Priča o Jad Vašemu u Jerusalimu i školski čas u Osnovnoj školi “Stari grad” su dirljiva svedočenja Ženi Lebl i Olge Milićević koje su bile zajedno na Golom otoku.
U martu 2008. godine Vesna Lučić, profesorka istorije bila je član prve delegacije od 14 nastavnika istorije iz Srbije, na obuci o Holokaustu u Jad Vašemu. Jad Vašem je čuveni svetski centar za proučavanje genocida i Holokausta koji se nalazi u Jerusalimu.
Među brojnim predavačima imali su priliku da čuju i uzbudljivu priču beogradske Jevrejke Ženi Lebl (1927-2009), koja se tokom Drugog svetskog rata u Nišu krila pod imenom Jovanka Lazić.
U februaru 1943. godine je uhapšena i mučena u bugarskom zatvoru u Nišu. Potom je bila u radnom logoru u Mariboru, kasnije u Berlinu, gde je završila i u zatvoru Gestapoa.
Priča o… Ona i njenih 13 drugarica su osuđene na smrt u aprilu 1945. godine, ali na svu sreću, Rusi su bili nadomak Berlina, i one su oslobođene. Vraća se u zemlju, upisuje Pravni fakultet i sarađuje u Politici.
Prepričala je šalu da je „Jugoslavija dobila prvu nagradu na međunarodnoj izložbi cveća, jer je odgajila ljubičicu belu od sto kila“. Zbog ovoga je uhapšena i provela dve i po godine po raznim zatvorima, pa i na Golom otoku. Pomenula je da je po hapšenju u Glavnjači bila sa jednom devojkom Olgom iz Kragujevca.
Profesorka Vesna Lučić seća se da je u aprilu 2008. godine, samo mesec dana kasnije, dok je predavala na času o Golom otoku jedna učenica joj je rekla: „Moja baka je bila na Golom otoku„.
– Zamolila sam je da je upoznam i ako bude želela da mi o tome ispriča. Tako se desio susret sa Olgom Milićević, učiteljicom iz Osnovne škole „Stari grad“, koja je poreklom iz Kragujevca. To je ona ista Olga iz priče Ženi Lebl. Kad mi je rekla da je u zatvoru bila sa njom, ostala sam potrešena tom slučajnošću.
Pričale smo veoma dugo. Ono što mi je iz njene priče ostavilo najdublji utisak je da je ona tek tada, sa mnom, posle skoro 60 godina pričala o svom iskustvu sa Golog otoka.
Ona nije želela da priča, a bližnji su to osetili, pa je nisu ni pitali. Imala je svega 18 godina. Nikad nije saznala šta je bio razlog njenog hapšenja. Volela je Ruse, jer su oni oslobodili Kragujevac.
Iznenada, tokom noći, došlo je nekoliko krupnih momaka u kožnim mantilima da vode nju, sitnu devojku u zatvor. Na Golom otoku je provela dve godine.
Kaže da su po dolasku stalno saslušavane i traženo im je da priznaju krivicu, a ti i ne znaš o čemu se radi. Rekla je da kad čuvari osete da dve zatvorenice počinju da postaju prijateljice, odmah ih premeštaju u druge delove logora.
Vladala je strašna glad. Ona je svoje parče hleba jela ceo dan po malo, parče po parče. Njena drugarica bi pojela taj hleb odmah i onda bi ceo dan bila mnogo gladna. Bile su i žedne. Pričala je o kaznama, o bojkotu gde je svako mogao da udari bojkotovanog kad prođe i niko sa njim nije smeo da priča.
Od poslova koje su radile izdvojila je tucanje kamena i prenošenje sa jednog mesta na drugo, a ako si u nemilosti daju ti Tragač – drveno nosilo za kamenje gde je bojkotovani imao veoma kratke drške. A onaj iza njega, veoma dugačke da bi ga gurao i terao napred. Ispričala je i da su jedna Slovenka i njen sin, kad su izašli na slobodu, počinili samoubistvo.
Posle povratka sa Golog otoka iz tajne službe su je neko vreme pratili, pa ona nije želela da uvaljuje druge u nevolju i živela je veoma povučeno. Udajom dolazi u Užice.
Zamolila sam je da ako može ispriča učenicima svoje iskustvo, kao svedok prošlosti. Prihvatila je, ali da ne priča o sebi, već o drugima.
I tako je 22. aprila 2008. godine na Dan sećanja na žrtve genocida u Srbiji, Olga Milićević, održala čas u amfiteatru Osnovne škole „Stari grad“ pred odeljenjima 8-1 i 7-5. Bilo je prisutno oko 50 učenika i dva nastavnika.
Učenici su je netremice slušali. Nekoliko godina posle toga, generacije braće i sestara, onih koji su prisustvovali času, su pitali da li i oni mogu da to čuju. Godine su činile svoje i gospođa Olga to više nije mogla.
Posle tih susreta, žao mi je što nisam javila Ženi Lebl da sam našla njenu drugaricu iz Glavnjače i što nisam našla neku kameru da snimim taj čas. Ali evo, kroz ovaj tekst, prenosim bar deo sećanja i utisaka.
Život je večita borba da ostanemo čovečni, bez obzira na okolnosti. Imala sam čast da pričam sa tim dvema ženama, u kratkom vremenskom periodu.
Nakon 17 godina užička novinarka, autorka ovog teksta, me motivisala da ovu priču ispričam. Verovatno ima razlog zašto se to dešava. Bog zna, zaključila je Lučić.
GOLOOTOČANI UŽIČKOG KRAJA je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvajamo:
- ZDRAVLJE I BRIGA NA VREME
- UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST
- “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
- JA NOVINARKA DOPISNICA
- Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
- ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- “PESMA KAO LEK”
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
- Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram
