Kada neplanirano prispete u neko mesto, i bez namere u njemu boravite makar koji dan više, utisci su jači i lepši, nego da ste sami sebi rekli, ciljano idem u određeni kraj da ga upoznam. Tako sam se zatekla u Vrdniku, vojvođanskom mestu na obroncima Fruške Gore, opština Irig. Banja, kula vrdnička, srednjovekovni manastir, kuća čuvene srpske pesnikinje, junski fruškogorski hlad, istorija izmešana sa jakim mirisom  tek procvetalih lipa, voda  termalna topla, i izvorska hladna… Meštani Vrdnika mi rekoše, ne prazni se samo Vrdnik, već cela Vojvodina.

Svega ima, nedostaju ljudi, posebno mladi. Prema poslednjem popisu Vrdnik ima oko tri hiljade stanovnika, do pre dvadesetak godina, imao je tri puta više.

Naselje Vrdnik se nalazi u Sremskom okrugu na južnoj strani Fruške Gore. Administrativno pripada iriškoj opštini, a podjednako je udaljeno i od opštine Ruma.

Na nadmorskoj je visini od oko 200 metara, i sa svih strana okružen je fruškogorskim šumama. Istoričari su zabeležili da se mesto Vrdnik pominje  početkom 14. veka kao tvrđava Vrdnik, a dvesta godina kasnije pominje se manastir Vrdnik. 

Stanovništvo su činili doseljenici sa svih strana, a mesto postaje poznato otkrivanjem nalazišta uglja lignita, i otvaranjem rudnika 1804. Ovaj rudnik bio je jedan od prvih srpskih rudnika, i najpre je pripadao manastiru, kasnije prelazi u ruke rumskog grofa Pajačevića, koji ga je otkupio od  monaha.

Dvadesetak godina kasnije, rudnik pripada Gvidu Pongarcu. Od početka 20. veka u Vrdniku je počela sa radom termoelektrana i bila je najveća u Vojvodini, radila je do 1954. a u sledećoj deceniji, tačnije 1968. zatvoren je i vrdnički rudnik.

Kažu, zgrada termocentrale  imala je status spomenka kulture, a tokom NATO bombardovanja,  pretrpela  je izvesna oštećenja, i već sledeće godine lokalne vlasti su je srušile do temelja, a građevniski materijal iskorišćen je za gradnju stambenih i poslovnih objekata.

Stariji meštani sa nostalgijom pričaju o vremenu centrale i rudnika, i napominju, kada je rušena centrala i nestajao građevinski materijal naročito posebna vrsta opeke, niko nije reagovao, ni policija, ni sud.  

Danas iznad hotela „Termal“ nalaze se jedva vidljivi ostaci okna rudnika, a ono što mnogo više govori da je tu nekada bio rudnik, jesta takozvana Stara kolonija, deo Vrdnika sa stanovima i kućama za nekadašnje rudare i rukovodioce rudnika. Sećaju se meštani, bilo je tu 116 dvodelnih kuća za smeštaj radnika, ispred svake kuće ,mala okućnica, a jedan deo kolonije zvao se Gospodski red, koga su činile vile za smeštaj činovnika i upravnika rudnika.

Deo starog Vrdnika

Danas Staru koloniju čini tridesetak preuređenih kuća sa dvorištima punih cveća, stanovnici su uglavnom penzioneri, a kako mi rekoše, malo je onih čiji su očevi radili u rudniku. Vrdnik ima i novu koloniju, to je petnaestak  stambenih zgrada koje su ranijih decenija izgradile državne firme za potrebe svojih radnika. Tu je i zgrada pošte, mala pijaca, osnovna škola, zgrada stare železničke stanice, palata Kasina, nekoliko restorana, veliki park kroz koji  protiče vrdnički potok… 

Zdanje Kasine sagrađeno  je 1910. kao Dom rudara i Gradska  kuća i  arhitektonski, u secesionističkom stilu, odudara od ostalih vrdničkih građevina. Više puta je vršena njena konzervacija i danas je tu mesna kancelarija, biblioteka i Srpska čitaonica i knjižnica „Milica Stojadinović Srpkinja“.  A gore, levo od centra ka fruškogorskoj šumi, na mesatu nekadašnjih vrdničkih vinograda su vikendice, odnosno luksuzne kuće, vlasnici su uglavnom iz Beograda i Novog Sada.

Vrdnička kula

Vrdnik danas pominju uglavnom zbog banje – izvora termalne vode velikog kapaciteta, ali, ovo mesto ima i nekoliko zmanenitosti u istorijskim, srpskim okvirima. 

Najstarija svakako je vrdnička kula. Letopisci ovog dela Vojvodine, zapisali su da kula potiče još iz rimskog perioda, graditelj je bio rimski car Probus. Kasnije, u 14. veku oko kule je nastalo  utvrđenje da zaštiti Vrdnik od osvajača. Sada iz centra Vrdnika takozvanom „stazom zdravlja“ stiže se u podnožje, a zatim uskim stepenicama i šumarkom do kule, koja je do pola zarasla u korov. Teško  joj je prići sa bilo koje strane, preovladava kopriva, te  Vrdničku kulu možemo gledati samo izdaleka.

Vrdnicka kula

Kažu da su otkopavanjima pre Drugog svetskog rata, otkriveni zidovi koji su opasivali celo utvrđenje- grad, a danas je ostala samo ruševna kula, koja je u spisima spomenika kulture uvedena kao Donžon kula, a prilikom istraživanja lokaliteta, pronađeni su predmeti iz vremena Sirmijuma, a arheolozi objašnjavaju da su utvrđenje i kula bili osmatračnica ka Sirmijumu.

Pre nego što se kroči na stazu ka kuli, prolazi se kroz veliko etno naselje pod imenom “Vrdnička kula”. Čine ga brojne  drvene kuće, apartmani, restorani… smešteno je na ogromnoj površini, ispod same šume, a područje je Nacionalnog parka Fruška Gora. Meštani kažu, niko tačno ne zna ko je vlasnik, priča se, ima ih više, i povezani su sa vlašću. Ništa neobično za ovo vreme i srpske prostore.

Manastir Mala (sremska) Ravanica

Iz centra Vrdnika, desno stazom dugom pola kilometra stiže se do manastira Vrdnik. Ovo je jedan od najznačajnijih manastira Fruške Gore, a poznat je još i kao Mala, ili Sremska Ravanica, jer su u njega bile donete mošti Svetog cara Lazara.

Prvobitna stara crkva bila je posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, o čemu postoje zapisi, a nova, sadašnja crkva posvećena je Vazneselju Gospodnjem.

Kao i kod većine fruškogorskih manasatira, istorija ovog manastira je nejasna,  i prvi podatak dolazi iz turskih dokumenata gde se u popisu iz 1556. navodi njegovo imanje i suma od 3000 akči za otkup. Kako se ne zna tačno vreme  gradnje manastira, tako se još manje zna ko ga je gradio. Ostalo je zabeleženo kako su crkva i konaci građeni od pletera i drveta, pa oblepljeni blatom. Ali, to je bilo dovoljno da manastir u kasnijim vekovima  ima svoju punu misiju. 

U popisu fruškogorskih manastira stoji  da je ktitor knez Lazar, ali istorijski podaci to ne potvrđuju, kao što se pouzdano zna da je bio ktitor manastira Ravanice kod Ćuprije u centralnoj Srbiji.

Pred kraj 16.veka Turci su manastir potpuno spalili, a izbegli monasi iz Ravanice 1697. spustili su se iz Sent Andreje u Mađarskoj, u Srem i obnovili  opustošeni vrdnički manastir. Tu su položili telo svog kneza Lazara i od tog doba Vrdnik počinje da se zove Mala Ravanica.

Manastir Vrdnik

Kasnije, manastir je još nekoliko puta rušen, a nova crkva koju je sazidao majstor Kornelije iz Novog Sada, nastajala je od 1801. do 1811. Istovremeno sa crkvom sazidan je zvonik sa četiri sprata, a kada je crkva bila gotova, na Vidovdan 181. u nju su prenete su mošti kneza Lazara. Tako je u crkvi dugo, sa desne strane oltara, pod samim prestonim, bio kivot od kiparisa u kojem su počivale mošti kneza Lazara.

Ni tu sveti knez nije imao mira, „seljakao se“ iz manastira u manastir. Jedno vreme monasi su morali mošti skloniti u crkvu kod Futoga, pa u klenačku crkvu, pa su ponovo vraćene u Vrdnik.

Danas one više nisu u Vrdniku, odnete su u manastir Ravanicu kod Ćirprije, gde su pripadale. U Vrdniku  je ostao deo moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivotu. 

U manastirskoj crkvi sve do  Drugog rata čuvane se dragocenosti vezane za kneza Lazara. Tu je bila orginalna kneževa odeća, pokrov od crvene svile koji je  vezla monahinja Jefimija 1402. kao i brojni drugi predmeti ukrašeni zlatom i srebrom. Tokom rata predmeti su odneti u Zagreb, a posle rata vraćeni u Srbiju.

Danas su u Muzeju srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Pored dela moštiju kneza Lazara, u manastiru Vrdnik nalaze se i mošti Svete velikomučenice Anastasije, svetinje sa Hristovog groba i deo moštiju Svetog Teodora Tirona. Slava manastira je Vidovdan, tada se u celom Vrdniku organizuju trodnevne vidovdanske svečanosti, u okviru kojih se održava niz manifestacija tradicionalnog karaktera.

Krajem prošlog veka manastirska crkva je obnovljena i takva je i danas, manastir čine crkva, tri krila konaka i ogradni zid sa istočne  strane na kome je ulaz u manastirsku portu. U porti sa desne strane od ulaza nalazi se spomenik  Milici Stojadinović Srpkinji, a neki tvrde da je ona tu i sahranjena.

Milica pesnikinja

Milica Stojadinović Srpkinja veliki deo života provela je u Vrdniku, u Ravaničkoj ulici, nedaleko od centra naselja. Kuća u kojoj je živela još uvek postoji i ima status spomenika kulture od velikog značaja. Kuća je prizemna, sa jednostavnom fasadom, oštećenom na više mesta, a i cela građevina je oronula i u lošem stanju.

To je istovremeno odraz našeg mentaliteta i nemara prema zaslužnim ljudima za istoroju srpskog naroda. Da podsetimo, Milica je poznata pesnikinja, značajna ličnost srpskog književnog romantizma i slavljena je kao prva Srpkinja koja se posvetila poeziji. Pisala je  najviše rodoljubive pesme, a posebno je značajan dnevnik koji je vodila u Vrdniku, pod nazivom „U Fruškoj Gori“. U njemu je opisala važne događaje svoga vremena. Rođena je u sremskog selu Bukovac nadomak Novog Sada, ali Vrdnik joj je ostao u srcu, te su je zvali  „fruškogorskom vilom“.

Talentovana i neobične lepote, sveštenikova kći, sa ogromnim nabojem patriotizma, baveći se isključivo pisanjem pesama, u svoje vreme (rođena je 1836.a umrla 1878.)“ izgledala je kao čudo, čak toliko, da su ljudi sa svih strana dolazili u Vrdnik da je vide“, zapisali su njeni savremenici.

Kao takva brzo je pronašla zaštitnike i mecene. Vuk Karadžić za nju je govorio „moja kći iz Fruške Gore“, Ljubomir Nenadović je veličao u svojim stihovima, Ivan Mažuranić je dolazio da je upozna, knez Mihailo joj je bio zaštitnik i odan prijatelj, u Beogradu su je pisci dočekivali kao nikoga pre nje, a poznate su Njegoševe reči: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori!“

Ostalo je zabeleženo i da joj je uzor bila Jovanka Orleanka te je revolucionarne 1848. kada su Vojvodinom besneli sukobi, želela da pođe na ratište i sa gitarom u ruci da ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862. došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje.

Pisala je o ratnim sukobima, i tim  tekstovima postala je „prvim primerom žene ratnog dopisnika. Objavljivala je u mnogim časopisima: „Vojvođanki“, „Fruškogorki“, „Šumadinki“, „Danici“, „Putniku“, „Komarcu“ i smatrala se „biserom“ srpske književnosti.

Kuća Milice Stojadinović Srpkinje u Vrdniku

Pored prepiske sa Vukom i Njegošem, dopisivala se sa Vukovom kćerkom Minom, njenom dragom prijateljicom. „Takođe je značajna njena prepiska sa austrijskim pesnikom Ludvigom Augustom fon Franklom, koji je i u svojoj starosti sačuvao vernu i potresnu sliku svoje prijateljice: „…Upoznao sam je u kući apostola srpskog naroda, učenoga Vuka Stefanovića Karadžića. Njena figura je bila uočljiva: srednje visine sa izrazitim jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu s mirnoćom koja kao da ne beše s ovoga sveta… Crte bi joj oživele samo kad bi govorila o svom zavičaju, o lepoti Fruške Gore…“zabeleženo je u biografskim podacima Milice Stojadinović.

A poznato je i sledeće: „Njena jedina ljubav bio je Ljubomir Nenadović. Za nju je on bio najveći srpski pesnik i često je s njim provodila vreme. Ipak, čak i onda kada su njena osećanja bila vidljiva, čak i pored Vukovog pregnuća da ih spoji, Milica nikada nije htela da prizna svoju ljubav. I on i ona, jedno drugom velika čežnja i velika seta, ostali su sami do kraja života“.

Milica je umrla u Beogradu 1878. potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi. Tek 1912. godine, u Vrdniku , u porti manastira podignut joj je spomenik.

Danas se, Milici u čast, svakog oktobra održava pesnička svečanost „Milici u pohode“, a u okviru programa se, od 1994. godine, dodeljuje prestižna književna nagrada koja nosi njeno ime.

Banja, termalna voda

Danas prvenstveno u Vrdnik dolazi se zbog banje, odnosno termalne vode. Voda ima temperaturu oko 32 stepena i uspešno se primenjuje kod lečenja reumatizma i za postoperativne rehabilitacije. Kažu, zdravstveni turizam u Vrdniku počeo se razvijati skoro pre sto godina, kada su otkriveni prvi izvori termalne vode i napravljeni prvi  bazeni za lekovite kupke.

Kasnije, termalna voda počinje se koristiti uz savremene metode lečenja tako da je Vrdnik postao zdravstevno- banjski i rekreacioni centar. Banja ima otvorene i zatvorene bazene, nekoliko stotina ležajeva i otvoreni olimpijski bazen.

Hotel „Termal“ koji je centralna građevina banje, nekada je bio jedan od najlepših i najopremljenijih hotela  na jugoslovenskim prostorima. Danas je  ovaj hotel u prilično zapuštenom stanju, u okviru njega je i specijalna bolnica, zaposleni kažu, već nekoliko godina vlada nemar, primaju se neredovne mininamlne zarade,  jer kako rekoše, verovatno je u planu privatiuzacija celog kompleksa, te je sada ova banja u fazi obezvređivanja, kako bi se sve uklopilo u srpski model privatizacije.

Šteta, banja i celo mesto Vrdnik su zaista  lepi, treba ih videti i boraviti, makar koji dan više, te osetiti pravu lepotu vidljiva na prvi pogled. U junu posebno, kada procveta stotine vrdničkih lipa. Njihovim mirisom i hladom ostanete zatečeni.

Inače, na portalu Užicemedia možete pogledati i druge reportaže kolega iz redakcije, o manastiru Ostrog, potom o Melisi i Zoranu Đukić iz Tometinom Polja, o gradu Njujorku, zatim o zlatiborskom etno selu Boškova voda i drugim.

Tekst i foto: Novka Ilić

- Advertisement -