Odavno mnogi znaju za Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji. To je jedan od 32 mosta koliko ih Banja ima, na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci, o čiju ogradu dugu samo desetak metara zaljubljeni kače katance kao zalog večne ljubavi. Običaj zaključavanja ljubavi u samom centru Banje, star je, kažu, preko sto godina. I baš iz Srbije, iz Vrnjačke Banje, proširio se dalje po svetu, na mostove u Parizu, Moski, Kelnu, po Italiji, Holandiji, pa i Turskoj.
Po nekim podacima,običaj zaključavanja ljubavi potekao je iz Kine još pre nekoliko stoleća, a Njujork Tajms u tekstu „Zveket ljubavi na mostovima u Parizu“ pominje Mosti ljubavi u Vrnjačkoj Banji koji ima najdužu tradiciju zaklinjanja na vernost zaključavanjem katanca o ogradu mosta. I dok je ovaj običaj u Parizu, na Mostu umetnosti počeo tek 2008. godine, u Banji je „krenuo“ u vreme Velikog rata.
Nada i Relja
Svi u Vrnjačkoj Banji, posebno stariji meštani, znaju priču o nesrećnoj ljubavi učiteljice Nade i oficira Relje. Nekoliko godina pred početak Prvog svetskog rata zavoleli su se dvoje mladih, učiteljica Nada i srspki oficir Relja. Razvila se velika i iskrena ljubav kojoj su se u Banji divili. Često su njih dvoje u predvečerja šetali gradom, a obavezno su se sastajali na jednom od mostova na Vrnjačkoj reci, i kada su se zaručili, to je odmah znala cela varoš. Šaputalo se za njima: „Niti lepših ljudi, niti jače ljubavi“.
Lepa učiteljica Nada i stasiti oficir Relja, baš na tom mostu, mestu stalnog sastajališta, zarekli su se na večitu ljubav.Činilo se, kažu, i njima i ostalima oko njih, da njihovoj sreći ništa ne može stati na put. Ali, ubrzo ratni, mračni oblaci natkrivaju i Srbiju. Oficir Relja biva mobilisan, i šalju ga na front u Grčku. Rastanak je bolan, Relja odlazi da služi svom narodu, a Nada ostaje u Banji da čeka verenika, najveću i jedinu ljubav svog života.
Ni naslutiti nije mogla da će je njen Relja izdati, da će se ubrzo po dolasku u Grčku zaljubiti u jednu mladu i lepu Grkinju i raskinuti veridbu sa svojom srspkom verenicom. Nada je čekala i čekala, svako veče je odlazila na most, njeno i Reljino sastajalište, dok jednog dana nije dobila pismo u kojem joj Relja saopštava da se na Krfu zaljubio i da zbog toga raskida veridbu sa njom.
Pretpostavlja se da Relja nikada više nije došao u svoj zavičaj, i o njegovoj daljoj sudbini Vrnjčani nisu više ništa saznali, dok se sudbina zaljubljene učiteljice Nade odvijala ubrzano i pred svima. Verujući beskrajno u svog Relju, Nada nije mogla da podnese tako bolan udarac i da preboli veliku ljubav. Počela je da kopni iz dana u dan. Kažu, viđali su je kako svakodnevno odlazi na njen i Reljin most, ali od mlade, lepe, živahne devojke, sve više je postajala senka. Ubrzo se razbolela i nije imala želju da se bori za život, koji se polako gasio i nekoliko meseci od saznanja da je Relja izneverio njihovu ljubav. Nada je umrla. Od prevelike tuge.
Običaj zaključavanja ljubavi na Nadinom i Reljinom mostu
Sudbina učiteljice Nade duboko je potresla Vrnjčane, posebno devojke koje su počele da posećuju mesto njenog sastajanja sa verenikom Reljom. Na ograde mosta zaključavale su katance verujući da će na taj način sačuvati svoju ljubav večno. Ključeve katanaca koje su zaključavale zatim bi bacile u Vrnjačku reku, kako bi katanci ostali zauvek zatvoreni. Kažu, najpre su dolazile samo noću, a kasnije i u predvečerja, baš u ono vreme kada su se tu sastajali Nada i Relja.
Svako jutro Vrnjačni prelazeći taj most viđali su po koji novi katanac na njemu. Kako su prolazile godine, dolazili drugi ljudi i započinjali neki novi ratovi, sećanje na tužnu sudbinu učiteljice Nade je bledelo, a običaj zaključavanja ljubavi na mostu polako je nestajao.
Molitva za ljubav
Preokret je nastao dolaskom poznate srpke pesnikinje Desanke Makismović u Vrnjačku Banju. Pesnikinja se već tokom svoje prve posete sredinom prošlog veka „zaljubila“ u ovo lečilište, a posebno interesovanje pokazala je za istoriju, tradiciju i zaboravljene priče Banje i okoline. Tako je saznala priču o Nadi i Relji, a pesnikinnjini savremenici zabeležili su da je sudbina dvoje Vrnjčana ostavila dubok utisak na nju, pa je prilikom sledeće posete Banji napisala svoju najlepšu ljubavnu pesmu „Molitva za ljubav“.
Desankina pesma je vrlo brzo obnovila sećanje na nesrećnu Nadinu sudbinu i u Banji je ponovo oživela priča o Nadi i Relji. Uskoro je sa pričom obnovljen i običaj zaključavanja katanaca na mostu. A onda je ovaj most dobio simbolično ime – Most ljubavi, i na betonskom delu ograde postavljena je ploča sa stihovima Desankine pesme „Molitva za ljubav“.
Most ljubavi danas
Veliki broj mladih parova iz cele Srbije, ali i iz okolnih zemalja dolaze na Most ljubavi u Banju kako bi ostavili svoj katanac. Veruju da je ovo čudesan most i zbog toga je na njemu sada hiljade katanaca. Letnjih meseci uvek je gužva na Mostu, mladi parovi, tek venčani „guraju“ se ko će pre „zaključati“ svoju ljubav, misleći u tom momentu da će trajati večno.
U Banji na više mesta može se kupiti katanac, a novovenčani parovi posle kupovine katanca sa ugraviranim imenima prošetaju se do Mosta ljubavi, zajednički zaključavaju katanac, i ključ od katanca takođe zajednički bacaju u Vrnjačku reku. Neki i dalje misle da je „katančenje“ ljubavi samo marketniški trik, ali mnogo više je onih koji ipak veruju u stari običaj zaključavanja ljubavi katanacima.
Priča o ljubavi Nade i Relje bila je inspiracija za manifestaciju „Poljubi me“ koja se u Banji održava svakog 14. februara, na Dan zaljubljenih. Reč je o takmičenju u najdužem poljupcu, a sve se događa na Mostu ljubavi.
Katančenje ljubavi „zarazilo“ Evropu
Danas se katanci na mostovima mogu videti širom Evrope, i u velikim i u manjim gradovima. I dok pogled na hiljade katanaca po evropskim mostvima vraća veru u pravu, iskrenu ljubav i potrebu zaklinjanja na vernost, gradske vlasti u nekim metropolama su zabrinute i pokušavaju da „obustave“ ovaj simbiolični način izjavljivanja ljubavi.
U Parizu od 37 mostova na Seni, Most umetnosti je najugroženiji. Na ovom mostu za koga kažu da je najromantičnije mesto na svetu pre desetak godina je počelo katančenje ljubavi i brzo je premašena cifra od milion, što predstavlja veliko opterećenje za strukturu i stabilnost mosta, pa se i jedan deo ograde urušio.
Zbog toga je gradska vlast donela odluku o uklanjanju katanaca ljubavi teških preko 45 tona, a turistima je predloženo da svoju romantiku iskažu umesto zaključavanja katanaca pravljenjem selfija koji će kačiti na društvene mreže.
Slična situacija je i u Moskvi. Luzkov most na čije ograde tek venčani parovi katancima zaključavaju svoju ljubav, gradske vlasti su rešile da očiste skidanjem svih katanaca, jer oni narušavaju sliku mosta u pogledu arhietkture.
U Kelnu je takođe doneta slična odluka. U Vrnjačkoj Banji nema takve odluke. Iz godine u godinu katanaci na Mostu ljubavi prave sve veće i veće grozdove, a ulični prodavci katanaca, ugostitelji, turistički radnici pozivaju: „Posetite Vrnjačku Banju sa voljenom osobom i zaključajte vašu vezu!“
Verovatno, tamo gde je nastao ovaj običaj, najduže će se i zadržati!
Autorka teksta: Novka Ilić
Ma Užicemedia možete pročitati reportaže, predlažemo nekoliko: O manastiru Ostrog, Etno selu Boškova voda, zatim, reportažu o Njujorku i Americi, ali i niz drugih, u rubrici REPORTAŽE.
