Bio je početak juna 1991. godine kada su me telefonom pozvali iz redakcije „Politika ekspres“, tada najtiražnijeg lista na prostoru Balkana. Urednik sportske rubrike je tražio da napravim intervju sa fudbalskim trenerom Radomirom Antićem, za rubriku „Poseta nedelje“. Trebalo je da krenem u Španiju, u Madrid, što pre.
Tamo se za sedam dana završavalo fudbalsko prvenstvo, Barselona je bila već osigurala titulu, a Real je, u furioznom naletu za svega tri meseca, od marta do juna, stigao sa dna tabele do druge pozicije. Taj fantastični rezultat kraljevskog kluba napravio je sa ekipom Reala naš trener Radomir Antić.
Već nakon dva dana bio sam u avionu. Na aerodromu me je čekao lično – Radomir Antić. Nisam, naravno, propustio da ponesem užičkog kajmaka, pršute i projinog brašna. Za kačamak.
– Ja sam napravio protokol, ti si moj gost, – bio je jasan Antić.
Real je imao zadnji trening u prvenstvu, tada ga čekala samo još utakmica sa Baeselonom na stadionu „Santjago Bernabeu“. Radovao sam se tom meču, i iz sata u sat, zahvaljujući Radomirovom sinu Dušanu, koji mi je bio prevodilac, slao vesti i izveštaje sportskoj rubrici „Ekspres politike“ u Beogradu.
Dušan je donosio sa najbliže trafike sve dnevne novine. Preko cele naslovne strane lista „Marka“ imao je Antićevu fotografiju. Izveštavao sam i o tome. Našao sam tamo i Milka Đurovskog i Vladu Vermezovića. Spasić je bio u prvoj postavi Real Madrida. Stenodaktilografi „Politike“ imali su satnicu u koje vreme se ja javljam iz Madrida.
Već na prvom treningu Reala kome sam prisustvovao, i koji je pratilo dvadesetak hiljada gledalaca, ukazala mi se životna šansa. Izašao sam na teren, iako su svi domaći novinari i fotoreporteri bili na tribinama. Antara mi je pokazao rukom da dođem na sredinu terena. U jednom trenutku samo desetak koraka od mene našao se legendarni Emilio Butragenjo. Pružio mi je ljubazno ruku, svakako mu je trener Antić rekao da ću s njim praviti intervju.
– Šta vam je učinio trener Antić da napravite podvig i sa dna tabele dođete do drugog mesta?
– Promenio sam mnogo trenera, a Antić je jedini koji mi nije nikada opsovao majku, – odgovorio je.
Kada sam to ispričao Antiću, on me odveo u svoju radnu sobu i pokazao mi biblioteku. „Ovo su sve radovi istaknutih svetskih psihologa i pedagoga. Sve sam to pročito da bih znao kako da uđem u dušu svakom igraču. Najvažnije je da zbližim igrače, da postanu prijatelji, da ginu jedan za drugoga. O fudbalu ne treba da ih učim, oni to odlično znaju,“ – objasnio mi je Radomir Antić.
U svoj protokol Antić je stavio i obilazak Madrida. Suprugu Vericu i decu ispratili smo u Saragosu. Ja sam napravio svoj planirani intervju sa Antićem. Sve je bilo kao dug i lep san.
Večera u nacionalnom restoranu, zakazana je za 23 časa, dan uoči utakmice sa Barselonom, ranije nije bilo slobodnih mesta. Po povratku u stan, već je bilo prošlo tri sata, Radomir je otišao u svoje kupatilo u velikom stanu a ja u kupatilo na drugoj strani, kada je u dnevnom boravku zazvonio telefon. Bio sam bliži, i još u odelu i podigao sam slušalicu. Na drugoj strani na španskom mi se obratio novinar madridskog radija čije ime više ne pamtim, niti se sećam koji je radio bio u pitanju. Razumeo sam taman toliko da im je Rade što pre potreban za intervju za jutarnji program.
„Dođite odmah, mogu da vas primim za pola sata“, – preveo mi je Rade ono što im je rekao. Našao sam se u čudu, kakve posete u gluvo doba, mislio sam. Rade kao da mi je na čelu pročitao šta mislim. „Ovde se tako radi. Ovaj novinar me tražio čitav dan jer sutra za jutarnji program mora da donese razgovor sa Radomirom Antićem. Ako ga nema on će izgubiti posao, i onda se čitavog života truditi da mi nekako naudi“, bio je jasan Antić.
Pre utakmice sa Barselonom zatražio sam da vidim Realovu salu sa peharima. Antić me dopratio do vrata ogromne dvorane u suterenu stadiona, i vratio se na teren, a čuvar mi je ljubazno pokazao ulaz i vratio se u svoju malu kancelariju. Real je tada imao, kako sam objavio u „Ekspres politici“ oko 60.000 pehara i drugih nagrada ogromne vrednosti. Proveo sam u razgledanju više od jednog sata. Čuvar na izlazu mi je čvrsto stegao ruku u znak pozdrava, rekavši kratko „E Antić“ i podižući palac leve ruke. Shvatio sam da i on voli Antića.
Pred utakmicu sa Barselonom, 10. juna 1991. godine, (ulaznicu sam dao mojim unucima da je sačuvaju) iako nije imala takmičarski značaj, tražila se u Madridu karta više. Ja sam ušao na stadion sa Radovom suprugom Vericom. Atmosfera je bila praznična, i kada su na teren istrčali igrači Reala stadion se uskomeštao! Svi su ustali. Na nekoliko koraka od zelenog travnjaka pojavio se Radomir Antić, u odelu i sa kravatom, zategnut i nasmejan kao uvek i u svakoj prilici.
Odjednom se sve utišalo, a onda se razlegao gromoglasni aplauz. „E, Antić“ skandirao je, čini se, čitav Madrid. „E, Antić“ nastavilo se. Punih 20 minuta navijači kraljevskog kluba su stajali i aplaudirali Antiću. I njihova deca, komšije. Čitave porodice.
„Antić je Bog“, pomislio sam. Podilazila me jeza od tog događaja. Odjednom mi se javila želja da nekako, što pre, preletim u moje Užice da ispričam svima šta sam doživeo. Zašto još drhtim, zašto me znoj oblio. Srce mi i danas zaigra kada vratim tu nezaboravnu sliku. I danas vidim Antića kako i on aplaudira i odmahuje svojim navijačima.
Ne mogu da zamislim da ga od juče nema među nama, da će možda nestati te slike u mojim očima. Ili, možda, neće. Radomir je večan, njega ne može ništa da istera iz misli i sećanja, uspomena onih koji su ga poznavali, i više od toga.
Autor: Svetislav Tijanić