Branko Stanković je u RTS-u već 30 godina, a polovinu tog vremena radi kao autor i urednik emisije „Kvadratura kruga“, koja je do sada imala više od 750 izdanja, piše o Stankoviću Goran Đoković i dodaje:

– Zahvaljujući plemenitim ljudima, u kojima su humano i dobro probudile priče iz „Kvadratura kruga“, sagrađeno je 20 kuća i stan za one kojima je život mnogo toga uskratio. Obezbeđeno je 70 stipendija za siromašne učenike i studente, više od 20 kompjutera i laptopova, poljoprivredna mehanizacija za tri domaćinstva, a nameštajem i belom tehnikom opremljene su 22 kuće…

Primajući nagradu, Branko Stanković je rekao da je „već 31 godinu u ovoj profesiji i da je u velikoj meri svoj život poistovetio sa njom“.

-Trudio sam se da radim časno, odgovorno, profesionalno i ljudski. Kada vaš dugogodišnji rad mere kolege, ta vaga je veoma često dobro izbaždarena, tačna i precizna. U nizu nagrada koje su se zalomile u mom životu, ova nagrada će imati poseban značaj, mesto i težinu, ne samo zato što je dodeljuju kolege, nego i zato što je to nagrada za novinarsko životno delo, a ja sam živeo i još uvek živim novinarstvo, – rekao je Stanković.

Sledi deo priče, iz Gradske kafane, pre izvesnog vremena, sa Brankom, kolegom, autorom emisije „Kvadratura kruga“.

Rođen je u Užicu, gde je završtio srednju školu, studirao je na FPN u Sarajevu, a potom se usavršavao u Beogradu.

Njegova „Kvadratura kruganiže još jednu uspešnu sezonu emitovanja. Do sada su gledaoci videli preko 700 emisija u kojima je ispričano blizu 2000 priča. Kamerom su prošli Srbiju uzduž i popreko. Obišli su pola Balkana, prešli preko 1.200.000 kilometara, stizali gde drugi nisu smeli ili hteli, otvarali mnoge teme od teškog života ljudi do stradanja dece u ustaškim logorima, od priča o ljubavi do priča o stvaraocima iz raznih oblasti.

Autor „Kvadrature kruga“ kaže da čoveka stavlja u prvi plan i veliča ono najbolje u njemu, a ne kao rijaliti koji pokušava da ga unizi, uprlja i poruči da smo svi isti.

Uz pomoć dobrih ljudi sagradili su ili kupili i renovirali 20 kuća i jedan stan. Obezbedili su nameštaj i belu tehniku za 15 porodica, poljoprivrednu mehanizaciju, traktor za dve porodice, džip za monaha Amvrosija koji je pripitomio vučicu, a koji nije imao nikakvo vozilo u divljini u kojoj je bio i iguman i monah i veroučitelj u dve škole, a po potrebi i sveštenik. Obezbedili su 70 stipendija za učenike i studente, desetak kompjutera, četiri lap topa.

Potpisao je 22 dokumentarna filma kao scenarista i reditelj. Autor je drame „Nije nego“ i koautor drame „Bar Beograd via Peking“ koje su ekranizovane na Radio televiziji Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za filmsko i televizijsko stvaralštvo. Pomenućemo samo one iz protekle godine: nagrada Udruženja novinara Srbije „Laza Kostić“ za serijal pod nazivom „Dubina zločina“ koji govori o stradanju dece u ustaškim logorima; Grand prix na međunarodnom festivalu etno filma u Kučevu; Grand prix na festivalu Zlatna buklija; Grand prix u Moskvi na festivalu tv filma na kome je učestvovalo 75 tv kuća. Časopis Hello izabrao je Stankovića kao jednu od 22 ličnosti godine u Srbiji i dodelio mu nagradu Hello Award.

Na tvrdnju da Kvadrature krugaspada u najbolje emisije RTS-a, jer sa sagovornicima priča sa velikim uvažavanjem, Branko kaže da je davno naučio da sluša i poštuje čoveka.

–  Poštujem sagovrnika koga snimam, a ne da ga kao neke moje kolege presecam u pola rečenice ili pola misli kako bi pokazao da bolje vladam nekom temom od njega, ili da nemam strpljenja ili osećaja za ono o čemu on govori. Naučio sam da poštujem i tuđe znanje, ali i načine kako da najpre otvorim dušu čoveka, na šta mnoge moje kolege u ovom vremenu površnosti i brzog tempa života zaboravljaju. Većina sagovornika danas ume da prepozna i iskrenost i vašu posvećenost profesiji i uloženi trud i da vam to uzvrati na pravi način kroz odgovore na postavljena pitanja.

Tvoje priče su ispričane na specifičan način, govore o nevoljama običnih, malih ljudi. I to je, verovatno, jedan od razloga koji vodi ka uspehu?

– Kada u poslu koji radite dajete sebe do kraja, svim srcem, kada ulažete energiju i stvaralačku i onu drugu u posao koji radite, kada ste iskreni u svemu tome, kada vladate zanatom, onda će gotovo svaka priča biti uspešna bez obzira da li je ona priča o malom ili velikom čoveku, a i ovih drugih je bilo dosta u „Kvadraturi kruga“, ali njih gledaoci nekako slabije pamte.

Koliko je vremena potrebno da se pripremi jedna takva emisija i gde nalaziš teme i sagovornike?

– Gledajući svetske standarde jedna ovakva dokumentarna emisija se radi jednom u 20 ili jednom u 30 dana, a ja je radim svake sedmice. Kada je Kejt Batler, dokumentarista BBC-ja bila u Srbiji i kada je u razgovoru sa mnom saznala da svake sedmice iznedrim jednu takvu emisiju, rekla je: To je OK. A koliko novinara saradnika radi za vas? Nijedan, jer tada nije bilo nijednog, ona je na to odgovorila: To je nemoguće uraditi. Ipak je moguće. Kako, to samo ja znam. Znam koliko je noći bez sna zbog takvog ritma, koliko neke priče dugo sazrevaju u meni, pre nego što ih snimim, koliko puta uporedo radim na istraživanju nekoliko tema, ali mislim da ću malo usporiti ritam.

Najbolje teme i dalje pronalazim u direktnom susretu sa ljudima jer to je najbolji put da osetite potencijalnu priču, njene moguće narativne slojeve koje ćete kasnije pretočiti u sliku i istoriju.

Pošto se tvoja i emisija Tanje Peternek kotiraju kao najbolje iz produkcije RTS-a, često čujem komentare ljudi da bi Kvadratura krugatrebala da ide u nekom od udarnih večernjih termina?

– „Kvadratura kruga“ nema prajm tajm ili udarni termin za emitovanje koji se računa od 20 sati uveče i koji već u startu samim terminom obezbeđuje određen broj gledalaca. No i pored toga ova emisija pred ekranom okupi od milion do milion i 200.000 gledalaca u jesenjem i zimskom periodu (u letnjem je to znatno manje jer je u vreme emitovanja još uvek dan), a to nijednoj dokumentarnoj emisiji RTS-a, ali i drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom ne polazi za rukom. Udarni termin bi svakako doneo još veći broj gledalaca i rejting i šer i rič, ali ja sam sasvim zadovljan i ovim brojem gledalaca. Ja sam zadovoljan i sa stotinu gledalaca ako su oni na pravi način prepoznali poruke koje im upućujem kroz emisiju ili ako su nešto uspeli novo da nauče iz „Kvadrature kruga“. I to je uspeh u ovom vremenu kada televizija postaje medij koja gubi edukativnu ulogu i počinje da zaglupljuje ljude.

Osim tebe, koji si pred kamerama, koliko je još ljudi angažovano na pripremi i kreiranju finalnog proizvoda?

Moj tim je relativno mali i čine ga: snimatelj, tonac, rasvetljivač, montažer, realizator, jedan novinar saradnik i muzički saradnik. Dokumentarna forma traži u  produkciji i postprodukciji mnogo više ljudi, što i viđate na odjavnim špicama stranih televizija, ali mi i kao tako mali tim uspevamo svake sedmice da spremimo novu emisiju, a to traje već godinama.

Sada si u Beogradu sa porodicom. Dok si živeo u Užicu stalno si bio na putu. Kako si sve to uklapao?

– Ja sam i sada svake sedmice tri dana na putu, to jest na snimanju novih priča. Morao sam se preseliti u Beograd, jer je to podrazumevalo još dva dana u sedmici, pored ona tri snimajuća, odvojiti na put u Užice gde je živeo deo moje porodice. To je bilo nemoguće uklopiti bez žrtve. A žrtva je podrazumevala da nemate dva dana u sedmici sna, jer sam putovao noću u Užice i iz Užica, a sutradan po dolasku sam morao odmah da radim, bez odmora i bez sna. I to je trajalo punih sedam godina i to je ostavilo velikog traga na meni. Sada više ne bi imao snage za tako nešto.

Negde sam pronašla podatak da si zabeležio preko 1700 životnih sudbina sa ovih naših prostora. Jedan broj njih si pretočio u istoimenu knjigu. Posebno su bili dobri komentari za priču Jegorov put. Čula sam i one komentare, da jednako dobro pišeš kao što praviš emisiju?

– Hvala onima koji tako misle. Ja sam imao strah kada sam krenuo u tu stvaralačku avanturu, pisanje knjige, jer to nije bila moja želja, već pritisak izdavačke kuće koja me stezala godinu dana da se upustim u taj posao. I kada sam posle godinu dana dao reč da ću početi da pišem, morao sam da ispoštujem ono što sam obećao i tako je nastala ta knjiga za koju sam opet krao vreme od sna i svoje porodice. U njoj je svega dvadesetak od brojnih ispiračnih priča u televizijskom izdanju „Kvadrature kruga“, ali je knjiga već prodata u velikom broju primeraka i doživela promocije u mnogim gradovima Srbije.

Stalno putuješ i u kontaktu si sa ljudima, šta je na tebe ostavilo najjači utisak?

– Za mene je i dalje fascinantna borba malih ljudi koji se u ovom zlom vremenu bore da opstanu, a nisu poklekli iako zla vremena ovde traju predugo. Snaga tih ljudi da istraju kao i volja ljudi kojima je priroda uskratila mnogo toga, me uvek iznova digne da i ja izdržim ovaj tempo koji sam sam sebi zacrtao.

Svoje prve novinarske korake načinio si u lokalnim, užičkim medijima, a potom je usledio posao na RTS-u. Ako bi sada mogao da biraš, da li bi izabrao isti put?

– Lepa su sećanja na rad u užičkim medijima. Taj period mog života bi rado povratio jer je bio mnogo mirniji nego što je sada, sa malo stresa i mnogo više vremena za sebe i prijatelje. To je ujedno i lepo sećanje na zavičaj koga se ja nikada ne mogu odreći, jer čovek može sve da promeni: i ime i prezime, veru i nacionalnost, ali zavičaj, nikako ni u dokumentima ni u sećanjima. Što se tiče ovog televizijskog posla ne bih izabrao isti put, već bi odabrao studijsku emisiju koja mnogo manje troši čoveka i koja od novinara zahteva samo da bude posvećen onome što će pitati sagovornike, a druge stvari ga ne zanimaju, jer za to su zaduženi drugi. Dokumentarna forma, koju sam izabrao, traži kompletnog autora koji mora da poznaje i kameru i režiju i montažu i sve druge tajne televizijskog i filmskog zanata, ako hoće da traje u tom poslu.Uz sve to mora da ima i obrazovanje i širinu kako bi priču mogao da postavi iz nekoliko različitih uglova, sa nekoliko narativnih nivoa, da je učini jasnom i jednostavnom da ona teče kao najlepša priča, a zna se da je  jednostavnost najteže postići i dostići u televizijskom poslu.

Imaš li vremena za usavršavanje u struci?

– Hteo ne hteo moraš da pratiš nove tehnologije koje u ovom poslu napreduju iz godine u godinu. Kada sam počinjao da radim najpre sam radio na filmskoj traci, pa na formatu YU matik, pa beta, pa digitalne kasete, a sada su stigle i kartice. Isto je i sa montažom, napredak je ogroman u poslednjih 20 godina.To se menja kao i ljudi, s tim što tehnika sve više napreduje, a u ljudima je sve manje kreacije, inovacije i onog tragalačkog bez koga nema ni dobre emisije ni dobrog filma. Što se tiče formalnog obrazovanja tu ide malo teže. Još pre nekoliko godina sam dobio kao nagradu plaćene doktorske studije, a ni do danas ih nisam završio, a izgleda da neću nikada.

Nagrade

Branko Stanković je dobitnik brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za filmsko i televizijsko stvaralaštvo.

Važi za najnagrađivanijeg novinara u RTS-u.

„Srebrna maslina“ u kategoriji dokumentarnog filma, za film „Čekajući pravdu“ i specijalno priznanje međunarodnog žirija „Zlatni zapis“, dodeljeno Branku Stankoviću, 3. novembra 2001. godine na Međunarodnom televizijskom Festivalu u Baru.

Nagrada za novinarsku hrabrost „Milan Pantić“ koju dodeljuju Večernje novosti, dodeljena 11. juna 2009. godine u Narodnoj biblioteci u Jagodini.

„Srebrna povelja“ za TV reportažu, za priču o Mostaru, 2010. godine u Somboru.

Nagrada „Ivan Marković“ za emisiju Kvadratura kruga o Četvrtoj brigadi Kopnene vojske, dodeljena 23. januara 2012. godine u velikoj sali Doma Vojske Srbije.

„Vidovdanski vitez“ za kulturu, dodeljena 22. juna 2013. godine u biblioteci „Ljubiša R. Đenić“ u Čajetini.

Diploma INTERFERA „Zlatna Nika“ za film „Zlo je bilo jače“, dodeljena 20. oktobra 2013. godine u Apatinu.

Nagrada za novinarsku humanost „Đoko Vještica“ koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije, dodeljena 25. oktobra 2013. godine u Beogradu.

„Zlatna značka“, dodeljena 20. novembra 2013. godine na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.

Gran pri za najbolji film festivala na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Zlatna buklija“, 2013. godine u Velikoj Plani.

Gran pri Festivala „Zlatni pastir“ za film „Gora na kamenu“, 6. avgusta 2015. godine u Kučevu.

Diploma za film „Zlo je bilo jače“ na 24. Filmskom festivalu „Zlatni vitez“ 2015. godine u Sevastopolju.

„Bronzani vitez“ na Festivalu dokumentarnog filma u Moskvi za film „Put ljubavi“.

 

- Advertisement -