Monografija Šljivovice sadrži brojne zanimljive priče. Zadivljujuće je koliko je familija u selu Šljivovica napravilo svoje porodično stablo – i to u različitim formatima i na različitoj podlozi – svesne, svakako, da ne sme pasti u zaborav ko su i odakle su, jer narod koji ne zna gde su mu koreni nema budućnost.
O tome govori monografija „Šljivovica – hronika sela, ljudi i vremena“ autora Svetislava Tijanića i Ljiljane (Tijanić) Kostić, koja je ovih dana izašla iz štampe.
Monografija Šljivovice: – Šljivovačka „Hronika“ sadrži brojne priče o ljudima i događajima, o doseljavanju i upornoj borbi za život dostojan čoveka, gotovo instinktivnom nagonu stanovnika ovog vrletnog kraja da opstanu i snagom svog duha prebrode sve nedaće.
To je hronika življenja, hronika o običnim ljudima i herojima seoske svakodnevice, čija se borba za egzistenciju odigravala ne samo u rodnom selu već i na udaljenim meridijanima, u Iraku, Libiji, Džibutiju, odakle su u rodno selo donosili svedočenja o drugom i drugačijem, ali i mnogobrojne novine i anegdote koje se i dan-danas prepričavaju.
Temeljeći svoju knjigu na monografiji „Zlatiborsko selo Šljivovica“ Milisava R. Đenića, objavljenoj 1987. godine, koja je i priložena na početnim stranicama, autori su se opredelili da sačuvaju od zaborava istoriju sela, predanja i originalne seoske tipove, ali i da donesu svojevrsnu hroniku življenja u ovom selu u periodu posle publikovanja Đenićeve monografije. Podršku su dobili od Opštine Čajetina i Narodne biblioteke „Ljubiša Đenić“ iz Čajetine.
Monografija Šljivovice
O svom angažovanom radu na hronici sela Svetislav Tijanić kaže:
– Bio je to ogroman posao, čak i za mene sa velikim, pedesetogodišnjim, iskustvom u pisanju. Ali, iako nije sve teklo kako smo želeli, postigli smo cilj. Hronika Šljivovice je, u stvari, jedna velika i zanimljivo pisana novina na 500 stranica, sa mnogo neobičnih zapisa, čak i bolnih ljudskih sudbina, obiljem biografija i fotografija ljudi od ugleda, šljivovačkih legendi, zanatlija, pčelara, književnika, kafedžija, brojnih vojnih starešina i više od 170 biografija fakultetski obrazovanih mladih ljudi koji potiču iz ovog sela, a koji su svoje diplome stekli nakon 1990. godine.
Imao sam tu sreću, pa i zadovoljstvo, da se u pisanje uključi, kao koautor, moja starija kćerka Ljiljana Kostić, doktor nauka i univerzitetski profesor. Njeno angažovanje posebno je značajno u slaganju tog ogromnog materijala u lepu i čitljivu knjigu, ali i u poslovima lektora i korektora.
Značajan trag na knjizi ostavila je i mlađa kćerka Jelena Tijanić Savić, akademski slikar, koja je svojim likovnim rešenjima, slikama i ilustracijama, čitav rukopis učinila daleko sugestivnijim. Porodica se, dakle, aktivno uključila u ovaj posao, računajući i suprugu Maru koja je nesebično, zajedno sa mojom doktorkom Danijelom Selaković, uspešno brinula o mom, već duže vreme narušenom zdravlju. Određena zaduženja imao je i unuk Jovan Kostić, student.
Nažalost, sve vreme rada na knjizi pratila nas je i ukupno teška situacija u društvu. Rad smo započeli u „mirnodopskim“ uslovima, epidemije virusa korona nije bilo ni u naznakama. Rad na ovoj knjizi trebao je da bude moja „labudova pesma“, a odvijao se u valjda najluđem vremenu u proteklih šest-sedam decenija, uz epidemiološke mere, ograničenje kretanja i zaključavanja. Stoga je i posao bio daleko složeniji.
Bilo je potrebno da obilazim teren, fotografišem, susrećem se sa ljudima, beležim i sve je trebalo uskladiti sa epidemiloškim merama i opasnostima koje ovaj virus sobom nosi. U takvim uslovima desilo se da i greške budu sastavni deo rada, potom i nemogućnost da se stigne, ne samo fizički, već ni putem elektronskih medija, do mnogih ljudi.
Monografija Šljivovice
Selo je po popisu iz 1868. godine imalo 168 kuća i 1.252 stanovnika, ali svega njih 11 koji „znadu pisati„
Zbog toga je sedamdesetak biografija fakultetski obrazovanih Šljivovaca ostalo van knjige. A baš to, sakupljanje biografija naših akademaca, bio nam je najvažniji posao, evo i zbog čega: Šljivovica je po popisu iz 1868. godine imala 168 kuća i 1.252 stanovnika, ali svega njih 11 koji „znadu pisati“. Za vek i po ovo selo je prešlo „pobednički put“ od tih 11 pismenih do ogromne cifre stručnjaka najrazličitijih profila.
Danas ti mladi i stručni ljudi žive na svim meridijanima širom sveta i, što je najvažnije, svi veoma vole i poštuju svoj zavičaj. Reč je o mladim osobama koje su završile najprestižnije fakultete u periodu između 1990. i 2021. godine, rođenim u Šljivovici ili im je u ovom selu rođen neki od roditelja, među kojima je i značajan broj doktora nauka i magistara. To knjigu čini posebno vrednom, a nas autore veoma ponosnim!
Na primer, prva sa tog veličanstvenog spiska je Marija Šćekić (po majci Šukilović). Završila je Pravni fakultet u Beogradu sa najvišim prosekom, a master studije na Kembridžu, nakon čega se u Londonu zaposlila u prestižnoj američkoj advokatskoj kancelariji. I u 2021. godini se našla među pet najboljih evropskih, a odmah zatim i pet svetskih advokata u arbitražnim sporovima.
Ivan Milojević, veterinar, ima ordinaciju u Dubaiju, Marija Kaljević je lekar specijalista, zaposlena na Univerzitetskoj internoj klinici u SAD, Ilija Selaković je u 25. godini postao pilot putničkih aviona. Miloš Pantelić, od oca Obrada Pantelića, rođen je u Amsterdamu, gde je završio Policijsku akademiju i radi u tom holandskom gradu kao policijski inspektor.
Ana Radovanović završila je fakultet i postdiplomske studije u San Dijegu u SAD, trenutno tamo živi sa porodicom, a željna zavičaja, uz biografiju, koju nam je dostavila, poslala je zanimljivu poruku: „Divno je što neko hoće da zabeleži i taj naš lepi kraj. Šljivovicu. Moja baka i deka bili su predivni ljudi, i svako leto smo provodili s njima u Šljivovici“.
Monografija Šljivovice: Značajan segment knjige čini i priča o šljivovačkim legendama. Ovo poglavlje otvara priča o Duvačkom orkestru „Palamari“, jednom od najstarijih, i u svoje vreme najpopularnijih trubačkih orkestara u Srbiji, koji je, između ostalog, svirao 1961. godine na proslavi Dana borca u Užicu, kada je na gradskom trgu postavljen spomenik Titu, a on zatim, u Krčagovu, održao čuveni govor pred 200.000 okupljenih građana.
Naš Šljivovac Mitar Stanić je proveo radni vek kao oficir za vezu na Titovom brodu „Galeb“. Kroz njegovu biografiju prelama se to vreme, pre svega kroz spisak političara i javnih ličnosti sa kojima se susretao – pored Hruščova, Čerčila, Nasera, Nehrua, Indire Gandi, zabeleženo je i kako ga je car Hajle Selasije „pozajmio“ od Tita na šest meseci. Da mu bude oficir za vezu.
Ili, kako je naš Šljivovac Milorad Milojević, po činu zastavnik, nakon penzionisanja skinuo vojnu uniformu, obukao crkvenu mantiju i zakaluđerio se. Ostatak svog života proveo je kao iguman (crkveno ime jeromonah Mitrofan Milojević) manastira Pavlovac na Kosmaju, u čijem je obnavljanju lično učestvovao. Sahranjen je u porti te srpske pravoslavne lavre u kojoj je patrijarh srpski Arsenije Čarnojević služio jednu od poslednjih liturgija i održao svoj poslednji govor srpskom narodu pred prelazak u Ugarsku 1690. godine.
Naveli smo i da su šljivovački Kaljevići direktni potomci čuvenog vojskovođe Živojina Mišića! Na spisku šljivovačkih legendi je Gajo Tomić, abadžija čiji su zubuni ukrašeni engleskom čojom tada vredeli par volova.
Sačuvali smo neke od tekstova o Šljivovici i Šljivovcima objavljene u podgoričkom dnevnom listu „Dan“, u čuvenoj, mojoj, „Ekspres politici“ u kojoj sam stekao penziju, u užičkim „Vestima“ i brojnim portalima.
Donosimo i bogatu biografiju Šljivovca Velimira Tomića, koji je proveo radni vek u Beogradu ali je svoj omiljeni predmet, fiziku, predavao i srednjoškolcima u Africi!
Ljiljana Kostić: Knjiga je zahtevala dugogodišnji rad
Imajući na umu ogromnu očevu želju da Šljivovica dobije pisanu hroniku, kćerka Ljiljana je pružila nesebičnu pomoć. Ona je najbolje ocenila značaj ove knjige:
– Rukopis knjige „Šljivovica, hronika sela, ljudi i vremena“ nastao je na temeljima očevog dugogodišnjeg angažovanog rada na promociji rodnog sela, afirmaciji kulture i iniciranju napretka čitavog kraja na obroncima Zlatibora.
Rukopis se u najvećoj meri zasniva na neposrednom, živom kontaktu sa ljudima, na poznavanju istorije i tradicije sela. Otac je uspeo da se odupre klasičnim modelima monografija, ne baveći se onim što nije bio predmet njegovog dugogodišnjeg novinarskog rada.
On odlično poznaje život Šljivovice, njegova predanja, legende, anegdote, specifične karaktere, na čemu je temeljio zamisao ove knjige. U njega veoma vešto inkorporira relevantnu istorijsku građu, tu pre svega mislim na monografiju Milisava Đenića i delove studije Ljubomira Mićića.
Kako stoji i u recenziji ove hronike, koju potpisuju Milanka Šćekić, Miladin Kaljević i dr Vidoje Pantelić, general-pukovnik u penziji, (svi rodom iz Šljivovice), knjiga ima tri poglavlja.
Prvom poglavlju prethodi predgovor u kome je obrazložen razlog i potreba pisanja monografije, kao i opredeljenje za drugačiji pristup – ne strogo naučni, geografski, istorijski ili etnološki, već publicistički, koji bi u sebi objedinio i književno-umetnički i naučni podstil.
U tom poglavlju – „Hronici sela, kroz zapise i sećanja“ – autori vode svojevrsni dijalog sa studijom Ljubomira Mićića, pronalazeći na terenu potvrdu za njegove navode. Ali ne samo potvrdu, već i reflekse jednog davnog vremena. Uporedo s tim, prilažući rodoslove šljivovačkih porodica, koriguju određene Mićićeve navode.
Monografija Šljivovice
Vrednost rukopisu daju priloženi rodoslovi
Posebnu vrednost ovom delu rukopisa daju upravo priloženi rodoslovi, kao i etnološki kontekst šljivovačkih familija. Autori su oživeli jedno vreme i prikazali nesalomivost erskog duha.
U drugom poglavlju – „Hronika ljudi, kroz zapise, sećanja i svedočenja“ – osvetljeni su portreti mnogih viđenijih ljudi sela Šljivovica, i onih koji su se bavili raznim zanatima, i pionira i vesnika novog vremena, i pčelara, književnika, umetnika, vojnih starešina i tako dalje.
Pričanje o njima nije suvoparno nabrajanje činjenica, već je ukazivanje na jedan kontekst iz koga su ponikli kao metafore jedne sredine, vremena i tipa ljudi. Ono obiluje i toplim i teškim životnim pričama, svakako onim koje svi stanovnici Šljivovice pamte i prepoznaju.
Monografija Šljivovice
„Hronika budućih vremena, kroz veru, nadanja i potomke“
Treće poglavlje, naslovljeno „Hronika budućih vremena, kroz veru, nadanja i potomke“, potvrda je potrebe pisanja ovakve knjige. U vreme kada srpska sela zamiru, kada se naš narod raseljava na sve strane sveta, ideja da se zapišu imena onih koji su potekli sa obala reke Sušice veoma je funkcionalna.
Njihova imena uklapaju se u, na momente pesimistične vizije, koje su posledice demografskih podataka (budući da, u najvećem broju, žive u velikim gradovima ili drugim državama), ali i u preovlađujuće optimističko viđenje oživljenog sela u budućnosti, na talasima energije potomaka.
– Rukopis je obogaćen brojnim fotografijama iz različitih vremenskih perioda, znalački odabranih, čime, inače živopisni tekst, dobija još sugestivniju dimenziju – navodi Ljiljana Kostić – te akribičnost, koja je bila obeležje i novinskih tekstova Svetislava Tijanića, ni u ovom rukopisu nije izostala. Takođe ni senzibilnost za neobične sudbine i životne priče.
Skromnost koja ga je krasila kao autora novinskih tekstova, vidljiva je i u čitavom tekstu rukopisa. Jasno je da je on prisutan kada otkriva sudbine svojih zemljaka, ali neprestano nam stavlja do znanja da je on, u stvari, samo jedan od njih, jer je od njih potekao i iste vrednosti deli.
Monografija Šljivovice
Rezimirajući rad na monografiji, Svetislav Tijanić ističe:
– Valja, na kraju, reći da štampanjem ove knjige nije dovršen posao pravljenja šljivovačke hronike sela, ljudi i vremena. Jedna od ideja, koja „ide“ uz ovaj važan projekat, jeste želja autora – ako bude doštampavanja knjige, a prema interesovanju Šljivovaca za nju, sasvim je izvesno da hoće – da se dodaju biografije i onih šljivovačkih akademaca koji se iz različitih razloga nisu našli u ovom izdanju.
Ističemo i drugu, takođe veoma značajnu ideju koja se „rodila“ tokom rada na hronici: čitajući sve biografije akademaca koje smo dobili, zaključili smo da u planove sela Šljivovica i opštine Čajetina, možda i leta 2022. godine, koje je pred nama, naravno, ako to dozvoli epidemiološka situacija, treba ubeležiti priređivanje stručnog skupa ili okruglog stola na temu „Kako unaprediti zavičaj“.
Podrazumeva se da bi na njemu učešće uzeli šljivovački akademci koji žive širom sveta, zajedno sa onima koji su se opredelili da ostanu u Srbiji. Bilo bi zaista lepo, korisno i nezaboravno, da ih okupimo na njihovom izvorištu, gde bi nam pružili svoja novostečena iskustva. I da to okupljanje bude tradicionalno.
Verujemo, naime, da bi to u ovom slučaju sigurno zaustavilo negativne uticaje koje i na naše selo imaju tranzicija i migracije, što potvrđuju i nimalo povoljni demografski podaci. Naravno, na radost svih nas čiji su koreni u Šljivovici.
Hroniku kovid -19 tokom januara možete pogledati na UžiceMedia.
Hroniku kovid -19 tokom decembra možete pogledati na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
