. A moramo priznati i da je u našim redovima puno onih koji su priučeni, poslušnika ove i one vrste…
Medijska pismenost danas nije ni blizu one od sredine prošlog, jer je krajem a posebno u ovim godinama 21. veka doživela velike promene. Posebna promena je stigla velikom upotrebom društvenih mreža gde je sam građanin i korisnik i proizvođač medijskih informacija.
I to je umnogome promenilo sliku kakva je bila ranije, pa više nije samo na medijima da prvi objave neku informaciju, jer to pre njih čine ne retko sami građani, a uostalom svedoci smo da se sadržaj na internetu distribuira takvom brzinom da čak ni „najvredniji“ novinari nisu u prilici da uvek budu prvi. Svedoci smo da se u toj brzini događaju i brojne greške, pa i kod „velikih“ medija.
Ja se sećam svojih novinarskih početaka, negde sredinom osamdesetih, kada su „Vesti“ i Radio Užice u našoj lokalnoj sredini bili jedini mediji i kada ni jedan događaj nije počinjao dok se novinar ne pojavi. I ako u ovim medijima to nije bilo zabeleženo, kao i da se nije dogodilo. Kasnije je počela lokalna TV 5, pa „Užička nedelja“, brojne radio stanice, u novije vreme portali.
Znanjem do istine: Građani izveštači sa lica mesta
A sada, ukoliko sa lica mesta ne objavim informaciju i fotografiju, već sam zakasnila, jer je događaj plasiran sa mnogih telefona sa događaja na kome sam bila. Ipak, smatram da novinari i dalje treba da pišu a ne da se samo oslonimo na informacije sa društvenih mreža. A građani će se svakako u dogledno vreme „zadovoljiti“ da budu izveštači. Jer kako neko reče, sve te „novotarije“ brzo postanu prošlost.
Ostaje otvoreno pitanje tačnosti, i ko zapravo iz kog razloga neku informaciju plasira, koliko je verodostojna i koliko odgovora stvarnosti. Koliko je tu senzacije, govora mržnje…
Pravi primer su informacije koje se plasiraju a vezane su za vakcine, gde su jedni za a drugi protiv, a pitanje je koliko oni imaju ikavih znanja…
A koliko je tek teško sačuvati dostojanosvo novinarske profesije u lokalu, najbolje znamo mi novinari i novinarke iz lokalnih sredina. Ako se pridržavaš onoga što si naučio, ako poštuješ pravila, novinarska, standarde, pre ćeš propasti, nego oni koji samo stvari beleže i kod kojih je stalno neko iz vlasti u etru. Zato i ne čudi da su mnoge redakcije na strani vlasti, bez obzira koja je vlast u pitanju, jer u pitanju je puki opstanak.
Znanjem do istine: Kako u poplavi informacija prepoznati pravu?
Nekada se medijima verovalo, a sada u „moru i poplavi“ nije jednostavno videti koja je tačna, pa su svi mediji strpani u isti koš. Kako reče neko od mojih kolega „proteći će puno vremena da se to dovede u red“, ako se u tome ikada i bude uspelo.
Uglavnom, pojavom interneta novinari i mediji su dobili značajne pomoćnike, u raznoraznim nazovi izveštačima. Tradicionalni mediji, posebno štampani na lokalnom nivou, poprilično „kaskaju“, mnogi su dovedeni na rub finansijske propasti.
Odmah za njima su i radio i televizija jer je internet dominantan izvor informacija. A po nekim istraživanjima sve više je onih koji se informišu upravo preko interneta, a rastužim se kada pročitam da ni sami novinari više ne čitaju štampu.
A sve je nekako išlo uporedo sa privatizacijom i dovođenjem ljudi koji nisu imali nikakave veze sa medijima, koji su načinili prvi korak ka propadanju, smanjenju tiraža, smanjenju broja zaposlenih, posebno obrazovanih kadrova, smanjenju zarada, tako da su danas usamljeni zaljubljenici u pisanu reč u lokalnim redakcijama.
Znanjem do istine: Neznanje i loša kadrovska struktura zaposlenih
Svedoci smo da se senzacionalistički pristupa u izveštavanju o porodičnom nasilju, seksualnom zlostavljanju, samoubistvu, pedofiliji… Govor mržnje je prisutan kod osetljivih društvenih grupa, a to mediji u lokalu ne čine zbog tiraža i rejtinga, nego mahom iz neznanja i pomanjkanja profesionalizma. Smatram da je presudna stručnost i znanje novinara i urednika na unapređenju profesionalnih standarda.
Mora se imati u vidu da je u poslednje tri decenije lokalno novinarstvo doživelo sunovart, najpre ekonomski, a zatim kao nužna posledica i kadrovski. Tako se od situacije da se novinarskom profesijom mogli baviti isključivo osobe sa visokom stručnom spremom, došlo u situaciju da novinar može biti bilo ko.
Negativna kadrovska selekcija u novinarstvu eskalirala je privatizacijom lokalnih medija, u isto vreme redakcije koje su ranije imale i više od deset novinara, danas imaju jednog, najviše dva. Tako su preko noći novinari postali rođaci, sinovi, kćerke, snajke, kumovi vlasnika medija, partijski poslušnici, bez obzira čime su se do tada bavili.
Istraživanja o gledanosti, slušanosti i čitanosti medija u Užicu koje su u proteklom periodu sprovodile pojedine organizacije poput BIRN-a i Fondacije „Slavko Ćuruvija“ ukazuju na to da građani Užica veće poverenje iskazuju prema izveštavanju lokalnih medija u odnosu na nacionalne, što nije svojstveno drugim sredinama.
Prema istraživanju, građani Užica imaju poverenja u lokalne medije, ali i primedbe na profesionalizam lokalnih novinara. Istraživanje je pokazalo da čak 90 odsto Užičana ne zna da grad sufinansira lokalne medije, dok više od polovine ispitanika nije uopšte informisano o privatizaciji medija, a samim tim ni o rezultatima privatizacije. Trećina ispitanika smatra da su mediji pod uticajem političkih i nekih drugih interesa.
Zanimljiv je i podatak da manje od 10 osto građana zna da se iz budžeta finansiraju medijski projekti i uglavnom trošenje ovog novca vezuju za plaćanje prenosa skupštinskih sednica.
U jednoj od anketa se navodi da Užičani „delimično veruju lokalnim medijima“ koji su u proseku ocenjeni – 3,5, pokazuju rezultati onlajn ankete u kojoj je učestvovalo 539 građana. Najveći broj Užičana – 67 odsto, informiše se preko društvenih mreža, portala 54 odsto, radio stanica 31 odsto, a televizije 17 odsto.
Analiza je pokazala da najveći broj Užičana od medija očekuje istraživačke teme, a visok procenat sugrađana se izjasnio, oko 39 odsto za manje političkih, a više ljudskih priča i proverenih informacija.
Ono do čega se došlo tokom istraživanja ne treba da čudi, građani lokalnih zajednica najviše veruju medijima u svojoj sredini, što je i razumljivo. Lokalni mediji prvi će izvestiti građane o njima važnim životnim pitanjima: nema struje, nema vode, odron, neprolazan put, saobraćajna nezgoda, mesto i vreme vakcinacije, pokušaji i ubistva, razbojništva, porodično nasilje, završeni sudski sporovi.
Zbog toga je važno da kadar u lokalnim medijima bude obrazovan, edukovan i profesionalan, i to je javni interes. To je i garant da će se izbeći senzacionalizam u lokalnim medijima (događalo se da porodica najpre iz elektronskog medija sazna za smrt svoga člana u saobraćajnoj nesreći, a tek kasnije stigne zvanično saopštenje policije), koji je danas karakterističan za veliki broj republičkih medija – pisanih, elektronskih. Sve zbog trke ko će prvi objaviti vest posebno ako je u pitanju crna hronika, jer su to nažalost najčitanije vesti.
Znanjem do istine: Bez slobodnih medija nema razvoja
Za serijal „Znanjem do istine, bez senzacije“ govoriće:
Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS) više od decenije piše za „Politiku“, koji o značaju lokalnih medija između ostalog kaže:
– Slobodni lokalni mediji su najbliže problemu običnog čoveka, oni vide korupciju koja direktno pogađa ljude, oni imaju u rukama korektive koji svakog trenutka utiču na život pojedinca i male zajednice, – dok o pismenosti u lokalnim medijima na naše pitanje Rakočević odgovara:
– Pismenost je široki pojam koji danas znači da novinar „mora“ znati sve. Tako ćete čuti da je neko: tehnološki nepismen, funkcionalno nepismen, internet nepismen… Tehnologija je omogućila da jedan čovek može sebe da proizvede u medij i da ima čitaoce, sledbenike i publiku.
Tako se stvara utisak pluralizma i različitih glasova, ali to ne znači da takav „medij“ ima bilo kakve obaveze i odgovornost prema lokalnoj sredini, a kamoli prema pismenosti ili medijskoj pismenosti. S druge strane, mediji na lokalu imaju mali broj ljudi i gotovo po pravilu su na ivici opstanka, sa stalnim pritiscima i odlaskom kadrova. Najčešća rečenica glasi: „taman smo ga osposobili i naučili da radi, a on ode za veću platu“, – kaže za UžiceMeida Rakočević.
A užička novinarka Novka Ilić se pita koliko danas znamo o pismenosti u lokalnim medijima?
– Ovo pitanje često novinari profesionalci postavljaju, zgranuti količinom medijske nepismenosti, namerne ili nenamerne u pojedinim medijima. Lokalni mediji su „skloniji“ nepismenosti, jer nažalost u unutrašnjosti Srbije to prolazi neprimetnije. Čini se da pismenost u lokalnim medijima nedostaje i kao elementarno obrazovanje, ali i kao profesionalno novinarsko obrazovanje.
Takva situacija ne zaobilazi ni užičke medije. Odavno je završen period ozbiljne selekcije novinarskih radnika, da podsetimo, ranije su postojala stroga pravila po kojima će neko biti novinar. Danas ta pravila apsolutno više ne važe, čak kada je u pitanju i prijem novinara u republičke javne servise, a u lokalne medije posebno. Duboko je zagazila politika u srpsko novinarstvo, i polako „teškim korakom“ uništava raniji stepen medijske pismenosti. U lokalnim sredinama to je mnogo uočljivije. Nije teško videti da lokalnim medijima „fali“ elemenatrna pismenost, a onda i sve ostalo. Među novinarima su uglavnom priučene osobe koje misle da mogu sve raditi, – kaže Ilić.
Odgovarajući na više pitanja o lokalnim medijima, medijskoj pismenosti Jovanka Stefanović Stanojević, dugogodišnja novinarka iz Negotina za UžiceMedia kaže:
– Lokalni mediji pružaju potrebne informacije i bave se temama relevantnim za zajednicu u kojoj rade. Građani imaju pravo na informisanost kao jedno od osnovnih ljudskih prava, a kroz svoj rad, lokalni mediji upravo preuzimaju na sebe odgovornost da svojim sugrađanima obezbede ostvarenje ovog prava.
Uloga lokalnih medija od neprocenjivog značaja za razvoj društva, s obzirom da predstavljaju subjekte koji kreiraju javno mnjenje i stvaraju afirmativnu ili kritičku građansku svest. Zahvaljujući lokalnim medijima, građani ostvaruju onaj inicijalni uslov za njihovu participaciju, a to je informisanje.
Znanjem do istine: U medije primaju partijske poslušnike
Po mišljenju kolege Ediba Honića, novinara iz Novog Pazara, jedan od velikih problema je što u medije sve češče primaju partijske poslušnike, ali je po njemu i budućnost medija na lokalu sve lošija i neizvesna.
– Što se tiče pismenosti, ocena, dobar. Drugo, značaj na lokalu medija je bitan ali je žalosno to što je pod uticajem lokalnih moćnika. Konkretno u RTV Novi Pazar gde sam radio uticaj je bio Sulja (Sulejman Ugljanin) a sada Rasima (Rasim Ljajić). To je stara pesma. Državne institucije podstiču voluntarizam i nepismenost i te kako. Samo kroz jedan primer. Primaju se, bar je tako bilo u Novom Pazaru partijski poslušnici. Budućnost lokalnih medija je loša. Voleo bih da sam u krivu sa pretpostavkom,- kaže Honić.
Sve rečeno ne uliva nadu, a ipak, ima li nade za lokalne medije? U svom autorskom tekstu Veran Matić za javniservis.net kaže da nadu u oporavak lokalnih medija uliva novi predsednik UNS-a, Živojin Rakočević, koji upravo potencira značaj nužnosti oporavka lokalnih medija.
„Rakočević ima dvadesetogodišnje iskustvo „uvezivanja ostrva“, kako je nazvao informativno povezivanje enklava na Kosovu i Metohiji. Raduje da postoji nekakva želja za promenom i spremnost za borbu koja na ovakav način stiže iz beogradske centrale.
Po prvi put posle dugo vremena, pominje se reč „umrežavanje” i proizvodnja zajedničkih programa koji bi trebalo da budu inventivni, atraktivni i da rešavaju (a ne samo konstatuju) probleme koji ne treba da budu isključivo lokalni.
Koleginica Ljiljana Stojanović otvara bolnu temu sve manjeg razumevanja prestonice i lokala. Ispravno konstatuje da je sačuvati dostojanstvo novinarske profesije u lokalu „sto puta teže nego u prestonici”, i da ga čuvaju upravo oni koji „tvrdoglavo insistiraju na profesionalizmu, na poštovanju novinarskih etičkih strandarda i na odbijanju da budu pod kontrolom vlasti“, – piše Matić.
Znanjem do istine: Edukalcija lokalnih novinara
U novom serijalu UžiceMedia „Znanjem do istine, bez senzacije“, dominantne teme odnose se na pismenost i medijsku pismenost, kako profesionalizmom potisnuti senzacionalizam i govor mržnje u medijima, kadrovska struktura u lokalnim medijima, kako prevazići niz problema. O ovim važnim temama razgovaraćemo na radionici, kao i sa novinarima, urednicima, profesorima, predstavnicima novinarskih udruženja, Saveta za štampu. Nastojaćemo da dobijemo odgovore na sledeća pitanja:
- Dobiti pravu kadrovsku sliku lokalnih medija kao i odgovor imaju li kapacitete za profesionalni rad, prvenstveno kada je kadar u pitanju.
- Zatim, kako novinarska udruženja mogu da pomognu da pismenost lokalnih medija bude na mnogo većem nivou, više edukatiivnih seminara, što je preduslov slobode medija i objektivnog novinarstva.
- Da nezavisna regulatorna tela na vreme reaguju i „opomenu“ posebno na situacije kada je senzacionalizam i govor mržnje u pitanju.
- Očekujemo da novinari lokalnih medija Zlatiborskog okruga sami predlože edukaciju iz oblasti koju manje poznaju i čiju terminologiju često pogrešno koriste, da bi građani imali istinitu informaciju kao javni interes.
- Da ukazivanjem na probleme u lokalnom novinarstvu, posebno kada je kadrovska politika u pitanju (i ekonomska) resorno ministarstvo, kao i lokalna samouprava, promene način projektnog finansiranja, odnosno da budu nagrađeni mediji koji profesionalno realizuju svoje projekte, koji zaista imaju javni interes.
- I na kraju krajeva gde se krije rešenje medijskih problema, možda u „umrežavanju“ malih redakcija, ili…?
Ovo je i prava prilika da se podsetimo naših ranijih serijala o medijima, novinarima, medijskim radnicima i problematici koja ih prati: KULTURA DIJALOGA i LOKALNO, A PROFESIONALNO u kojima su izneti stavovi novinara, profesora, članova udruženja NUNS i UNS.
Na pitanje koliko je važno biti pismen za bavljenje novinarstvom užički novinar i publicista Zoran Jeremić kaže da bi u normalnim vremenima ovo pitanje bilo bi čisti nonsens, ali se u trenutno zatečenom medijskom stanju s pravom postavlja.
„Ko će da razmišlja o padežima pred rascvetalim silikonima! Ko će da proverava činjenice u tonama tabloidnog smeća! S druge strane, formalna pismenost danas se nepodnošljivo lako kupuje. Kome je ona kao takva, dakle lažna i nefunkcionalna, potrebna? Očigledno državi koja novinarstvo razume kao info-servis vlasti,- kaže za UžiceMedia Jeremić i dodaje:
„Zato što vlasnici medija, mahom tranzicioni dobitnici sumnjive reputacije, nisu gadljivi na pogrešnu interpunkciju, već na troškove. Da ne govorimo o tome koliko je uzaludno njima objašnjavati da je i Ivo Andrić imao lektora kad su oni više odali po romanima nego što su ih čitali. Lokalni mediji su po tom pitanju platili najveću cenu.
A profesorka Ljiljana Kostić u jednom od serijala Užicemedia ističe:
„Bojim se da smo danas, pri kraju druge decenije 21. veka, na poražavujući niskom kulturološkom nivou, što je vidljivo u svim sferama života. Mediji nam pomažu da se čitava slika dodatno iskritališe. Popularizacija takozvanih „talk show“ emisija i neprihvatljiva familijarizacija u diskursu voditelja ovih programa, dovela je do toga da se jezik onih programa prilagođenih određenom konzumentu (na primer, estradne vesti) nametnuo kao obrazac i u vezi sa drugim, znatno ozbiljnijim temama.“
Rade Marković, novinar iz Požege:
„Stručan kadar… Sve je manje onih koji to rade iz ljubavi a sve više samo zbog „para“, „slave“ (makar ona dolazila i iz „negativnog“ novinarstva, bitno je da se čuje za mene, nebitno da li je to nešto dobro ili loše da se čuje) i onda dobijete kadar koji je: ili školovan pa radi prema dnevnom diktatu, ili nije ni školovan ali se tu našao, jer školovnih i profesionalnih nema dovoljno…
Bilo kako bilo, kvalitetno, profesionalno novinarstvo veoma brzo „pada u ponor“, tako da je iz dana u dan „kvalitet“ medija sve lošiji i lošiji pa im, po meni, preti da ih auditorijum prestane gledati nego što će nekom tajkunu, kriminalcu ili političkoj grupaciji ponestati para za finansiranje.
Digitalizacija i internetizacija medija, posebno štampanih jeste nešto što novinare, neću reći ugrožava u egzistencijalnom smislu ali „tera“ da se menjaju, školuju, usavršavaju i onda oni neće biti previše ugroženi. Ali, da je to unelo ogromne promene među novinare – definitivno – DA!
I na kraju uvek imajmo u vidu Leksikon medijske pismenosti, publikaciju Saveta za štampu.
Tekst je nastao u okviru projekta „ZNANJEM DO ISTINE BEZ SENZACIJE“, koji realizuje Udruženje „UžiceMedia“ na istoimenom Portalu. Projekat se sufinansira iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Hroniku kovid – 19 tokom septembra možete videti na UžiceMedia.
Hroniku kovid – 19 tokom avgusta možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
