Lep dan u Beogradu, dakle, bez problema ćemo se vinuti na visinu od deset hiljada metara i bez većih turbulencija, direktnim letom „Air Serbia“ stići za nekih desetak sati u Njujork.

U avionu sva mesta popunjena, služe tri obroka, kao u neka stara dobra vremena, tu su užine, kafa, čajevi, a služe i vino i druga alkoholna pića. Izbor filmova i muzike nije preterano dobar, pa nisam pogrešila što sam ponela novine i knjigu.

Gospođa iz Jagodine, koja sedi do mene tiho mi govori da pijem što više vode, da se potrudim da odspavam, kako bi bila puna energije za ono što me očekuje, jer veli, već je bila i sve iskusila, treba odmorna da kročim u „svetsku prestonicu“.

Saputnik je i mladi kolega, novinar, koja slučajnost, priča da često putuje, da piše reportaže za naše novine, a zarada „sića“, ali da se, kad ostaje duže u USA bavi i drugim unosnijim poslovima. Radi na tome da ostane tamo da živi.

Let je prošao kako se samo poželeti može, bez većih turbulencija slećemo nakon devet sati na J.F.Kennedy, pun vojnika i policije. Prolazim sve kontrole i konačno sam u NYC.

Manhattan

Trudila sam se da u Njujorku obiđem što više mesta koja sam još u Srbiji stavila na spisak, nije bilo vremena baš za sve, ali za one najvažnije jeste,Times Square, Grand Central stanica, Rockefeller Center, pozorišta na Broadway-u, Madison Square Garden, Chrysler building, Trump Tower, Carnegie Hall, Brooklyn Bridge, trgovi, muzeji… i moja njujorška avantura.


New York New York

Ono što sam videla u filmovima i reportažama doživela sam – Njujork u punom svom svetlu, najživlji grad u kome sam bila, čini se da živi i više od 24 sata dnevno. Užurbani ljudi na svakom koraku. Neboder na neboderu, znala sam da taj grad čine visoke zgrade, ali da su toliko visoke nisam mogla ni zamisliti. Prosto neke jedva pogledom obuhvatiš. Neke su toliko visoke i impresivne poput Empire State Building, visoka neverovatnih 380 metara, sa koje je predivan pogled na grad. Pa trgovi, prodavnice, poslastičarnice, izlozi u staklu, ogromni bilbordi, buka, sirene, automobili svih vrsta, ponajviše onih velikih, što bi kod nas kazali ko „garsonjere“.

Prisećam se reči jednog poznanika koji kaže: „Ne bi voleo da živim u Njujorku, tamo je čovek ništa!“A moja prijateljica Milena od srca poručuje mladim ljudima da dođu, jer je ovo pravi grad za mlade, ambiciozne, željne napredovanja u karijeri, da se dokažu, da zarade, a za izlazak spisak je toliko dug, da čovek ne bi znao šta bi pre video. Ona živi u Njujorku od pre dve decenije, dobro zarađuje, lepo su je prihvatili, pošto nije znala jezik imala je pomoć okruženja, nije bilo podsmeha pri izgovoru nekih reči, a priznaje da je toga itekako bilo na kursu engleskog u Užicu.

Na ulicama Njujorka

Ulice su priča za sebe. Čini mi se da su ogledalo sveta, jer sve što postoji može se videti tu. U poslovnim zonama poput Wall street, gde je finansijski centar države, sa berzom osnovanom još 1817. godine, svi maksimalno doterani, poslovno odeveni, prosto je neverovatno da toliko ljudi hoda u jednom trenu i da su svi tip top.

Na njujorškim ulicama može se naći jeftina hrana, kupiti nakit po niskim cenama, odeća, torbe. Može se čuti muzika iz svih delova sveta. Tu su raznorani performansi, nimalo nije čudno videti gole ili minimalno obučene ljude.

Kada krenu da se ređaju deluks zgrade sa zelenilom, portirima i ogradama na ulazima, znate da je u pitanju bogatija četvrt. Tu je besprekorno čisto i nije teško pogoditi da u tom delu gde žive bogati Ameri, a to je posebno očito kod Pete, Medison, Park i Leksington avenije.

Times Square je pun u bilo koje doba dana, ljudi obilaze, uživaju u performansima, uličnoj hrani, sede na stepeništu i nema onoga ko je došao tu a da to nije ovekovečio fotografijom za uspomenu. Toliko ima Evropljana, ali i Kineza i Japanaca. Fotografišu se na svakom koraku, pa i gde ti nikad ne bi palo na pamet.

Times Square

U Harlem-u se prisećam svih filmova koje sam odgledala i događaja koji se vezuju za ovaj kraj. Priznajem da me na samom početku boravka hvatala neka jeza, ali prolaznog karaktera.

Bio je i ostao afroamerički poslovni, kulturni i stambeni centar. Ovde su za razliku od centra Mehhetna niže zgrade, široke avenije, uređene, na svakom koraku može se pazariti kafa, čaj, nešto od kućnih potrepština i cene su baš pristojne čak i za naše prilike. Dominira crnački živalj, vidim pozlate na zubima, zlatne kajle, veliki broj nosi slušalice i kreće se u ritmu muzike koju slušaju.

Kao da Njujork gledate u ogledalu, kada se nađete u metrou. Star je, ne preterano čist, ima gužvi, ali brzina kojom pređeš sa jednog na drugi kraj ogromnog grada prosto je neverovatna. I hvale gradski prevoz Njujorčani sa kojima sam pričala. Vele i da nije skupo, to je tek nešto preko stotinu dolara mesečno i možeš koristiti koliko hoćeš linija u bilo kom pravcu. Imajući u vidu koliko zarađuju to baš nije mnogo. Koriste ga niži i srednji sloj, oni bogatiji ne.

U njujorškom metrou preko puta mene mladi Ameri, stoje, sa rancima, flašicama vode, neobično obučeni, svako na svoj način. Dominiraju dokolenice, jedna preko druge, štraftase, u više drečavih boja, iscepan džins, široke majice. A frizure priča za sebe, afro, plavi, zeleni pramenovi… Na sedištima tik pored njih stariji par Kineza, „mrmolje“ neki pirinač, a toliko su glasni, da se čini da se svađaju.

Defiluju i beli i crni i žuti ljudi, na njima sve moguće i nemoguće odevne kombinacije. Jedni su zamotani u crno i teget, drugi maksimalno elegantni, oni treći na sebi imaju sve moguće boje, od šarenih patika, do neobičnih marama i kapa. Jednom rečju – šarenilo. Na izlozima modne kuće forsiraju baš šareno.

Na autobuskim stanicama svi stoje u redu i mirno čekaju da uđu dok se ne popuni poslednje mesto. A ostali čekaju naredni bus. Na ponekim mestima gužva, pa se redovi otegli, kao kod nas svojevremeno za ulje, cigare, benzin.

Muzeji u Njujorku su nešto što me posebno oduševilo i fasciniralo. Takozvana „muzejska milja“ ide uz Central Park gde su Metropoliten, Gugenhajm, Jevrejski i mnogi drugi, ne zna se koji je lepši i uređeniji. U popularni The Mat, jedan od najvećih i najposećenijih svetskih muzeja sam bez problema ušla sa karticom Međunarodne federacije novinara, (što nisam uspela u nekim evropskim gradovima, jer je pravilo – neophodna najava unapred za novinare), inače, cena karte je 25 dolara. U nekim muzejima se ne plaća ulaznica, ko koliko ima ostavi. Čekala sam u redu nekih petnaestak minuta, jer je tog dana bilo toliko turista iz svih delova sveta. U redu čujem i nemački i francuski i italijanski i ruski i neke druge jezike.

Metropolitan Museum of Art

Osnovan je1872. godine. U predvorju je smeštena jedna od najznačajnijih zbirki evropskog i američkog slikarstva i umetnosti iz svih delova sveta. Dominanate su afrička i grčka postavka, bar za mene. Bukvalno, ostala sam bez teksta. Interesujem se kako su to uspeli, koliko to zapravo košta, znajući da kod nas muzeji ne rade godinama, dobijam odgovor da ovde država ne izdržava kulturu. Stvoreni su uslovi da privatnici ulažu, donatori doniraju, i sve je tako došlo na svoje mesto.

I Brodway je priča za sebe, a za ljubitelje pozorišne umetnosti pravi raj. Svi prijatelji koji su već bili u Njujorku naglasili su da to moram videti i da nipošto ne propustim. Karte su od nekih pedesetak do 200 dolara, ali se mogu naći i jeftinije ukoliko se ranije rezerviše.

Jedan od najlepštih, a urbanih parkova, Central park smešten je u srcu Menhetna. Sećam se svih reportaža do detalja i svih podataka, mogla bi to u bilo koje doba dana ili noći „izdeklemovati“, i koliko ima biljnih vrsta, koliko ptica, veštačkih jezera, iz kog dela sveta su…  Ali nije to poenta priče, zato samo u nekoliko rečenica – da bi se prešlo sa jednog na drugi kraj treba preći nekih četiri, pet kilometra. Sve je uređeno, ima ribnjaka, staza za šetnju, jahačku stazu, staklenu baštu, rezervat za životinje, veliku površinu sa drvećem. Spada u najposećenije parkove u SAD, a prema dostupnim podacima poseti ga preko 25 miliona posetilaca godišnje.

Central park, jedan od najlepših i najposećenijih

U vreme obilaska Central parka bilo je lepo vreme i brojni Njujorčani su park koristili za džoging, biciklizam, skejtove, rolere, šetnju, piknik. Po travnjacima uređenim i zelenim, kao sa enegleskih fudbalskih terena, mnogi su trčkarali bosi.

U trenutku dok beležim za uspomenu divni deo Central parka, sa Njujorkom u pozadini, komentarišem na srpskom i čujem naš jezik. Momak, student iz Bratunca je u obilasku grada, radio je tokom leta, sada putuje, oduševljeno prilazi i pita da ga fotografišem. Razmenjujemo utiske, koji su obostano pozitivni.

U elitnijim restoranima u Njujorku ljubaznost na nivou, cene takođe. Odlučujemo se za lep italijanski restoran, u centru Menhetna, nekako je kuhinja najbliža nama. Čim smo ušle čujemo konobare da se šale na našem jeziku i ogovaraju pojedine goste, uglavnom vezano za napojnice. Verovali ili ne, od pet konobara u smeni trojica su sa naših prostora, jedan Crnogorac i dva Hrvata, jedan iz Zadra, drugi iz Pule.

Nas služi Zadranin.“Dvori“nas samo tako i ja ga u jednom momentu pitam zašto mi svaki put kada popijem gutljaj vode doliva novu, kaže:“Moram. Kamere su čudo. Ako nisam ljubazan i ako je čaša prazna mogu da dobijem otkaz!“

Priča i da je došao u Njujork pre tačno 31 godinu, da se mlad oženio, dobio decu. I nije se moglo nazad. Ali žali što se nije vratio. „Kod nas tamo se mirnije živi. Ovde se radi od jutra do sutra. I koliko god da zaradiš nije dovoljno. Grad je skup za život.“ Priča i da je samo par puta do sada odlazio u rodni kraj, jer mu teško pada kada treba da se vrati.

Pita kako je kod nas u Srbiji, da li smo tu turistički? Kaže da nikada u restoranu nije imao goste iz Srbije i Rumunije, a na moje pitanje zar su Srbi baš tolike „cicije“, samo se osmehnuo. Pričam mu i da sam nedavno bila u Dubrovniku da je lep grad, njemu je naravno lepši Zadar.

Život, cene, šoping

Hrana za njihove prilike nije skupa, a može se porediti i sa nama, uvek imam na umu ko koliko zarađuje. Na ulici se može naći hot dog, pica za tri do pet dolara, krofne su oko tri dolara. U Mek Donaldsu jeftiniji obroci, desetak dolara, to je hrana za široke mase. Ručati se može u malo boljim restoranima za nekih 50 do 70 dolara. U manjim mestima, hrana je još jeftinija, pa se može ručati u solidnijem restoranu i za 30 do 50 dolara.

Hoteli su prilično skupi, u onim lošijim noćenje košta oko 100 dolara, oni malo solidniji su 250 do 300 dolara i naviše. Uz ranu rezervaciju cene bude niže.

Ono što me posebno oduševilo je šoping, cene pristojne, izbor dobar, pa i tamo gde su brendirane stvari može se po povoljnim cenama naći i pazariti. A zamislite našu ženu kojoj neko kaže odaberi šta god želiš, nema nikakvih ograničenja. I biraš, kupiš odeću i obuću za sebe, članove porodice, a cifra nije preterano visoka.

Njujorški izlozi prepuni cvetnih komada odeće

Dakle, hrana i odeća nisu skupi, benzin takođe, ali su paprene neke druge stvari, komunalije, stanovi, recimo prijateljica kod koje smo bili plaća stan 2.200 dolara mesečno, plus troškovi, a nije centralna gradska zona.

Primetila sam da svi voze velike limuzine. Putevi su im dobri, sve autoput, bar u delovima zemlje koje sam obilazila. Proleće mi kroz glavu- kako bi ja ovde u vožnji uživala! I više puta sam se pitala kako uopšte kod njih dođe do „saobraćajke“. Ali ih ima. Svi voze prilično sporo i pažljivo, pešak je svetinja, čudno mi bilo u početku, tek potom sam videla na svakom ćošku kamere. A i prekršaji se valjano kažnjavaju. Čitam, prosto da ne poveruješ da „u gradu ima toliko kamera da svaki Njujorčanin, kada je na ulici, u proseku dnevno bude snimljen oko 35 puta.“ Tako su uspeli da kriminal svedu na najmanju moguću meru.

Wildwood i naši ljudi

Osim Njujorka provela sam jedno vreme u lepom mestu na okeanu – WIldwood, na Istočnoj obali koji pripada državi Nju Džersi. To je gradić sa nekih pet, šest hiljada stalnih stanovnika, u blizini su Atlantik Siti, Filadelfija i Njujork.

Klima je super, malo više vlažnosti, ali se brzo adaptira. U mestu ima mnogo restorana, klubova, kafića i stalno se nešto dešava. Ogromne, peščane plaže, na koje se ne plaća ulaz, okean, sivkasta voda i sitan pesak, različiti od Mediterana na koji smo navikli, meni lično su se dopali.

Wildwood, pesčane plaže, ptice i okean

U vreme dok sam boravila u manjim mestima svi su se ponašali kao da me zanju „sto godina“. Nema šanse da neko iz ulice prođe a da ne čuješ pozdrav. Na plažama isto. Požele lep i dobar dan, rado se upuštaju u priču sa vama.

Ono što je tamo za svaku pohvalu su brojne porodice, svaka ima bar troje, četvoro dece, a nije mali broj onih koji imaju i više od petoro. Na aerordromima, na plažama, u gradu, restoranima, zoo vrtu viđam baš brojne porodice.

I brate vole svoju zemlju, puna su im usta Amerike, zastave na svakoj kući, pa čak i u cvetnjacima vijore se zastavice sa pedeset zvezdica.

Blizu Wildwood-a je mnogo lepih, malih mesta, poput Cape May-a i Stone Harbour-a. Cape May je udaljen nekih pola sata busom, lepši je ali i skuplji. Uglavnom ga čine tipične lepe američke kuće i tzv. boardwalk na kome su načičkane radnje, restorani, ogromni luna parkovi koji su prava atrakcija.

Cape May, sa prelepom, ogromnom, peščanom plažom

Wildwood i okolna mesta su prepuna naših studenata koji rade preko leta kada se ovde „slije“ na hiljade turista. Rade jedan osnovni posao i neki od dodatnih. Kažu da lepo zarade.

Lidija, naša Užičanka, već treći put dolazi i kaže da je zadovoljna, da se dosta radi, ali i da može da se zaradi. Milica je bila više puta i ponovo bi. Njoj se tamošnji način života dopada. I Dafi iz Bugarske je tu dolazila par godina unazad i volela bi ponovo da dođe. Ne žale što naporno rade, jer sebi tako mogu priuštiti dobro putovanje, nešto zarađenog odvajaju za kupovinu, za edukaciju.

Nekolicina koju sam upoznala je bila jednom i nikada se ne bi vratila tamo. Mnogo više je onih  koji su odlučili da ostanu.

U Cape May nas je odvezao taksista, kada je čuo da govorimo srpski, odmah je glasno pustio Bijelo dugme i stari hit: „Čekaću te još trenutak mala moja, onda odoh plesat sam…“. Neka radost me „obli“, a potom „udarismo“ u priču, o bivšoj zemlji, dobrom životu, raspadu, bežanju mnogih, posebno mladih, školovanih. Reče i da je rođen u Makedoniji, školovao se u Beogradu, ima fakultet, govori šest jezika. O povratku i ne razmišlja. Pošto ima porodicu, ovo mu je dodatni posao jer se može lepo zaraditi.

U ribljem restoranu konobari naši. Mile iz Banja Luke prosto „leti“, nudi škampe, jastoga, krabe, kaže da ima i dobra piletina. Toliko je ljubazan da imam utisak da sam u srpskoj kafani kod nekog najrođenijeg. I naravno pričamo, poželeo je da govori malo maternji. I on je školovan, ovde mu je dobro, dobro zarađuje.

Pred kraj večere, dolazi iz drugog reona, da nas pozdravi Kaća iz Gornjeg Milanovca. Završila je ekonomski fakultet, malo u struci radila u rodnom mestu i potom došla u Ameriku. Za pet godina konobarisanja je zaradila da kupi u Wildwood-u kuću koju rentira studentima, auto, može da pomogne roditeljima. Ne žali se i ne misli da se vraća.

Irish Festival – Kad Irci slave

U Wildwood-u sam prisustvovala raznim festivalima. Od avgusta pa sve do kasno u jesen svaki vikend je tematski, recimo bajkerski, u znaku jeseni, pa posvećen ručnim radovima.

Jedan vikend je bio u znaku Iraca, bilo ih je toliko, da se čovek upita da li je iko u Irskoj ostao. Ulice su bile preplavljene Ircima obučenim u zeleno, kučićima u zelenim dresovima, brdu hrane, ogomnim količinama alkohola, glasnoj muzici.

Drugi vikend je bio u znaku starih automobila – old car, bukvalno dva dana su ulice mesta bile pune prastarih limuzina, kombija, mini kamioneta, ali maksimalno doteranih i u voznom stanju. U životu nisam videla toliko oldtajmera na jednom mestu.

Potražila sam lokalne novine da vidim šta pišu tih dana. Meštani su se žalili baš na festival, na buku, zauzete ulice, gde ni vozila hitne nisu mogla da prođu.

U kazinu

Biti u Americi a ne posetiti neki od kazina, još u Atlantik Sitiju, bila bi prava šteta.

Subota je. Kazino pun. Mojim devojkama konobarica traži da dokumentuju da su punoletne da bi dobile piće.

Do nas jedan tridesetogodišnjak uporno pokušava da osvoji novac, ali mu slabo ide. Preko puta mene Amerikanka, mojih godina na svakih desetak minuta vadi iz novčanika sto dolara, ulaže i gubi. I tako čitavo veče. Ali ne odsutaje. Na drugom kraju vriska, neko je dobio veći iznos. Moj prvi ulazak u kazino i prvi dobitak, skroman, pa se tešim – svaki početak je težak.

Rockefeller center

I bez obzira koliko se trudila da sebi stvorim sliku pravog Njujorčanina to nisam uspela.To su ljudi svih boja kože, različitih vera, nacija, mnogi slabo govore engleski… Ali su ljubazni, ne žale vremena da pomognu. Odmah se aktiviraju, uključuju telefon, traže lokaciju koja te interesuje, objašnjavaju kako najlakše tamo stići.

Nije mi smetalo što sam se u Njujorku sudarala sa turistima, što sam po ceo dan trčala da što više obiđem, jer su sve stvari koje sam doživela i videla u gradu dobre energije, znamenitosti i inspiracije – za pamćenje.

Iskreno, još sam pod utiskom Amerike, posebno Njujorka, možda ne bi tamo mogla živeti, ali bi rado opet otputovala, da posetim ono što nisam uspela a planirala sam prvi put.

- Advertisement -