Dr Ilija Misailović je za potrebe svoje knjige „Goli otok – Ostrvo mraka. Užičani na Golom otoku“ (2024) istraživao raspoloživ materijal, arhivsku građu, privatne arhive, sećanja, svedočenja samih logoraša, a najčešće njihovih potomaka i prijatelja za šest opština Zlatiborskog okruga.
Na pitanje zna li se tačan broj onih koji su sa ovog područja odvedeni u logor na Golom otoku dr Misailović kaže da nije pravio statistiku. Ali da je došao do zaključka da ovo područje ima relativno skroman broj golootočkih osuđenika.
UM: Ko su bili ti ljudi?
Dr Ilija Misailović – To su bili ljudi koji su imali časti i morala i koji nisu mogli danas da kažu: „Živeo Staljin“, a sutra: „Dole Staljin“. Uglavnom, najviše na Goli otok idu policajci, oficiri i studenti. Broj seljaka je bio zanemarljiv. Svi oni su bili za Ruse ili sa Rusima do 1948. godine i bili su vrlo cenjeni.
UM: Zna li se koliko je bilo žena iz užičkog kraja na Golom otoku?
Dr Ilija Misailović – Bilo ih je kao što je Kolet Smiljanić, poreklom iz Užica, Milena Pajević iz Užica, Sofija Novakov, Brana Marković koje su bile vezane za Užice.
UM: Koje su posledice trpele porodice informbirovaca?
Dr Ilija Misailović – Svi supružnici su dobijali zahtev da se odreknu supruga ili supruge. Uglavnom se nisu odricali. Kolet Smiljanić je doživela da je se otac odrekne. Možda se ovaj postupak može objasniti i odnosom roditelja i dece. Evo na primer, Užičanin dr Ješić je dete golootočkog osuđenika. Kada mu je otac odveden na Goli otok on je valjda imao tek dve godine.
Majka, učiteljica, nije htela da se odrekne supruga i odmah su bili izbačeni iz stana. Neki supružnici su gubili posao. Žena informbirovca Jovana Božića Letača, Buba, izbacivana je s posla nekoliko puta. Porodice golootočkih osuđenika i njihovi potomci bili su maltretirani. Teška je to muka bila.
UM: Kada je počeo da slabi pritisak na potomke osuđenika, koliko je trebalo da prođe vremena?
Dr Ilija Misailović – Sve zavisi od sredine u kojoj su živeli i radili, od ljudi u okruženju. Ima ljudi koji su prelazili preko toga. Na primer, u Valjaonici bakra je radio Čedomir Đorđević, rodom iz Zaječara. Kao student je bio na Golom otoku.
Kada se vratio iz logora učestvovao je kao član omladinske radne brigade u akciji izgradnje Valjaonice bakra. A kada je završio fakultet došao je u Valjaonicu da radi. Bio je izuzetno sposoban što ga je dovelo do mesta tehničkog direktora.
Jednom prilikom, kada je došla delegacija iz Zaječara u Valjaonicu, pitali su tadašnjeg generalnog direktora Vlajka Brkovića, otkud taj čovek u fabrici kad je bio na Golom otoku. Brković im je odgovori:
„Ja nisam Komitet, ovo je fabrika, meni treba stručnjak, a on je veoma stručan.“
UM: Šta je Vas posebno dotaklo tokom istraživanja, a šta Vas je zapanjilo?
Dr Ilija Misailović – Lični lekar Josipa Broza, kardiolog Aleksandar Matunović u svojoj ispovednoj knjizi „Enigma Tito“, navodi raspravu sa svojim „pacijentom“ koji mu je, između ostalog, o Informbirou rekao:
„Ja jesam bio za izolaciju, jer je izolacija bila neminovna kada su ruske trupe bile na našoj granici, ali nisam bio ni za kakvu torturu nad ljudima.“
Prema pisanju Matunovića, Tito optužuje Službu koja se otrgla iz njegovih ruku i ruku Rankovića, i postala je starija i od partije i države. Ali, odmah dodaje da su informbirovci izdali svoj narod i državu, a ko postane izdajnik on je spreman na „sve ostalo“.
Prigovorio je da su oni sami krivi što se nisu kolektivno suprotstavili takvim „gadlucima“ kao što je bio „topli zec“, „sizifovsko nošenje kamena“, „guranje glave drugovima u kiblu“ i „drugi idiotizmi“.
Međutim, ne pominje da su islednici strogo zabranjivali svako druženje i dogovaranje među logorašima, da su na tim večernjim ispovednim seansama logoraši morali da izmišljaju sve moguće susrete sa ljudima sa kojima su „kovali“ zaveru protiv svoje zemlje.
Matunović navodi primer Jovice Mandića, prvoborca i hrabrog čoveka koji se izjasnio za IB-e. Bio je gimnazijalac, vrlo inteligentan i obrazovan. Stav je javno revidirao i posle dve godine robije trebalo je da ide na slobodu.
Islednik na Golom otoku bio mu je najbolji drug u ratu, saborac, sa kojim je delio cigaru, parče hleba, ali na ideološkoj temi toliko su se razišli da su jedan drugog uništavali do kraja. On pozove Jovicu da mu saopšti vest da ide iz logora i kaže mu:
„Izdržao si ovde i ideš kući, reci mi pošteno, iskreno, kako se sada osećaš?“ Mandić poveruje da mogu da razgovaraju kao i ranije, kao prijatelji i kaže mu: „Ja sam sad veći neprijatelj nego što sam bio na početku. Nikako nisam mogao da shvatim zašto sam ovde.
Evo puštate me, a nisam shvatio zašto sam ovde.“ Jovica sutradan nije otišao kući, jer je dobio ponovo dve godine. Eto. Šta ćemo sad? Znači, islednik i dalje ostaje bitanga, a robijaš i dalje ostaje moralna osoba.
UM: Kako to može da se objasni?
Dr Ilija Misailović – To ne može da se objasni. Znači čovek na rođenju dobije genetski sklop i ne možeš da ga promeniš, čovek je to što jeste.
UM: Da li Vas je nešto fasciniralo tokom istraživanja?
Dr Ilija Misailović – Fasciniralo me to šta sve čovek može da izdrži. Zamisli kad ih uvedu u morsku vodu u januaru da vade lopatom pesak. I tako ih drže satima. Pa batinjanja.
UM: Kako je to moguće da ljudi izdrže?
Dr Ilija Misailović – Ne znam. Reditelj Goran Marković mi je tvrdio da su čuvari na Golom otoku prolazili kurs za mučenje koji im je držao jedan Nemac koji je hapsio, likvidirao i ispitivao pripadnike pokreta otpora, a na Goli otok je doveden iz Gradiške gde je služio doživotnu robiju. On ih je učio kako da tuku zatvorenike, a da ih ne ubiju.
Osim toga, ovde su i zatvorenici morali da batinjaju jedni druge. To je strašni sud bio. Mislim da je problem bio i to što je Tito svrstao zatvorenike u logoru na Golom otoku u kategoriju izdajnika pa oni nisu imali nikakvu zaštitu i za sve one koji su ubijeni nikada niko nije odgovarao.
Nijedan osuđenik nije imao suđenje. Kazne su najčešće bile oko dve, dve i po godine. U prvim grupama bilo je mlađih, studenata, držali su ih po šest meseci.
Među osuđenicima najviše je bilo Srba i Crnogoraca. Na primer Petar Komnenić bio je predsednik Skupštine Crne Gore i na Golom otoku je doživeo velike muke kao i Vlado Dapčević, Pekov brat.
Takođe, Crnogorac, Obren Blagojević, ministar finansija tadašnje Jugoslavije koji je, kada je objavljena Rezolucija bio u Americi da rešava pitanja na polju ekonomije, novca, njegove zamene i štampanje novog.
Smatrao je da je normalno da se vrati u otadžbinu bez obzira što se slagao u pojedinim delovima iz Rezolucije. Pri povratku, zadržao se dva dana u Parizu i tada mu u jednom restoranu priđe žena koja je išla od stola do stola i nešto nudila. I on priča:
„Gotovo i ne pitajući, sjede i poče mi nešto govoriti na bugarskom ili makedonskom, jer ja ih mnogo ne razlikujem. Ja se tada zainteresovah, no ona brzo skrenu razgovor na mene i stade da priča kao da je čitala moje misli: o mom povratku sa dalekog puta, o mom nameravanom daljem putu, o mojim teškim brigama i slično. Reče mi najzad da se svog budućeg putovanja mnogo čuvam, a ako ikako mogu i da ga izbjegnem.
Pritom, ono što me je čudilo, bila je prema meni nekako prisna, saosećajna, kao da mi je kakva bliska svojta. A nije tražila ni potvrdu svojih reči, pa čak, što me u čudu ostavilo, nikako, nikako nije htela da primi ni pare od mene, iako sam joj gotovo silom htio utrapiti. Bio sam skoro zabezeknut.
Čak sam pomišljao da je to kakav politički agent, ali za to odista nije bilo nikakve prilike. Hm! Zaboravio sam: na kraju mi utrapi jedno sasvim malo parče drveta, ne veće od zrna pasulja i reče da ga, ako hoću, sačuvam, može mi valjati.
Čim sam, po njenom odlasku došao k sebi od čuđenja i vidio na dlanu ono zrnce drveta, bacih ga i nasmejah se samom sebi. „E, kada je došao u Beograd shvatio je situaciju. Završio je na Golom otoku i svašta je preživeo.“
UM: O Golom otoku potrebno je uvek govoriti?
Dr Ilija Misailović – Mora da se zna šta, kuda, i kako prolazimo. Nešto i nama fali, grešimo više nego što treba. Treba dodati i strani faktor i geografski značaj Balkanskog poluostrva.
Veliki i sa istoka i sa zapada su udarali vojskama na njega. Sve treba istraživati pa i zašto je građanski rat u Srbiji 1941-1945. godine imao četiri vojske, četnike, partizane, ljotićevce i nedićevce, koje su bile međusobno, svaka sa svakom suprotstavljene.
GOLOOTOČANI UŽIČKOG KRAJA je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više zanimljivih i edukativnih sadržaja. Izdvajamo:
- ZDRAVLJE I BRIGA NA VREME
- UDAHNIMO I MI SNAŽNO UMETNOST
- “NASILJE Kao najbolje čuvana PORODIČNA TAJNA”
- JA NOVINARKA DOPISNICA
- Kulturno blago Narodnog muzeja Užice – Duga užička istorija
- ŽENE ZLATIBORSKOG KRAJA
- „VELIKI RAT“
- „ZNANJEM DO ISTINE, BEZ SENZACIJE“
- „KULTURA DIJALOGA“
- „LOKALNO, A PROFESIONALNO“
- „ČUVARI TRADICIJE“
- „TURIZAM POŽEŠKOG KRAJA“
- „SPRETNIM KORAKOM KROZ SVET“
- „NA ZAHTEV ČITALACA
- “PESMA KAO LEK”
- NOVINARSKA ŠKOLA
- „SA KNJIGOM, UTABANIM I NOVIM STAZAMA“
- Ostali tekstovi u kategoriji MEDIJI
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram
 istraživao je arhivsku građu, sećanja...){kind=link}