SA SVE I ZA SVE Turistički potencijali užičkog kraja

Sa sve i za sve – Nastojaćemo da objavimo zanimljive priče, reportažnog karaktera, o glavnim turističkim „tačkama“ Grada Užica. Da kroz ono najznačajnije spojimo istoriju i sadašnjost, a da i taj spoj bude nešto što će privući turiste u „Mali Carigrad“.

I naravno da pored predstavljanja lokaliteta koje bi predložili ljudima koji dolaze u Užice i okolinu objavimo i njihova mišljenja. Šta im se dopada, šta bi promenili, a šta je to što im se nakako nije dopalo. Ali i Užičana i mladih, posebno onih koji su odlučili da ostanu ovde da žive.

Krenimo redom. Poznato je, zbog čuvene užičke komplet lepinje, ili „lepinje sa sve“, kako ovaj specijalitet Užičani zovu, veliki broj turista u tranzitu, „svarti“ u Užice da proba. Jer kažu, ovaj specijalitet je za sve, i stare i mlade, i one koji broje i ne broje kalorije.

Šta je to što još privuče putnike da svrate u Užice. Da li je to Potpećka pećina, selo Zlakusa sa grnčarima i njihovim zanatom starim i do tri stoleća.

Možda Užička gimnazija, Narodna biblioteka, Narodni muzej, Narodno pozorište, galerije – gradska u Užicu i Reflektor u Gorjanima. Pa atraktivna lokacija Starog grada. Klisura reke Đetinje, Centrala pod gradom, neolitsko naselje u selu Stapari, selo Kremna „uvijeno“ u mitsku priču o prorocima…

Zatim Trg partizana, jedan od najvećih i najlepših u Srbiji. Užičke česme sa svojom dugom istorijom, spomen kompleks Kadinjača, selo Mokra Gora, Tara…

Nizom reportaža o turističkim potencijalima užičkog kraja, otkrićemo i nešto što se do sada možda nije znalo. Nastojaćemo da saznamo koliko sami Užičani znaju o Potpećkoj pećini, o istoriji „Starog grada“, o crkvi Svetog Đorđa u centru grada, o česmi pored nje, o nastanku Centrale pod gradom…

Namera je i da predstavimo bogatstvo kulturno-istorijskog nasleđa i održivih turističkih potencijala Užica i okoline.

Sa sve i za sve – Potražićemo odgovore na niz pitanja.

• Koliko se (ne) zna o najvažnijim turističkim tačkama Užica
• Kako povećati broj turista u Užicu na osnovu postojećeg turističkog potencijala
• Šta najpre pokazati turistima u Užicu koji prvi put dolaze u ovaj deo Srbije
• Šta još „popraviti“ da Užice postane turistički atraktivnije, a na osnovu iskustva turističkih radnika.
• Postoje li u široj okolini Užica lokacije manje popularisane, a možda zanimljive za turiste: priroda, spomenici, hrana, pešačke staze, etno kompleksi, zanatske radionice, folklorne manifestacije…
• Da li je pružaocima ugostiteljskih usluga – hotelijerima, vlasnicima kafana i restorana, seoskim domaćinstvima potreban dodatna podrška kroz razne edukacije da bi unapredili postojeće stanje.
• Da lokaliteti koji se obilaze budu otvoreni, da ima ko turistima da ispriča o znamenitostima, da ih uputi šta još obići.

U serijalu – Sa sve i za sve – ćemo predstaviti:

• Stari grad
• Narodni muzej
• Hidrocentralu
• Jokanovića kuću
• Gradski Trg
• Spomen Kompleks Kadinjača
• Klisuru Đetinje
• Crkve i manastire (Crkva Svetog Marka, Crkva Svetog Đorđa, Bela crkva u Karanu, Manastir Rujno)

Hidrocentrala pod gradom

Hidrocentrala na reci Đetinji nalazi se ispod užičkog Starog grada, a napravljena je 1900. godine i jedan je od simbola grada Užica. To je prva električna centrala podignuta po Teslinim principima polifaznih struja u Evropi i druga u svetu, svega pet godina posle podizanja iste takve na reci Nijagari u Americi.

A kako je sve počelo? Kad se u Užicu javila ideja da se koriste vodene snage Đetinje?

Po zabeleženim podacima iz 19. veka, sve je krenulo od pekara koji su parnom mlinu u Čačku skupo plaćali brašno, pa su rešili da sagrade svoj parni mlin. Savet su potražili od svog zemljaka Stevana Čađevića, prvog inženjera među Užičanima, koji je u to vreme radio u Ministarstvu građevina Kraljevine Srbije.

Odgovor je bio zanimljiv. „Nikakav parni mlin! Uglja nemate, a parne mašine su sklone kvaru.Treba da sagradite mlin koji će goniti vodena turbina. Za pokretanje turbine imate vode u Đetinji više nego što vam treba!“

Užički pekari su procenili da je podizanje industrijskog mlina skupa i neizvesna rabota i gradnju su odložili za neka bolja vremena. Đetinjom je proteklo dosta vode dok njena snaga nije počela da se koristi u industrijske svrhe. Zasluga za to pripala je užičkim tekstilcima.

Godine 1891. u Užicu je otvorena, ili, kako zapisi kažu, ustanovljena je Državna tkačka škola. Tada se rodila i ideja o gradnji tkačke fabrike. Na narodnom zboru, 14. novembra 1897. osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike.

Usvojena su pravila Akcionarskog društva, od Ministarstva narodne privrede, shodno Zakonu o potpomaganju domaće radinosti, dobijene su povlastice, upisano prvo kolo akcija i gradnja Tkačke radionice je mogla da počne.

Da bi obezbedili jeftin i siguran energetski izvor, akcionari su rešili da za pokretanje mašina u tkačkoj radionici iskoriste vodenu snagu Đetinje. Kao izaslanik Ministarstva narodne privrede, 1898. u Užicu je boravio ugledni profesor Velike škole i pionir elektrifikacije u Srbiji Đorđe Stanojević.

Obišao je klisuru Đetinje i mesto na kom je trebalo da se gradi fabrika i našao da u koritu Đetinje ima dovoljno vodene snage za pokretanje turbina i proizvodnju električne energije. Koja bi pokretala tkačke razboje, a pri tom i osvetljavala grad, a onda je odlučeno da se hidrocentrala gradi.

Kamen temeljac za gradnju hidroelektrane na Đetinji postavio je kralj Aleksandar Obrenović, 15. maja 1899. godine.

Po ondašnjim običajima kamen temeljac za podizanje kuće je polagao kum. Polažući kamen temeljac za elektranu, kralj Aleksandar je postao njen kum. Projekat za izgranju hidroelektrane na Đetinji izradio je inženjer Aćim Stevović, rodom iz Mokre Gore (u to vreme radio je u Železničkoj radionici u Nišu).

Opremu koja će omogućiti primenu Teslinih principa u radu elektrane i prenos električne energije odabrao je Đorđe Stanojević. S obzirom na veliku težinu opreme koju je trebalo dopremiti iz Beča do Užica, rabadžijska kola vuklo je šest pari volova. Tako nešto, do tada, u Srbiji nije viđeno.

Radovi na montaži opreme u elektrani i najvećem delu električne mreže u gradu bili su završeni krajem jula 1900. godine. Elektrana je svečano puštena u rad 2. avgusta, na Svetog Iliju, na dan rođenja Njegovog Veličanstva. Građani su te večeri uživali „u moru svetlosti u kojoj se grad kupao“.

Za proslavu stogodišnjice od izgradnje, Centrala je potpuno obnovljena i na Ilindan 2000. godine. Opet osposobljena za rad. Stare Simensove mašine ponovo proizvode struju. U ovom lepom zdanju je Muzej tehnike.

Jokanovića kuća

Jokanovića kuća je pripadala jednoj od najbogatijih trgovačkih porodica Užica u drugoj polovini 19. veka – porodici Jokanović. Poznata je i pod imenom „Pecara“ (Jokanovići su trgovali, između ostalog, vinom i rakijom i držali nekoliko mehana u Užicu).

Kuća je jedna od retkih sačuvanih reprezentativnih kuća 19. veka, ne samo u Užicu, već i široj okolini. Zbog naglašenih etnografskih karakteristika, objekat je proglašen za kulturno dobro – spomenik kulture.

Jokanovića kuća se nalazi u najužem centru grada, pored Gradske galerije. U njoj je predstavljena muzejska izložba ambijentalnog karaktera na temu: „Gradska kuća u Užicu u 19. i početkom 20. veka“. Postavkom je prikazana potpuna transformacija Užica od orijentalne varoši „šehera“ u srpsku varoš.

Muzejska postavka sadrži tri ambijentalne celine (tri enterijera): Prvi, „orijentalna soba“ kojim se prikazuje stanovanje…

Sa sve i za sve – Užičke crkve

Stara crkva u Užicu smeštena je u delu grada poznatom po imenu Carina. Crkva se prvi put pominje u trećoj deceniji 18. veka kao mala crkva – Čatmara građena u stilu crkava brvnara koja se nalazi u srpskom delu varoši.

Feliks Kanic pominje Markovu crkvu u Užicu za koju kaže da je sagrađena 1828.godine, da je građena u bondruku, sa strmim i visokim krovom, pokrivena šindrom, sa malim drvenim tornjem na zapadnoj strani. Uz crkvu je 1890. godine podignut zvonik od drveta, visine 22 m. Po skladnim oblicima i lepoti jedinstven je u Srbiji.

Gradio ga je jedan užički sajdžija, a ktitori su mu bile užičke zanatlije. U crkvi se nalaze vredne ikone i mnoge dragocenosti i relikvije, među kojim i delovi starog ikonostasa, rad zografa Simeona Lazovića. Ikone su slikane 1851.godine i najverovatnije ih je slikao Dimitrije Posniković. U crkvi se nalazi i zbirka gravura nastalih od 17. do 19. veka, kao i predmeti primenjene umetnosti, radovi užičkih kujundžija.

Crkva Svetog Đorđa

Na inicijativu bogatijih trgovaca i uglednih građana Užica, saborna crkva, posvećena Svetom Đorđu, građena je u periodu od 1842. do 1844. godine. Nalazi se u centru grada u blizini Gimnazije.

Ikonostas i živopis radili su, između 1851- 1856. godine, slikari Dimitrije Posniković i Milija Marković. Crkva je imala tri zvona od kojih su sačuvana dva. Jedno od dva sačuvana zvona poklonio je 1846.godine Gradu Knjaz Aleksandar Karađorđević.

Nedostaje zvono koje su odneli Austrijanci u Prvom svetskom ratu. Na crkvenom tornju je 1859. godine postavljen prvi javni sat.

Bela crkva u Karanu

Nalazi se u selu Karanu, 16 km udaljenom od Užica. Posvećena je prazniku Blagovesti. Arheološka istraživanja potvrdila su da je na mestu na kojem se nalazi ova crkva u doba Rimljana bilo naselje. Uz samu crkvu otkriveno je nekoliko dobro očuvanih rimskih nadgrobnih stela.

Podignuta je između 1332. i 1337. godine kao porodična grobnica župana Petra, zvanog Brajan. Po svom arhitektonskom izgledu Bela crkva u Karanu pripada tipu spomenika raške škole.

Pored dva osnovna ciklusa: „Veliki praznici“ i „Život Bogorodice“, na živopisu crkve prikazani su brojni potreti: ktitora Brajana s porodicom, cara Dušana, carice Jelene i drugih istorijskih ličnosti. Freske nastavljaju tradiciju umetnosti ranog 14. veka. U crkvi je sačuvan prvobitni zlatni ikonostas s freskoikonama.

Manastir Rujno

Zdanje neobične lepote, hram vere i knjige, izdigao se iznad jezera Vrutci, na delu obale koje pripada području sela Bioska, petnaestak kilometara od Užica. To je nedavno obnovljeni manastir Rujno, ponos ovog kraja, savremeni naslednik istoimenog manastira iz srednjeg veka.

U tom srednjovekovnom manastiru, dok su turski osvajači harali Srbijom, odštampana je prva knjiga na ovim prostorima, poznata kao Rujansko četvorojevanđelje. I to svega 48 godina posle Gutenberga.

Uradio je to monah Teodosije, rezbareći slova u drvetu, slažući ih u drveni ram i otiskujući na papiru jednim kalupom u dve boje.

Dva primerka Rujanskog četvorojevanđelja su sačuvana: jedan, nepotpun primerak sa 92 lista, je u biblioteci SANU u Beogradu, drugi, celovit sa 296 listova, u Državnoj biblioteci u ruskom Sankt Peterburgu.

Vekovima posle štampanja te prve knjige trajao je manastir, ali zubu vremena nije odoleo. Njegovi ostaci potopljeni su gradnjom vodoakumulacije. Ipak, narod užičkog kraja u saradnji sa crkvenim velikodostojnicima poslednjih godina obnovio je manastir Rujno, nedaleko od mesta na kome se u srednjem veku nalazio.

Dakle, nastojaćemo da objavimo zanimljive priče, reportažnog karaktera o glavnim turističkim „tačkama“ Grada Užica. Da kroz njih spojimo istoriju i sadašnjost, a da i taj spoj bude nešto što će privući turiste u „Mali Carigrad“.

SA SVE I ZA SVE je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih, informativnih i edukativnih sadržaja. Izdvajamo:

• UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST
• “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
• JA NOVINARKA DOPISNICA 
• Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
• ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
• „VELIKI RAT“
• „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“ 
• „KULTURA DIJALOGA“
• „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
• „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
• „ČUVARI TRADICIJE“
• „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
• „NA ZAHTEV ČITALACA
• “PESMA KAO LEK”
• NOVINARSKA ŠKOLA
• „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
• Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI 

Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram

Tekst i foto: N. Ilić i N.Tošić