LAZA LAZAREVIĆ “Sve će to narod pozlatiti”

Laza Lazarević jedan od dvojice srpskih medicinara čije ime se spominje u svetskoj literaturi: “Darovao je sebe narodu. Do podne je bio kraljev lekar, a posle toga je lečio sirotinju po Beogradu. O radu i životu dr Laze Lazarevića „nikada ništa loše nije rečeno i napisano“.

Spomen ploča književniku i lekaru, Lazi K. Lazareviću otkrivena je na Vrači prošle godine, na Železničkoj stanici u Mokroj Gori, na čuvenoj Šarganskoj osmici. Ovaj poznati srpski lekar i pisac je kao student medicine, kako se čulo tokom svečanosti otkrivanja spomen ploče, službovao jedno vreme u karantinu, na carinarnici u Kotromanu, graničnoj mestu Mokre Gore sa Bosnom, a podatak o tome do skora je bio poznat užem krugu ljudi.

Inicijativu za postavljanje obeležja Lazi Lazareviću u Mokorj Gori pokrenuli su Udruženje književnika Srbije, Udruženje Užičana u Beogradu, akademik Vladimir Jokanović, koji je autor spomen-ploče, i Narodni muzej Užice, uz podršku Grada Užica.

Jokanović, hirurg, vajar i pesnik, predsednik Umetničke sekcije Srpskog lekarskog društva-Društva lekara Vojvodine, podsetio je da je dr Laza Lazarević jedan od dvojice srpskih medicinara čije ime se spominje u svetskoj literaturi: “Darovao je sebe narodu. Do podne je bio kraljev lekar, a posle toga je lečio sirotinju po Beogradu. O radu i životu dr Laze Lazarevića „nikada ništa loše nije rečeno i napisano“.

Laza Lazarević kao student, lekar u mokorgorskom karantinu

Pisac i lekar, Laza Lazarević je, sticajem okolnosti, prvu službu dobio u Mokroj Gori, u vreme srpsko-turskog rata, 1876 – 1877. godine. Stigao je sa samo 25 godina, kao svršeni student prava, i student medicine na berlinskom fakultetu, a vojnu službu dobio je kao lekar u ovom graničnom selu, na putu koji dolinom reke Rzav, vodi od Višegrada, prema Užicu. O njegovom boravku pričalo se među Mokrogorcima, pa je tako, tokom mokrogorskih susreta pesnika, tradicionalne manifestacije, a priča i stigla do Udruženja književnika Srbije.

“Kao i danas, selo Mokra Gora je bila granica između Srbije i Bosne, tada su pridošlice iz Bosne morale da budu u karantinu, a lekar u karantinu, bio je čuveni pisac, Laza K. Lazarević“, navodi Radomir Andrić, pesnik, Užičanin, podsećajući na život i delo Laze Lazarevića.
Teško da će narod pozlatiti sve one svoje izdanke koji su ga vrednim delom zadužili, ali svaki znamen, ostaje za nauk, poštovanje i pamćenje, a ovaj da se zna da je čuveni pisac, lekar i humanista jedan deo svog kratkog života proveo i ovde, među Mokrogorcima, zaključili su prisutni u Mokroj Gori, tokom svečanosti otkivanja spomen ploče Lazi Lazareviću.

Laza Lazarević – Iz biografije

Laza Lazarević je rođen je u Šapcu 13. maja 1851. godine, Otac mu se zvao Kuzman, poreklom iz Hercegovine, sa bratom Mihailom držao je trgovačku radnju. Majka mu je bila Jelka, kćerka šabačkog kujundžije, rano je ostala siroče, i udala se za Kuzmana sa samo petnaest godina, on je tada od nje bio stariji petnaest godina. Imao je Laza i tri sestre, Evicu, Milku i Katicu.

Kada mu je bilo devet godina, njegovu porodicu zadesila je teška tragedija. Umire otac, koji je bio stub porodice, a posle godinu dana i stric Mihailo. Tada svu brigu o četvoro dece preuzima njegova energična majka. Postavlja se autoritativno, vaspitava ih i dalje patrijarhalno, kako je to činio njen muž Kuzman.

Tradicionalno porodično vaspitanje se najbolje odrazilo kasnije u Lazinim pripovetkama, a njegov humanitarni rad do kraja života, zabeležili su njegovi savremenici, proizašao je iz ličnih materijalnih problema u periodu djetinjstva i odrastanja, kada mu se majka sama, kao udovica, borila za njega i sestre.

Osnovnu školu, kao i četiri razreda gimnazije završio je u Šapcu. Posle gimanzije upisuje Pravni fakultet tadašnje Velike škole u Beogradu. U tom periodu studija pokazuje veliki interes za ruski jezik i književnost, dosta čita ruske pisce i pretpostavlja se da su oni imali veliki uticaj na njegov kasniji književni rad.

Godine 1871. kao uzoran student prava u Beogradu Laza Lazarević je dobio stipendiju da bi studirao medicinu u Berlinu, a Medicinski fakultet u tom nemačkom grad bio je jedan od najprestižnijih u Evropi. Ali, Lazarević ipak najpre završava studije prava, pošto mu stipendiju oduzimaju zbog tadašnjih političkih problema i njegovog aktivizma u vreme Pariske komune.

Iduće godine opet dobija stipendiju za medicinske studije i odlazi u Berlin. Prekida studije za vreme srpsko-turskog rata, na dve godine. Bio je mobilisan i vraća se u Srbiju, u Mokru Goru. Pomaže u lečenju ranjenih, za šta je ubrzo i odlikovan. Nakon rata nastavlja studije medicine u Berlinu, a 1879. godine je diplomirao sa najvišim ocenama.

Povratak u Beogradu

Laza Lazarević se iz Berlina vraća u Beograd i počinje da radi kao lekar. Postavljen je za lekara Beogradskog okruga, 1881. postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Lazini hroniačri, zapisali su da je kao lekar mnogo radio, uspeo je u ratom opustošenoj Srbiji da se izbori za modernizaciju rada u bolnicama, ali uporedo se bavio i književnošću. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka, dok je osam ostalo nedovršeno.

Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a naredne godine postao je lični lekar kralja Milana, i unapređen je u sanitetskog pukovnika, a godinu dana kasnije SANU ga nagrađuje za poslednju napisanu pripovetku “On zna sve”.

Nije od toga prošlo ni godinu dana, Laza Lazarević je preminuo, januara 1891. Kažu, kratko je živeo, ali je imao ispunjen život. Međutim, mnogi smatraju da nije imao srećan ljubavni život.

Laza Lazarević – Ljubavni život

Savremenici su Lazu opisali kao lepog, pametnog i uspešnog čoveka, bio je omiljen u beogradskim krugovima, i svuda su ga rado primali. A na nekoliko mesta opisane su i njegove ljubavi, manje više nesretne.

Njegova prva ljubav zvala se Jelica Milinović, zaljubio se u nju još dok je studirao pravo. Stanovala je u Beogradu, blizu kuće Lazine sestre Milke i njenog supruga Milorada Popovića- Šapčanina, kod kojih je on stanovao kao student. Viđao je često Jelicu i “osetio neizmernu ljubav prema njoj, a uspomenu na nju sačuvao je do kraja svog života”. O tome svedoče njegove pripovetke u kojima ”se divi lepoti crnih očiju”, onakvim kakve je Jelica imala.

Kada je dobio stipendiju za studije medicine u Berlinu, prekinuo je svoju vezu sa Jelicom, da bi ostvaro svoj san o lekarskoj karijeri, a kada se sledeći put vratio u Beograd, Jelica je već bila udata žena.

U Berlinu kao student medicine, doživljava još jednu ljubavnu dramu. Zaljubio se u Anu Gutjar, bila je kćerka njegove gazdarice. Mlada Njemica je opčinila srpskog studenta, ali, ta ljubavna idila se prekida kada Laza dolazi u Srbiju, da bi učestvovao u srpko- turskom ratu.
Po povratku u Berlin, veza sa Nemicom Anom nije nastavljena, a ono što je ostalo za sva vremena, zahvaljujući njihovoj romansi, jeste pripovetka „Švabica“ u kojoj je njihova ljubav predstavljena kroz trinaest pisama.

Iz pisama čitalac pripovetke saznaje da se kod autora, pripovedača Laze, odvijala teška borba i neodlučnost između toga da udovolji sebi i ide putem lične sreće, ili da se vrati svojoj porodici. On ne može da pristane na svoju i Aninu sreću, znajući da će tako unesrećiti svoju porodicu, jer za Lazu najveće bogatsvo je sloga u porodici , koja se uvek mora čuvati i braniti od onih koji je uništavaju. I onda, kada mu je Nemica Ana bila još bolna rana, po povratku iz Berlina, nenadano, upoznaje svoju buduću suprugu.

Laza i Poleksija

Kao lekar u Beogradu, Laza je sretao i širio poznanstva sa brojnim uspešnim ljudima toga vremena. Jedno od tih poznanstava bilo je sa sinom predsednika Vlade, Kostom Hristićem. A ostalo je zabeleženo i ovo: ”Kosta Lazu jedne prilike poziva na večeru, koja je bila, ispostaviće se, sudbonosnog karaktera. Kostina sestra se zvala Poleksija, i upoznaju je sa Lazom te večeri. On je vođen prijatnom atmosferom, dobrim raspoloženjem, zanimljivim razgovorima, a i kojom čašicom više, poljubio Poleksiju. Tim činom Hristići su počeli nazdravljati i slaviti prosidbu.“

Laza se brzo pomirio sa sudbinom i oženio Poleksiju. On, uspešan mladi čovjek, ona iz bogate i uticajne porodice, bili su na samom vrhu beogradskog društva. Ali, sve se brzo dogodilo, a da Laza nije voleo Poleksiju, potvrđuju reči njegove majke: „To nije brak iz ljubavi, ni brak iz računa“. Poleksija i Laza imali su četvoro dece Milorada, Anđeliju, Kuzmana i Vladana. Dvoje dece im se razboljevaju i umiru. Kuzman je umro kada je imao godinu dana, a Vladana su izgubili kada je imao dve godine.”

Lekar i naučnik

Kada je u Berlinu položio završni ispit, Laza dobija zvanje „doktor celokupnog lekarstva i hirurgije“. “Stručna komisija visoko je ocenila njegov završni rad. Još na fakultetu u laboratorijskim radovima pokazuje veliku nadarenost i talenat i već tada mu se nazirala uspešna karijera. U svim medicinskim oblastima postao je kvalitetan dijagnostičar. Prihvata naučni evropski pristup prema kome u medicini sve ima uzročno-posledičnu vezu.

Njegov doprinos na polju medicine i nauke najbolje se ogleda u tome što iza sebe ostavlja 77 naučnih radova. U lekarskim ordinacijama i danas se koristi dijagnostički znak „Lazarević pozitivan“ ili „Lazarević negativan“. On je u jednom od svojih radova opisao pojavu bola koja se javlja pri pokušaju da se pacijentu digne noga dok leži, a da mu se ne savije koleno. Ako se pri tome javi bol, to znači da kod pacijenta postoji neki oblik oboljenja kičme. Od tada se u dijagnostici koristi poznati i još uvek upotrebljiv Lazarevićev znak. Ovaj pregled naročito je značajan za grane medicine kao što su neurohirurgija, neurologija i ortopedija.

Redovno je prisustvovao sastancima Srpskog lekarskog društva, bio je aktivan član, iznoseći svoja viđenja, stavove, teze, lična iskustva, naučne radove. Objavio je brojne radove iz oblasti interne medicine, epidemiologije, neurologije, hirurgije, urologije.

Njegov doprinos medicini i nauci smatrao se i danas čudom, kada se uzme u obzir da je kao lekar radio samo 11 godina, i da se uporedo bavio humanitarnim, prevodilačkim i književnim radom, a bio je i porodičan čovek.

Laza Lazarević je,1881. godine, postavljen za primarijusa Unutrašnjeg odjeljenja „Opšte državne bolnice“ u Beogradu, i tu radi sve do imenovanja za lekara kralja Milana Obrenovića, kada i završava svoju karijeru…”

A, danas znamo, po Lazi Lazareviću, dobila je ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti u Beogradu i Padinskoj skeli.

Raskošni pripovedački talenat – „srpski Turgenjev“

Već prvom pripovetkom “Prvi put sa ocem na jutrenje” prepoznaje se raskošni pripovedački talenat Laze Lazarevića. A onda se ređaju pripovetke. Pripovetka “Sve će to narod pozlatiti” objavljena je januara 1882. a po mišljenju Milana Kašanina, cenjenog estetičara, književnog kritičara, ova pripovetka predstvalja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosati. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički karakter, u njoj on iznosi sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za svoju otadžbinu, i pisac staje na starnu mladog invalida koji je u ratu izgubio nogu, a društvo oko njega ravnodušno je na njegovu tragediju. Otuda i danas na slične situacije “ide” rečenica “Sve će to narod pozlatiti”.

Neke pripovetke Laza nije želeo da budu objavljene za nejgovog života, kao što je “Švabica”. To je jedna od njegovih prvih napisanih pripovijetki, smatrao je da je previše intimna i autobiografska. A, razlog zbog kojeg je objavio mali broj književnih dela leži u tome što je sa jedne strane bio jako posvećen lekarskom pozivu i naučnim radovima, a sa druge, što je svaku svoju pripovetku radio pažljivo kako bi predstavile savršenu kombinaciju stila, kompozicije i jezika.

Laza je bio psiholog u pripovetkama. “On oseti i doživljava ne samo ono što je na vrhu društva, nego i ono što je na njenom dnu. Vešto opisuje svoje junake, njihove težnje, strepnje, nadanja, strahove i psihičke lomove. To postiže zahvaljujući izvrsnom poznavanju psihologije čoveka.

Njegov kum, čuveni lekar Vladan Đorđević, često je znao da ga naziva „srpski Turgenjev“. Začetnik je psihološke pripovijetke i jednim od najboljih stilista. Književni pravac mu je realizam. U književnost uvodi psihologiju kao umetničko sredstvo, uvrljivo opisuje i dočarava psihološka stanja svojih likova”, ocenili su ondašnji književni kritičari.

Rani odlazak Laze Lazarevića

Za Lazu kažu da je u ono vreme bio lekar koji je od sigurne smrti spasio mnogo pacijenata, a humanitarnim radom poboljšao živote velikog broja ljudi, naučnim radom doprineo je razvoju medicine, što doprinosi i ozdravljenju današnjih pacijenata. Radeći za dobrobit čovečanstva od smrti nije mogao da spase svoja dva sina koji su umrli od tuberkuloznog meningitisa.

Ali, od smrti nije mogao da spase ni sebe. Uprkos upornom lečenju, koristeći se najboljim stečenim znanjima i najprestižnijim svetskim lečilištima, umire sa svojih nepunih 40 godina u Beogradu. Uzrok smrti tuberkuloza pluća, umro je 10. januara 1891. Čitav Beograd je došao da ga isprati.

O detaljima njegove smrti i poslednjim satima njegovog života saznaju se iz pisma njegovog šuraka, Nikoli Hristiću, Poleksijinom ocu: “Umirao je sa osmjehom na licu, što bi trebalo da znači da je umirao spokojno zbog toga što za vreme svog života i karijere nije nikog uvredio, niti se ikom osećao dužnim. Nikada se nije svetio. Zarađivao je pošteno od svog rada. Pomagao je sirotinji. I sam je od sebe stvorio ime kojim će se za sva vremena, njegovi potomci i zemljaci ponositi”. A iza njega su ostali kćerka Anđelija i najstariji sin Milorad.

Anđelija i Milorad Lazarević

Anđelija je rođena oktobra 1885. godine. i kažu, od oca je nasledila dar za pisanje, ali i krhko zdravlje. Završila je slikarsku školu Riste i Bete Vukanović u Beogradu, a privatno pohađala časove iz književnosti i jezika. Znala je dobro francuski i nemački, a učila je još i engleski, italijanski i ruski jezik. Za učiteljicu slikanja u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu postavljena je 1911. godine.

Prvi svetski rat zatekao je Anđeliju u Minhenu, gde se usavršavala u slikarstvu. Vratila se u Srbiju i prvu ratnu godinu provela u Prokuplju gde je, s majkom, radila kao bolničarka. Kada je od okupatorskih vlasti dobila dozvolu da se vrati u Beograd, da drži privatne časove slikarstva, dočekao je opljačkan dom. Za vreme njihovog izbeglištva u kući Lazarevića boravio je neki austrijski oficir koji je, bežeći, odneo vredne francuske i nemačke knjige, a Anđelijine slike isekao iz ramova.

Da bi pomogla porodici, Anđelija je sa slikarkom Natalijom Cvetković, bojila ćupove u srpske nacionalne boje. Po završetku rata, 1920. godine, otišla je u Pariz odakle se vratila sa crtežima pariskih mostova i starih ulica, ali i teško bolesna. Lečila se u Beču, Sloveniji, na Hvaru i u Splitu, gde je 1924. dobila mesto nastavnice u srednjoj školi.

Umrla je u Beogradu 25. februara 1926. godine i sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Nije se udavala. Nekrolog u „Politici“ završen je rečima “da društvo i umetnost gube u Anđeliji Lazarević jednu lepu, retku ličnost, s kojom propada jedan dubok i vedar duh i istinski talenat“.

O Lazinom najstarijem sinu Miloradu malo se zna, poznato je da je zavšio 32. klasu niže škole Vojne akademije, i niži i viši artiljerijski tečaj Artiljerisjke škole u Nišu i Karlovcu. U ratovima 1912-1918. bio je komandir šeste baterije Dunavskog artiljerijskog puka, komandir baterije Moravskog artiljerijskog puka prvog poziva, komandir druge baterije drugog zaplenjenog diviziona i komandir baterije timočkog brdskog diviziona. U čin generala unapređen je 28. juna 1927. godine.

Pogledajte i druge tekstove i reportaže na portalu Užicemedia, spomenik srpskom vojniku ili priče o selu Mokra Gora, koje se našlo među najboljima na svetu.

Aktuelni podaci o kovidu za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.