INTERVJU RADIVOJE PAPIĆ, istoričar SLAVNE BITKE UŽIČKE VOJSKE

Oficiri srpske vojske bili su dobro školovani, odlučni u odbrani zemlje i sa velikim ratnim iskustvom. Ogromna većina vojnika bila je seljačkog porekla, naviknuta na tegobe, nedaće i oskudicu kakvu je donosio rat.

1536

Srpska vojska mobilisana je u tri armije i Užičku vojsku. Vrhovni komandant srpske vojske bio je regent Aleksandar Karađorđević, načelnik Generalštaba proslavljeni vojvoda Radomir Putnik, a njegov pomoćnik general Živojin Mišić, kaže za „Užicemedia“ Radivoje Papić, istoričar, odgovarajući na pitanje koja je bila uloga Užičke vojske u prvom svetskom ratu.

Papić dodaje da je komandant 1. armije bio general Petar Bojović, 2. armije general Stepa Stepanović, a 3. armije general Pavle Jurišić Šturm. Komandant Užičke vojske bio je general Miloš Božanović.

Mobilisano je preko 400.000 ljudi. Jedinice borbenog sastava brojale su nešto više od 250.000 ljudi svrstanih u 11 pešadijskih i jednu konjičku diviziju, nekoliko pešadijskih kadrovskih pukova, 15 pukova III poziva, odeljenje aviatike od tri aviona i druge jedinice, sa 528 topova, 130 mitraljeza.

Operativna vojska sastojala se iz tri poziva:

  1. prvi poziv su činili vojni obveznici od 21-31. godine života;
  2. drugi poziv su činili vojni obveznici od 31-38. godine života;
  3. treći poziv su činili vojni obveznici od 39- 45. godine života.

Trećepozivci su služili za zaštitu granice, za pomoćne zadatke i borbu. Poslednju odbranu činili su ljudi od 18- 20 i od 46-50 godina. Pripadnici poslednje odbrane čuvali su objekte i vršili druge pozadinske službe u unutrašnjosti zemlje.

Oficiri srpske vojske bili su dobro školovani, odlučni u odbrani zemlje i sa velikim ratnim iskustvom. Ogromna većina vojnika bila je seljačkog porekla, naviknuta na tegobe, nedaće i oskudicu kakvu je donosio rat.

Vrhovna komanda je glavni neprijateljski udar očekivala sa severa, preko Save i Dunava, pa je shodno tome i rasporedila svoje snage. Užička vojska, generala Miloša Božanovića, nalazila se na prostoru Bajina Bašta–Užice–Priboj. Zadatak joj je bio da štiti levi bok i pozadinu glavnih snaga, da brani granični front od Rogačice do Priboja i da zaprečava sve pravce koji vode ka Užicu i u dolinu Zapadne Morave.

 – Kako je izvršena mobilizacija užičkog Četvrtog puka „Stevan Nemanja“?

Mobilizacija na teritoriji IV pukovske okružne komande bila je pod kontrolom potpukovnika Milutina Stefanovića. Po izvršenoj mobilizaciji on je postavljen za komandanta 4. puka II poziva. Pukovska okružna komanda 4. pešadijskog puka, sa sedištem u Užicu, nalazila se u sastavu Drinske divizijske oblasti, čije je sedište bilo u Valjevu. Pored užičkog u Drinskoj divizijskoj oblasti bili su Valjevski i Šabački okrug. Užički pukovski okrug imao je četiri bataljonska sreza: Ivanjica, Čajetina, Bajina Bašta i Požega.

Mobilizacijska mesta užičkih pukova bila su sledeća:

  • za 4. puk I poziva Krčagovo;
  • 4. puk II poziva Ada;
  • 4. puk III poziva Vašarište (sadašnji prostor autobuske stanice);
  • 4. kadrovski puk se prikupljao u Sandžaku.

Dok je mobilizacija bila u toku, radi zaštite granice, iz sva tri puka iz Užica upućen je odmah po jedan bataljon na Šargan i u rejon Bajine Bašte.

 – Ko je činio Užičku vojsku, koliko je imala vojnika i sa kojeg područja?

Užička vojska imala je u svom sastavu 42.000 vojnika i 60 topova.
Svi užički pukovi bili su do 9. septembra u sastavu Užičke vojske koja je bila raspoređena u tri grupacije:

  1. UŽIČKA ZDRUŽENA BRIGADA (komandant pukovnik Ivan Pavlović) na Drini, na odseku Rogačica–Bajina Bašta.
    Sastav: 4. pešadijski puk II poziva i 4. pešadijski puk III poziva, sa zadatkom da zatvara pravce prema Užicu, sa osloncem na Kadinjaču.
    Pred početak ratnih dejstava 4. puk II poziva imao je 4. 095 vojnika, 3.341. pušku, 4 mitraljeza i 433 konja i nepoznat broj volova. Četvrti puk III poziva (komandant puk. Jaroslav Jankura) imao je 3.965 vojnika, 3.377 pušaka, nepoznat broj mitraljeza, 319 konja i 72 vola.
    Užička združena brigada brojala je 8 bataljona i 2 poljske pozicione baterije.
  2. ŠUMADIJSKA DIVIZIJA DRUGOG POZIVA (komandant pukovnik Dragutin Milutinović, načelnik štaba Milan Ječmenić) bila je prikupljena u rejonu Užice–Kremna.
    Nju su sačinjavali: 10. (Čačani, Rudničani, Dragačevci) 11. (Kragujevčani) i 12. (Kruševljani) puk II poziva i 4. pešadijski puk I poziva „Stevan Nemanja“, pod nazivom Mokrogorski odred.
    Isturen je na Šarganu da zatvara pravac Mokra Gora – Užice. Četvrti puk I poziva (komandant puk. Dušan Purić) imao je 5.266 ljudi, nepoznat broj pušaka, 4 mitraljeza, 574 konja i nepoznat broj volova.
    U diviziji je bilo 16 bataljona, 2 eskadrona, 3 brdske brzometne baterije i 3 brdske Debanžove baterije.
  3. LIMSKI ODRED (komandant potpukovnik Jevrem Mihailović).
    Sastav: 4. kadrovski puk i 5. kadrovski puk. (valjevski) u rejonu Priboja, sa zadatkom da brani pravce dolinom Lima, kroz Sandžak ka Novom Pazaru i da na levom krilu održava vezu sa crnogorskim trupama (Pljevaljska divizija, sa štabom na Metaljci).
    Četvrti kadrovski puk imao je 2.292 vojnika, 2.015 pušaka, 2. mitraljeza, 239 konja i nepoznat broj volova.
    Šestog avgusta 1914. ovaj odred imao je u svom sastavu: 4. kadrovski puk, od 3 bataljona i 2 mitraljeza, 5. kadrovski puk sa 2 bataljona i 2 mitraljeza, bataljon i po 4. puka III poziva i 5. brdsku bateriju od 4 topa.

U sastavu Užičke vojske bila su i dva četnička odreda:

  1. ZLATIBORSKI, pod komandom majora Koste Todorovića, jačine tri čete (Suvoborska, Tarska i Limska) u sastavu Užičke brigade, sa oko 750 ljudi i
  2. GORNJAČKI, pod komandom majora Velimira Vemića, jačine oko 500 ljudi, u sastavu Limskog odreda.

Četnički odredi bili su predviđeni za dejstvo u neprijateljskoj pozadini i pokretanje srpskog stanovništva u Bosni na ustanak.

Osim ovih jedinica u sastav Užičke vojske 1914. ulazili su:

  • 2. prekobrojni puk III poziva,
  • 15. prekobrojni puk III poziva,
  • 12. kadrovski puk,
  • Ibarski obveznički puk
  • i još neke jedinice manjeg sastava (peta, šesta, sedma granična četa, limska četa…)

 – Do kada je postojala Užička vojska?

Posle sjajne pobede na Kolubari i proterivanja neprijatelja, Srbiju je pogodila epidemija zaraznih bolesti. Umrlo je oko 100.000 civila i oko 35.000 vojnika.

Književnik Mladen St. Đuričić opiso je tih meseci Užice: „…skoro neprestano jeca, breca i guši se malo crkveno zvono i odasvud šalje u susret male crne sprovode, kadkad i bez sanduka! Niko ih više ne može da načini dovoljno ni za decu, a kamoli za odrasle…

Devetomesečno zatišje nije bilo dovoljno za oporavak Srbije.
U 1915. na teritoriji užičkog okruga bile su trupe Užičke vojske, uglavnom istog sastava kao krajem 1914.
U martu 1915. za komandanta Užičke vojske postavljen je general Ilija Gojković, a za načelnika štaba potpukovnik Dragutin Dimitrijević APIS.
Limski odred je preimenovan u brigadu, a za komandanta je postavljen pukovnik Đura Dokić (rodom iz Užica). Komandant IV puka III poziva bio je pukovnik Novak Pejić.

Zbog očekivanog ulaska Bugarske u rat Vrhovna komanda srpske vojske izvršila je izmene rasporeda trupa. U septembru je iz sastava Užičke vojske izašla Šumadijska divizija II poziva i neke sitnije jedinice i upućene su ka Bugarskoj. Istovremeno je rasformirana i Užička vojska. Njen štab upućen je u Zaječar na čelo novoformirane Timočke vojske.

Umesto Užičke vojske formiran je Užički odred, koji je ušao u sastav Prve armije pod komandom vojvode Živojina Mišića. Užički odred, pod komandom pukovnika Ivana Pavlovića (rodom iz Užica), zatvarao je pravce Višegrad–Užice i Rogačica-Užice. Odred je imao oko 14.000 ljudi.
U njegovom sastavu bili su:

  • 4. kadrovski puk,
  • 4. puk III poziva,
  • 2. prekobrojni III poziva
  • i jedno vreme Donjovasojevićka brigada.

 – U kojim najznačajnijim bitkama je u toku 1914. godine učestvovala Užička vojska?

Ovde bih pre svega napomenuo da su u 1914. postojale dve faze ratovanja Užičke vojske:

  1. prva faza je do 9. septembra 1914. kada su u njenom sastavu svi užički pukovi;
  2. druga faza je po izlasku 4. puka I i 4. puka II poziva iz sastava Užičke vojske i njihovog priključenja, svojoj, Drinskoj diviziji.

Svakako da je boj na Krstacu, u sklopu Kolubarske ofanzive od 03-09.12.1914-te, jedna od najvećih pobeda Užičke vojske. Pobeda na Krstacu znatno je podigla moral naših trupa.
U boju na Krstacu Užička brigada je imala:

  • poginulih vojnika 115;
  • ranjenih 238;
  • nestalih 19.

Što se tiče neprijateljskih vojnika:

  • zarobljena 2 oficira i 770 vojnika;
  • poginulo oko 190;
  • ranjeno oko 250.

Poraz dve Austrijske brigade na Krstacu demoralisao je njihove susedne trupe koje su se svom žestinom borile sa trupama Užičke vojske na levoj obali Zapadne Morave. Posle ove pobede neprijatelj je već 10. decembra proteran preko Drine.

 – Koje bitke bi ste vi istakli u kojima su učestvovali IV puk I poziva i IV puk II poziva u 1914. godini?

Početak druge Austro-Ugarske ofanzive 8. septembra 1914. preko srednje Drine i iz Srema preko Save, primorao je srpsku vojsku na nove rotacije jedinica.

Poćorekova 6. armija potisla je od Zvornika i Ljubovije 3. srpsku armiju ka ka Gučevu, Boranji, Jagodnji i Sokolskim planinama. Time su ugroženi pravci ka Valjevu. Iz Užičke vojske su zbog toga izvučeni 4. puk I poziva i 4. puk II poziva i upućeni su kao pojačanje Prvoj armiji.

Ostatak Užičke vojske, dobio je zadatak da, sa crnogorskom Sandžačkom vojskom, prodre preko Drine i napada pozadinu neprijatelja. Četvrti puk I poziva je 9. septembra (n. k.) dobio naređenje o izlasku iz sastava Šumadijske divizije II poziva i već sutradan je, sa Tare, krenuo za Valjevo, ne da se priključi svojoj Drinskoj diviziji I, koja se borila na Gučevu, već 1. armiji koja se pripremala za protivudar na pravcu Pecka–Krupanj.

Prema naređenju Vrhovne komande pukovnik Dušan Purić je određen da preuzme komandu i nad Ljubovijskim odredom i da pošto-poto održi položaje na frontu: Rožanj–Senokos–Kik–Bobija–Proslap, do dolaska Dunavske divizije. Puk je 2/15. septembra stigao na M. Rožanj (k. 971). Za neprijatelja je Mali Rožanj bio veoma značajan. Osvajanje Rožnja omogućilo bi neprijatelju slobodno nastupanje ka Valjevu. Međutim, naša vojska je ovde zaustavila i potisnula neprijatelja. U toku ovih dvodnevnih borbi puk je imao 380 vojnika izbačenih iz stroja. Poginulih 91 i ranjenih 289. vojnika.

Čuvena i teška bila je i Borba na Mačkovom kamenu u kojoj je poginuo komadant puka potpukovnik Dušan Purić pa je komandu preuzeo major Đorđe Božinović, ranjeni su: major Danilo Đerić, aktivni kapetan II klase Aleksandar Dukić, rez. kapetan II klase Božin Vučković, aktivni poručnik Aleksandar Korab, aktivni poručnik Dragomir Šunjevarić, aktivni potporučnik Lazar Simović, aktivni potporučnik Radovan Ranković (kasnije umro u valjevskoj bolnici) i rezervni potporučnik Milenko Janjušević. Na Mačkovom kamenu poginulo je podoficira, kaplara i redova 97, a ranjeno 549. Četvrti puk I poziva je potom učestvovao u teškim borbama od 19-25. novembra oko Lazarevca, na Vračem brdu i Čavki. Gubici puka u ovim borbama bili su veliki. Ranjeno je i nestalo skoro 20 oficira, poginulo je podoficira, kaplarai redova 116, ranjeno1.050 i nestalo ih je 622.

Po naređenju Vrhovne komande Četvrti puk II poziva se, sa oba dopunska bataljona, 28. avgusta (10. septembra-n. k.), trebao u najkraćem roku prikupiti i tajno pokrenuti ka Užicu.

Pukovnik Stefanović je komandu nad Limskim odredom predao potpukovniku Jevremu Mihailoviću. Puk je pokrenut 11. septembra. Preko Čajetine, Užica, Ražane stigao je u Valjevo 14. septembra. Narednog dana puk je krenuo iz Valjeva i preko Osečine stigao je u Zavlaku 16. septembra, nakon čega je priključen svojoj Drinskoj diviziji II poziva na čijem čelu je bio pukovnik Krsta Smiljanić (rođen u Ljubišu na Zlatiboru). Drinska divizija II poziva bila je raspoređena od Lešnice do Banje Koviljače. Zadatak joj je bio da spreči prodor neprijatelja dolinom r. Jadra ka Valjevu. U vreme prispeća 4. puka II poziva neprijatelj je imao učvršćen mostobran na Drini, kod Ade Kurjačice, a prednji rovovi su mu bili ispred druma Loznica–Lešnica. Puk je vodio borbu na Gučevu, na Dudovici, na Čibutkovici i Brazilovici. U sklopu Kolubarske ofanzive 4. puk II poziva, je u vremenu od 3-7. decembra, učestvovao u borbama na Dubovom brdu, Šutačkoj kosi, Čikaru, Kiku i Gaju, učestvovao u borbi kod sela Leskovca i u gonjenju neprijatelja preko Save.

 – Znamo da ste u Vojnom arhivu uglavnom pregledali fondove vezane za 1914. godinu, ali možete li nam, bar u kraćim crtama, predočiti ratovanje Užičana u daljem toku Velikog rata?

Ništa nije moguće reći u kratkim crtama, ali ću pokušati.

U 1915. godini napad na Srbiju počeo je 5. oktobra.
Višestruko nadmoćne austrougarske, nemačke i bugarske snage (oko 800.000 vojnika), pod komandom nemačkog feldmaršala Augusta fon Makenzena, prinudile su srpsku vojsku, (oko 300.000 vojnika) na povlačenje ka Draču i Skadru. Umesto Užičke vojske 1915. je obrazovan Užički odred, u sastavu 1. armije. Komandant odreda bio je pukovnik Ivan Pavlović. Krajem oktobra odred je potisnut ka Šarganu i od Priboja, a zatim jugozapadno od Čačka gde je početkom novembra štitio levi bok 1. armije, u dolini Ibra.

Po neuspelom pokušaju proboja kroz Kačaničku klisuru Drinska divizija II poziva upućena je za Rožaj, da štiti pravac Novi Pazar―Berane. Užički odred ušao je 23. novembra u sastav Dunavske divizije II poziva.

Vrhovna komanda je 24. novembra izdala direktivu za povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Prva armija i Užički odred, u njenom sastavu, štitili su pravce ka Andrijevici i Beranima i dalje ka Podgorici i Skadru.

Četvrti puk I poziva početak rata je dočekao u Negotinu, a zatim je prebačen u Knjaževac u novoformirani Knjaževački odred, pod komandom puk. Đure Dokića. Od 18. Oktobra učestvovao je o borbama sa Bugarima oko Knjaževca. Puk je učestvovao u snažnom protivudaru 2. armije, poznatim pod nazivom Leskovački manevar kada su Bugari, uz velike gubitke, odbačeni 20 km unazad. Od 21. novembra puk se povlačio preko: Prištine, Dečana, Peći, Čakora i Andrijevice ka Podgorici, gde je stigao 12. decembra.

Četvrti puk II poziva je stalno bio u sastavu Drinske divizije II poziva, u sastavu 1. armije. Na početku rata je bio na reci Savi, od Ostružnice do Ušća. Oštre borbe vodio je kod sela: Skela, Krtinska i Zabrežja. Drinska divizija se 18. oktobra povukla preko Kolubare ka Stepojevcu, a zatim ka Aranđelovcu, gde je 25/26. oktobra učestvovala u smelom protivnapadu pri zauzimanju Topole. Posle borbe na Čumića brdu, puk se povukao preko Knića i Zapadne Morave u Matarušku Banju. Potom ulazi u sastav Studeničkog odreda, a od 22. novembra je ponovo u sastavu svoje divizije. Preko Kosovske Mitrovice, Vučrtna i Drenice stigao je u Rožaj 29. novembra. Sa divizijom je štitio prebacivanje srpskih snaga ka Beranu i Andrijevici. Zbog velikih gubitaka rasformiran je 1. i 3. bataljona 4. puka II poziva.

Krajem 1915. iz Srbije su se povukli vojska, državni aparat i veliki broj civila.
Uz velike teškoće, izložena mrazevima, gladi i bolestima, srpska vojska se prikupila oko Drača i Medove. U maršu kroz Albaniju umrlo je od gladi, ubijeno i zarobljeno oko 244.000 ljudi. Najviše ljudi je stradalo, na maršu od Drača do Valone, zbog neblagovremene savezničke pomoći. Od 18. januara do 21. februara na Krf je prebačeno 151.828, a u Bizertu 11.214 ljudi.

Na Krfu je 1916. godine izvršena reorganizacija srpske vojske.
Formirane su tri armije. Divizije I i II poziva spojene su u jednu. Drinska divizija, pod komandom pukovnika Krste Smiljanića bila je u logoru San Matijas na Krfu. Početkom avgusta 4. puk je imao prve sukobe sa Bugarima. Vodio je bitku za osvajanje Kajmakčalana. Puk je imao ogromne gubitke. Iz stroja Drinske divizije izbačeno je 1.259 vojnika. Od aprila 1916. Do januara 1917. 4. puk je izgubio 2.047 vojnika, najviše od svih pukova.

Posle skoro dve godine rovovskog rata, u 1918. godini srpska vojska se pripremala zaofanzivu. Bila je grupisana u dve armije, držala je front od Veternika do Crne Reke, širine 33 km. Na levom krilu bila je 1. armija (Drinska, Dunavska i Moravska divizija), pod komandom generala Petra Bojovića. Pred frontom srpske vojske nalazile su se dve bugarske divizije.

Konačna ofanziva je počela 15. septembra 1918. godine. Tri dana su trajale borbe na Dobrom polju. Bugari su se uporno branili, ali trećeg dana, na srpskom delu fronta, izvršen je proboj glavnog pojasa neprijateljske odbrane. Narednih dana nastavljeno je napredovanje. Druga armija je izbila na Vardar, od Demir Kapije do Negotina. Delovi Prve armije ušli su u Veles i nastavili ka Ovčem polju.

Užičani su proterali Bugare sa Pločišta i nastavili gonjenje do Babune. Nastupanje su nastavili ka Velesu, a zatim prešli Vardar i nastavili prodorlevom obalom reke. Drinci su zadržani pred Pčinjom nekoliko dana, a po prekidu neprijateljstava sa Bugarskom (30. septembra), Četvrti puk je nastavio prodor na sever. Obalom Južne Morave prošli su kroz Vranjsku Banju i stigli u Surdulicu (6.oktobra). Glavnina puka je nastavila ka Leskovcu, a od ojačanog bataljona puka, privremeno je formiran Vlasotinački odred.

U vreme niške ofanzive, usled snažnog otpora nemačkih trupa, Drincima je naređeno da upute jedan puk na levo krilo Dunavske divizije i pomognu u slamanju otpora neprijatelja. Po oslobođenju Niša, 4. puk je, učestvovao u borbama oko Knjaževca i Kruševca. Otpor nemačkih jedinica je oslabio, 22. oktobra, pa je Drinska divizija nastavila brz prodor ka Kragujevacu. Drinska divizija je izbila na reku Savu 31. oktobra.

Drinska divizija je potom dobila zadatak da nastavi operacije u Slavoniji.
Četvrti puk je upućen u Vinkovce. Odatle je jedan bataljon upućen u Zagreb, a jedan u Osijek. Nekidelovi puka su izbili na teritorju Slovenije proterujući Austrijance.

Užice je konačno oslobođeno 28. oktobra 1918. kada ga je okupator napustio, a u grad je 1. novembra 1918. ušao konjički divizion Timočke divizije. Jedinice Timočke divizije nisu ulazile u Čajetinu već su prošli kroz Kremna i Mokru Goru.

 – Da li je bilo vojnika iz užičkog kraja i u drugim jedinicama osim u Četvrtom puku „Stevan Nemanja“?

Svakako. Teritorijalna popuna pukova nije se mogla striktno poštovati. To naročito važi za Konjičku diviziju, artiljerijske, inžinjerijske, jedinice veze i pozadinske ustanove (bolnice, zavodi, radionice). Takođe prištapske jedinice i komandni kadar. U redovima užičkih jedinica, zbog velikih gubitaka bilo je, naročito posle 1916. vojnika iz drugih krajeva.

 – Koje ratnike iz Užica bi posebno istakli?

Pre svega nosioce Karađorđeve zvezde.
Užički okrug, kako je utvrdio Rade Poznanović, imao je 329 nosilaca Karađorđeve zvezde. Posebno bih istakao profesore i učenike Užičke gimnazije – nosioce Karađorđeve zvezde. (To čitaoci mogu videti u prilogu).

Inače, u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. iz užičkog kraja, po dosadašnjim saznanjima poginulo je 16.113 ratnika:

  • Užice (sa Sevojnom) – 2.871;
  • Požega – 2855;
  • Ivaljica – 2454;
  • Bajina Bašta – 2385;
  • Čajetina – 2.169;
  • Kosjerić – 2.059;
  • Arilje – 1.320.

Od raznih bolesti tokom rata stradalo je preko 9.000 stanovnika. Iz Užičkog okruga Austrougarska je u logore internirala 1.157 lica.

Fotografije obezbedio Radivoje Papić

Grb SrbijeTekst je nastao u okviru projekta UŽIČKI HEROJI VELIKOG RATA – „A ja ću ispred svih vas…“, koji realizuje Udruženje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu, a koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
- Advertisement -