Zlatiborci znameniti: U zlatiborskom selu Ravni, živi još poneki potomak jednog od najviđenijih boraca iz vremena Prvog i Drugog ustanka, Mihaila Radovića, vojvode i oberkneza zlatiborskog, čiji spomenik i danas stoji očuvan u centru sela.

O životu zlatiborskog junaka, omiljenog u narodu, malo ima pisanih tragova i uglavnom su to dokumenta vezana za poreklo porodice Radović, te se ni dan – danas ne zna tačno da li se zvao Mijailo, Mijajlo, ili Mihailo. Na spomeniku piše Mihajlo Radović, vojvoda zlatiborski. Pa neka tako i bude. Mnogo je važnije ko je zaista bio vojvoda zlatiborski.

Poreklo iz Morače, dolazak na Zlatibor

Neki dokumenti navode na podatak da je Mihajlo poreklom iz bratstva Radović iz Crne Gore, iz Morače, deda mu je bio je najstariji sin kneza Ivana Radeva Radovića.


Ivan se iz Morače iselio početkom 18.veka, najverovatnije su na to uticale prilike u Morači i u bratstvu Radović. Predanje kaže da se familija Radović uvek isticala u borbi protiv Turaka, te je odlučeno da se ide iz zavičaja, i najpre se porodica doselila u okolinu Priboja, a onda su otišli na Zlatibor, u selo Ravni, u užičkoj nahiji.


Mihajlo Radović rođen je 1759. godine od oca Jovana i majke Đurđije. Rano je ostao bez oba roditelja, oboje su umrli od kuge, nekoliko godina nakon Mihajlovog rođenja, i on je tada jedini u svojoj porodici uspeo da izbegne smrt.


Porodična priča kaže da se Mihajlo spasao bolesti tako što ga je njegova majka Đurđija, odmah čim se pojavila kuga, poslala u kolibe za stoku i čobane, koje su se nalazile iznad njihove kuće na Ravanjskom polju.


Mihajlo, koji je tada imao samo pet godina, posle smrti oca i majke, braće i sestara, više se nije vraćao u staru kuću gde je rođen, već je ostao da živi u kolibama sa čobanima, sve dok nije odrastao i tu napravio novu kuću.


Takođe, po porodičnom predanju, Mihajlo, je kao krsnu slavu uzeo Krstovdan, jer je tog dana počeo pomor od kuge, a on ostao živ, a i danas njegovi potomci Krstovdan slave kao krsnu slavu.

Zlatiborski hajduci, Mihajlo organizuje ustanike

Sve do Prvog srpskog ustanka Mihajlo je živeo u selu Ravnima, bavio se zemljoradnjom i stočarstvom. Bio je vredan i snalažljiv čovek, a kao dobar domaćin, sagradio je veliku kuću i stekao imovinu i ugled.


Nije bilo lako sve to imati, bila su teška vremena, a znalo se i da je Zlatibor bio veliko uporište hajduka, posebno, zabačeno selo Murtenica, kako se zove i velika nepristupačna zlatiborska visoravan.


I dana- danas kada neko dolazi iz kraja gde su još uvek moderna sredstsva komunkacije manje zastuljena, Užičani kažu: „kao da si iz Murtenice“.


Najpoznatiji zlatiborski hajduci u tursko doba bili su Kostreš Harambaša, Mijat Tomić i harambaša Kalender. Stari Zlatiborci kažu, nije bilo porodice bez nekog hajduka, a naročito su u tome prednjačile familije Šuljagići i Šišakovići iz sela Draglice ispod Murtenice.
Kada je1804. godine u Beogradskom pašaluku izbila buna protiv dahija, na čelu sa Karađorđem, odmah su se i na Zlatiboru organizovale čete ustanika.


Kao vrlo ugledan i poštovan, Mihajlo oko sebe okuplja mnoge Zlatiborce, koje je on kasnije predvodio u svim borbama tokom ustanaka. U „Zlatiborskim novinama“ pre jednog veka, uz podsećanje na stogodišnjicu Prvog ustanka, pominje se i Mihajlo i ovako piše:


„Mijajlo je sa svojim ljudima učestvovao 1805. godine, na Svetog Iliju, u zauzimanju varoši Užice, pri tom je pokazao izuzetnu hrabrost i sposobnost u vojnoj strategiji, zbog čega je određen za zlatiborskog kneza.


Zbog stalnih pokušaja turske vojske da iz Sjenice i Nove Varoši, preko Zlatibora, prodru u Srbiju, Mihajlo dobija zadatak da to spreči. Takođe, imao je i zadatak da brani prodor Turaka iz Bosne preko Zlatibora.


Varoš Užice je 1805. bila oslobođena, ali nije bila osvojena užička tvrđava, pa su se odnosi između Srba i Turaka sve više pogoršavali, što je navelo Karađorđa da 1807. godine napusti borbe kod Negotina i krene na Užice.


Posle teških borbi, koje su trajale oko tri meseca, Turci su bili prinuđeni da predaju užičku tvrđavu 12. jula 1807. U ovim borbama istakli su se Zlatiborci koje je predvodio knez Mihajlo Radović…“ Tada je užička nahija definitivno oslobođena i pripojena ostalom delu Srbije, govore istorijski podaci, a varoš Užice postaje glavna vojna baza za dalji oslobodilački rat protiv Turaka u pravcu jugoistočne Bosne.

Spomenik u Ravanjskom polju (Foto: N. Ilić UžiceMedia)

Mihajlova praćka

O junaštvu vojvode Mihajla pripovedalo se među Srbima, ali i u u neprijateljskim redovima. U jednoj staklenoj vitrini, koja se nalazila sve do Prvog svetskog rata u Etnografskom muzeju u Beogradu, čuvana je praćka zlatiborskog vojvode Mihajla Radovića. Pored nje je stajao natpis: „Praćka Mihaila Radovića iz koje je sa užičkog brda Bioktoša gađao Turke u užičkom gradu.“ Upućeniji u veštinu gađanja iz praćke kažu da uzimajući u obzir razdaljinu od oko 250 metara, mora da je Mihajlo imao izuzetnu fizičku snagu.


U narednom periodu Mihajlo je bio pod komandom Miloša Obrenovića, koji je tada i komandant užičke nahije, pa i svih šančeva na Zlatiboru.


Srpsko-turski sukobi nisu prestajali na ovom prostoru i tokom druge polovine 1807, a krajem godine, u vreme Miloševog odsustva sa Zlatibora, turska vojska iznenada je udarila na ovaj kraj. Na sam Božić, u neobično vreme za ratovanje, 1808. Turci napadaju srpske šančeve na Zlatibor , a Mihajlo i njegovi ratnici hrabro su, po dubokom snegu, dočekali turske napadače, potukli ih do nogu i primorali da se vrate nazad.


Posle ovih događaja, na predlog Miloša Obrenovića, Karađorđe i Sovjet su kneza Mihajla Radovića postavili za vojvodu zlatiborskog, izdavši mu i diplomu.


Veliko junaštvo Vojvode Mihajla, borbe sa pašom Skopljakom


I u sledećim godinama ustanka, vojvoda Mihajlo Radović bio je određen da čuva jugozapadnu granicu Srbije na Zlatiboru i učestvuje u nizu borbi sa Turcima, od kojih je najveća 1809. godine protiv vojske Sulejman-paše Skopljaka.


Tada je paša Skopljak sa 3000 vojnika prešao Uvac, u nameri da se spusti do Čačka i Šumadije i napadne ustanike. Mihajlu je u pomoć pritekao knez Maksim Rašković, i posle ogorčenih borbi po čitavom Zlatiboru, srpski ustanici su uspeli da Turke potisnu ka selima Resnici i Sjeništima, prema Novoj Varoši.


Šančeve u Resnici bio je zaposeo sa svojom vojskom Miloš Obrenović. Tu je došlo do odlučujuće bitke u kojoj su srpski ustanici uspeli da pobede vojsku paše Skopljaka, koja je u neredu pobegla preko Lima.


Sledeći sukob srpskih ustanika sa Turcima na Zlatiboru, u kojem je učestvovao vojvoda Mihajlo Radović, bio je sa višegradskim agom Bubnjevićem. Podno Tornika, najvšeg vrha Zlatibora, gde je danas moderno skijalište, aga je doživeo strašan poraz i jedva izvukao živu glavu.

Mihajlo ratnik i državnik

Vojvoda Mihajlo Radović bio je predstavnik užičke nahije na januarskj skupštini u Beogradu 1811. na kojoj je izvršena reforma unutrašnjeg uređenja u Srbiji. U sukobu glavnih ustaničkih starešina i Karađorđa, podržao je Karađorđa, što je potvrdio i svojim potpisom na dokumentima ove skupštine.


Sve do kraja ustanka ostao je na Zlatiboru, pripremajući se za odbranu. Vreme je koristio za obučavanju vojske, obezbeđenju hrane i drugih vojnih potreba.


Takođe je po Karađorđevim zahtevima, brinuo o obezbeđenju hrane, ogreva, sena za potrebe užičkog grada. Dobio je i zadatak od Karađorđa i Praviteljstvujušeg sovjeta da spreči hajdučiju, koja je na Zlatiboru u to vreme bila raširena. U tome se pokazao kao veoma vešt i sposoban.


Učestvovao je na poziv Karađorđa u smirivanju pobune protiv vojvode Nikole Karamarkovića, koja je izbila 1813. godine. Kada su Turci napali na Srbiju 1813. godine, vojvoda Mihajlo se nalazio na Zlatiboru, raspoređujući svoju vojsku po šančevima i pozadini. Napade Turaka iz Hercegovačkog sandžaka odbio je bez većih problema.


Vojvoda zlatiborski je utamničen, beg niz zidine tvrđave


Pošto se od Prvog ustanka vojvoda Mihajlo istakao velikim junaštvom, Karađorđe, ga septembra 1813. godine, poziva da dođe u pomoć srpskim ustanicima na Ravnju i Zasavici. Mihajlo sa svojim borcima odmah kreće, ali tamo nisu stigli jer su u valjevskom kraju saznali da je srpska vojska doživela poraz.


Posle sloma Prvog srpskog ustanka, zlatiborski ustanici su se sklonili u guste šume, zajedno savojvodom Mihajlom, koji nije hteo da napusti Srbiju, kao što su to uradile mnoge starešine. Ostao je sa svojim Zlatiborcima da sa njima deli dobro i zlo.


Kada su se prilike u Srbiji malo sredile, ustanici su se razišli svojim kućama, i vojvoda Mihajlo je takođe došao svojoj kući, ali je stalno bio na oprezu, jer je znao da su Turci posebno obazrivi prema srpskim prvacima posle Hadži Prodanove bune 1814.


A kada su u proleće 1815. godine osetili komešanje u narodu, Turci su shvatili da se ponovo priprema buna. Zbog toga su iznenada pozvali i pohapsili viđenije ljude u svim krajevima Srbije, kao garant da u njihovim nahijama neće biti pobune.


U užičkom kraju uhapsili su najpre vojvodu Mihajlo Radovića, ali i Aleksu Popovića, Vasilija Radojčića i Radovana Maslaća i zatvorili u užičku tvrđavu kao taoce.


Dok su oni bili u tamnici, Drugi srpski ustanak, pod vođstvom Miloša Obrenovića, već je počeo. Kada je ustanička srpska vojska, koju je predvodio Jovan Mićić, u leto 1815. godine došla nadomak Užica, u selo Ljubanje, Turci su rešili da taoce pobiju.


Međutim, taoce obaveštava jedan Turčin, koji je za vreme Prvog srpskog ustanka bio pokršten i kome je u nekoj nevolji knez Aleksa pomogao, da će biti pogubljni. Kad su saznali šta im se sprema, reše da pobegnu. Nije bilo lako, jer se tamnica nalazila visoko na jednoj kuli užičke tvrđave. Jedini način bekstva bio je spuštanje niz zidine kule.


Da bi to ostvarili morali su da poskidaju svoje pojaseve i da ih vežu jedan za drugi. Na ruku im nije išlo to što je za vreme izvođenja akcije bila mrkla noć, a pojasevi kratki, i nisu mogli dopreti do zemlje, te su morali skakati sa velike visine.


Vasilije Radojčić i Aleksa Popović jako su se povredili, i nisu mogli dalje bežati. Kada su ih Turci ujutru pronašli, odmah su im odsekli glave. Vojvoda Mihajlo jedva je uspeo da se niz zidine spusti bez većih povreda, dok je Radovan Maslać zadobio teže povrede.


Povređenog Maslaća Mihajlo je podigao na svoja na leđa, preneo ga preko reke Đetinje i izneo na jednu zaravan na brdu Zabučje, gde su se odmorili, i nastavili put ka Mihajlovoj kući u Ravnama. Tu su Maslaća lečili dok nije sasvim ozdravio. Odmah posle ovog događaja, sa svojim ljudima, vojvoda Mihajlo Radović se priključio ustanicima.

Drugi srpski ustanak, oberknez Mihajlo, Jovan Mićić i Jovan Demir

Tokom Drugog srpskog ustanka na teritoriji Zlatibora nije bilo nikakvih borbi, međutim, Zlatiborci su učestvovali širom Srbije, a u borbama protiv Turaka od 1815. do 1819. pored vojvode Mihajla Radovića, kao starešine užičkog, istakli su se i Jovan Mićić i Jovan Demir. Svi državni poslovi iz tog vremena išli su preko njih trojice, a Radović je bio najpoznatiji i najistaknutiji.


U ovom periodu u nekim dokumentima, vojvoda Mihajlo Radović se pominje kao oberknez užičke nahije. Za razliku od mnogih drugih vođa iz Prvog i Drugog srpskog ustanaka, koji su bili hajduci, ili četovođe hajdučkih družina, trgovci ili sveštenici, Mihajlo je bio čovek iz naroda, seljak koji je samo svojim poštenim radom i požrtvovanjem stekao veliki ugled i zaslužio poštovanje.


U burnim vremenima oba ustanka, on je bio tipičan narodni predstavnik. Za njega kažu da iz državne kase, za razliku od nekih drugih vođa ustanka, nije primao nikakvu novčanu nadoknadu, sem one za podmirivanje nužnih troškova.


Vojvoda Mihajlo bio je pismen, imao je izrazito lep rukopis, što je bila retkost u to vreme, kažu, to je odlika svih potomaka kneza i popa Ivana Radeva Radovića iz Morače.


Poslednjih godina života bolovao je od bubrega. Bolest je uzimala maha, i 1819. Mihajlo Radović se povukao sa državnih i javnih poslova. Te godine obavestio je pismom kneza Miloša o svojoj bolesti i molio ga da se „ne ogluši“ o njega i njegovu decu. Sve više je bio vezan za bolesničku postelju.


Kao učesnik i Prvog i Drugog ustanka, bio je odlikovan pozlaćenim gvozdenim krstom. Umro je 1822. godine u selu Ravnima, gde je i sahranjen. Za sobom je ostavio dva sina: Tomu i Jovana. Sadašnji Radovići žive u Ravnima, Užicu i Beogradu…..

Mihajlo sa Karađorđem i Milošem

Danas malo ko u užičkom kraju zna bilo šta o vojvodi, oberknezu Mihajlu. Ni u selu Ravni koje je iz dana u dan praznije, retki su oni koji bi znali kada je živeo vojvoda Mihajlo i za šta se borio.


A čuveni Sima Milutinović „Sarajlija“, Njegošev učitelj, u listu „Srbijanka“ ovako je pisao o vojvodi: „Negde 1815. Turci namame „na veru“ Radovića, Aleksu Popovića, kneza Vasilija Radojčića i druge junake u Užice, puno roblja i talaca. Shvativši prevaru, oni se spuste pojasevima niz zidine tvrđave u korito reke Đetinje. Turci uhvate Popovića i Radojčića, odseku im glave i nabiju ih na kolac, a Radović i Maslać uspešno pobegnu…


Milutinović je i ovo zapisao: „Radović je bio omiljeni vođa ustanka u narodu, bio je živih pokreta, povijenih ramena, zift crnih očiju i obaveznih brkova, vidno izvijenih iznad punih crvenih usana… Kada je Krađorđe 1807. išao u Višegrad, u selu Ravni pred kućom Mihajla Radovića, pod velikim hrastom, u mestu zvanom Slodun, postavi Miloša Obrenovića za vojvodu i dade mu vojvodsku diplomu. Tako dom Radovića posta utočište velikih gospodara, Crnog Đorđa i Miloša…“

Pored teksta Tri generacije Đenića među knjigama – pogledajte i naše druge tekstove iz serijala „Likom i delom zadužili Zlatibor“: Znameniti Zlatiborci, ali i zanimljiv tekst pod naslovom „Sirogojno, sećanja iz detinjstva i rane mladosti“.

Ranije su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više projekata, podsetimo se nekih od njih:

- Advertisement -

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA