PRODAVCI ZNANJA Priče o uspešnima iz dijaspore SREĆKA STOPIĆA

Nakon „Ugledajte se na njih“ (2008.) i Prodavci Znanja (2009.), svetlost dana je ugledala i treća knjiga: Prodavci Znanja 2 – sa serijom neobičnih priča o uspešnim ljudima naše dijaspore, o kojima se malo zna i retko piše.

Knjiga je napisana na 125 strane, izdavač je „Prizma“ iz Kragujevca. Na naslovnoj strani je slika Stopića pećine, koja je kao i njegovi junaci, kako kaže Stopić „jedno savršenstvo, kome se tek u poslednje vreme više posvećuje pažnja“. Kao i što naslov kaže ovde su priče o onima, koji svojim znanjem, radom i pameću, bez kumovskih i rodbinskih veza stižu do uspeha u inostranstvu, a pri tome ne zaboravljaju Užice, Zlatibor i svoj zavičaj, i često mu se vraćaju.

– Pre nego što predstavim recenziju Prof. Mirjane Stakić, mog omiljenog pisca i pesnika („Hanina Kći”, „Đavo, koji je pevao o ljubavi”, „Carstvo ždralova“), počeću sa komentarom jednog od mojih novih čitalaca, inače profesora istorije u rodnom gradu, sa kojom sam zajedno studirao u Beogradu, „Knjiga je pročitana u tri dana! Odlična…Raduje me kad vidim koliko su naši ljudi sposobni i uspešni u svetu, ali me i rastužuje što previše služimo u tuđini. Mnogo je zanimljiv onaj matematičar („Goran Gogić-Blistavi um iz Šapca“),  a i priča rudarskog inženjera, čini mi se iz Južne Afrike (Zlatiborac Prof. Milovan Fustić),- ističe Stopić.

-Raduje me Dušicin komentar, ali moram da dodam da iako su u tuđini glavni junaci ove knjige služe najviše svojoj deci i porodici, boreći se za njihov normalan život i sigurnu budućnost, u kojoj će njihovim vrednim radom i znanjem stizati do uspeha. Sa druge strane oni ne zaboravljaju svoje u zavičaju, i pomažu i njima i onima drugima ili slanjem novca ili obezbeđivanjem nekog posla u inostrastvu.

Zato sto čine za druge, oni ne traže nikakvo priznanje niti od svojih najbližih, niti to očekuju od čitalaca, jer oni su svojim radom, bez kumovskih i rodbinskih veza stigli do uspeha, a priznanja im stižu sa svih strana radeći u timovima vodećih svetskih stručnjaka, i posebno od strane gazde redovnim isplatama u matičnoj ustanovi, – kaže Srećko Stopić, autor, i ističe komentar iz recenzije prof. Mirjane Stakić o knjizi:

Mirjana Stakić (Recenzent), BAJKA O KOVAČEVOM SINU

– Nekada davno živeo u nekoj zemlji sin jednoga kovača koji je krenuo na daleki  put da ispuni svoj san. Knjiga Srećka Stopića Prodavci znanja 2 priča je o ispunjenju tog sna, ali ona nije bajka. Reč je o knjizi koja nas svojom sadržinom uči da ispunjenje sna glavnog junaka iz bajke nije stvar fikcije ili davnih vremena u kojima je dominirala magijska svest koja je verovala u čuda. I u ovom vremenu globalizacije, brzog života i zaboravljanja na neke osnovne ljudske vrednosti, čuda ne samo da su moguća, već se i dešavaju. Potrebno je verovati u sebe i svoje potencijale, ali i vredno raditi i obrazovati se.

Kako to ostvariti, kako odoleti brojnim izazovima i iskušenjima, kako poput kovačevog sina uspeti da na dalekom i nepoznatom putu ostvariš svoj san, samo su neka od pitanja na koja ćemo odgovore naći u ovoj neobičnoj knjizi. „Neobičnost sadržine knjige  potvrđuje i ono što je implićirano njenim podnaslovom „Neobične priče o uspešnim ljudima iz dijaspore, o kojima se malo zna i retko piše“.

I priče su, zaista, neobične, ukoliko pod podrazumevanim horizontom očekivanja pretpostavljamo da ćemo saznati uobičajene povesti o životnom putu naših uspešnih Srba u dijaspori. Kvalifikativ neobičnosti priče dobijaju zahvaljujući ličnom stilu i kreativnosti autora. Originalnost i smisao da lepo i slikovito ispriča priču, Srećko Stopić nam otkriva još u samom „Uvodu“ ove neobične, ali u najpozitivnijem smislu te reči, knjige.

Sa izuzetnim osećanjem za detalj i smislom za humor, čak i kada je on okrenut sebi, autor nas upoznaje sa osnovnim motivima zbog kojih je knjiga i nastala. A oni su da ispriča priču o uspešnim ljudima, glavnim junacima brojnih neobičnih bajki koji svojim uspesima u profesiji jure napred da bi stvorili novu budućnost sebi i drugima i tako postaju „svoji na tuđem“, gosti predsednika brojnih država, koji ih pozivaju da im ukažu poštovanje i dodele nagrade za naučni rad.

Autor ukazuje da izvor u realnosti za brojne junake ovakvog tipa nepresušan, jer broj Srba koji su napustili Srbiju samo u poslednjim decenijama ovoga veka iznosi preko pola miliona. Njihov broj za nas kao zemlju nije nimalo pohvalna činjenica, ali njihovi uspesi u svetu, jesu. Stopić je odabrao da piše samo o onima koje dobro poznaje i čiji rad prati godinama, o ljudima koji nemaju pravo na neuspeh, jer se od njih očekuju samo pobede i pozitivni rezultati. A cilj mu je da se na dijasporu ne gleda banalizovano, samo kao na ljude koji šalju novac svojoj porodici, već da je prikaže kao deo nas, u cilju jačanja svih veza koje pomažu da se obostrani potencijali ispune“.

Stopić iz knjige izdvaja glavne junake i neke njihove rečenice izvučene iz priča o njima:

Goran Gogić-Bambi, matematićki genije iz Sapća, zaposlen u Los Anđelesu:

„Čovek gleda svet iz jedne tačke i misli da sve zna, a onda se pomeri u neku drugu, i svet izgleda toliko drugačije da shvatiš koliko je onaj tvoj prethodni pogled bio samo jedna nebitna verzija. Pre nego što odeš iz zavičaja, mislićes kako se viljuška i nož drže u levoj i desnoj ruci, a onda odeš u svet i vidiš ljude, koji i ne znaju za viljušku, nego jedu drvenim stapićima, i još su obrazovaniji i pametniji od tebe!“

Uzižanka Slađana Stojković – doktor Fizike u Tuluzu (simulira sletanje aviona):

„Dani su ovde u Tuluzu predugački, a vikend brzo prođe.“

Profesor Milovan Fustić, Zlatiborac –doktor geologije u Kanadi:

„Većinu naučnih radnika ovde nije dočekao crveni tepih, pa je naučni rad mnogo više rizičan.“

Željko Potkonjak, magistar metalurgije iz Priboja – glavni inženjer na brodogradilištu u Dubaiu:

„Svako je za sebe posebna jednacina sa mnogo promenjivih, i treba dobro proceniti i napraviti kalkulacije šta hoćeš i koji su ti prioriteti u zivotu.“

Lazar i Miloš Bratić iz Beograda- studenti elektrotehnike na Tehničkom Univerzitetu u Ahenu:

„Uspeh leži u porodici, vaspitanju dece i vezanosti za svoj zavičaj.“

Borjana Bogdanović iz Beograda, doktorant Biohemijskog inženjerstva na Klinići u Minhenu:

„Ovde su vetrovi prejaki, ali život u Ahenu mi je doneo takve događaje o kojima sam u Srbiji mogla samo da sanjam. “

Čeda Lovrić poreklom iz Slavonije- vozač, električar i vlasnik restorana u Ahenu:

„Svoj na tuđem! Naš život se odvija iz mraka u mrak.“

Larisa i Zoran Simić iz Beograda – doktori stomatologije sa svojom praksom u Ahenu:

„Imamo srećan život, porodicu, prijatelje, zdravlje, odličan posao i nedostaje još samo viđe vremena da bismo sve postigli.“

Doktor metalurgije iz Mladenovća Stojan Ratković- zaposlen u Mercedes Benzu u Manhajmu:

„Posle toliko godina van Srbije, teško se ponovo uklopiti u ondašnje društvo i sistem rada.“

Profesor Strahinja Zečević iz Arilja – zaposlen u privatnoj firmi u San Diegu:

„Ako nešto znaš i umeš, ako si vredan i odgovoran, a to tvoj gazda prepozna i iskoristi u pribavljanju para za dalja istraživanja, onda je svima dobro, a pre svega mojoj deci i unucima.“

Bozo Jovičić iz Teslića- master Student zaposlen u Postbank u Bonu:

„Novac je u Banci najsigurniji, i treba ga pametno ulagati.“

Sarajlija Miroslav Pejović – diplomirani filmski montazer zaposlen na WDR televiziji u Ahenu

„Ti moraš uvijek da probaš da napraviš nešto novo, jer ti to mozeš.“

Sem ovih priča tu su i neki moji saveti i prisećanja, kaže Stopić za „Užicemedia“ i dodaje:

– Kovačeva priča ili to je bio moj otac; Ko je i šta je Dijaspora; Budite na pravom mestu u pravo vreme i sačuvajte smirenost, Sve najlepše o mojim domaćinima; Iz mraka u mrak; Fudbal-most među ljudima; Tri puta sam video fudbalskog genija-Srba Stamenkovića, i Moja formula za uspeh.

Reč o autoru knjige

Srećko Stopić spada u red naših uspešnih ljudi koji žive i rade u dijaspori. Život je Srećka odveo u Ahen, u Nemačku, radi specijalizacije i usavršavanja u struci. Kako kaže, kada je u Srbiji ostvario sve što se moglo, poželeo je više. Trenutno radi na Institutu za procesnu metalurgiju i recikliranje metala Fakulteta za georesurse i inženjerstvo materijala Tehničkog Univerziteta u Ahenu. Tu drži predavanja „Osnovni procesi u obojenoj metalurgiji“ (na engleskom), „Metalurgija retkih zemalja“, i seminar o niklu na nemačkom jeziku. Aktivno radi na industrijskim i evropskim projektima.

Stopić je rođen u Užicu,1965. godine, od majke Cmiljane i oca Radenka.Tu je završio osnovnu i srednju školu. Potom se upisao na beogradski Tehnološko-metalurški (TMF) fakultet, koji je završio u roku sa odličnim prosekom. Kao najbolji student dobio je nagradu iz Fonda „Panta S. Tutundžić“ na TMF-u. Usledila je magistratura, doktorat, izbor za docenta na Katedri za metalurgiju obojenih metala TMF-a u Beogradu.

Svojevremeno je bio zaslužni član društva nekadašnjeg „Saveza inženjera metalurga Jugoslavije“ i direktor Balkanskog centra za metalurgiju sa sedištem u Smederevu, gde je bio zaposlen na Institutu za metalurgiju gvožđa i čelika. U 2001. godini je za izuzetne naučne rezultate dobio Humboltovu stipendiju u Bonu, bio je gost predsednika Nemačke Johanesa Rau u dvorću u Potsdamu.

Primio nagradu za inovacije u nanometalurgiji bakra od Instituta za bakar u Diseldorfu. Usledila je nagrada u 2011. u Pribramu u blizini Praga od Udruzenja metalurga Nemačke GDMB za rezultate u metalurgiji olova. Za svoj rad u nanotehnologiji zlata, srebra, bakra, rutenijuma on je sa svojim timom na Institutu za procesnu metalurgiju dobio Kaiser-Pfalz nagradu u Goslaru u iznosu od 50.000 evra, gde stoji ploča sa njegovim imenom.  Završio Habilitaciju na Tehničkom Univerzitetu u Ahenu, i dobio titulu Privat Dozent („associate professor“). Dobitnik je i drugih nagrada.

Do sada je napisao preko 100 naučnih radova na engleskom i nemačkom jeziku, dve naučne studije na engleskom o niklu za Outotec iz Oberursela u blizini Frankfurta (nekada Lurgi), i treću o dobijanju retkih zemalja za RMR u Beogradu. Osim toga držao je kurseve „Nauka i obrazovanje“ u Srbiji preko World University Serviće na Hemijskom fakultetu u Beogradu, na  Učiteljskom fakultetu u Užiću, i na Univerzitetu u Kragujevću. Držao je Erasmus kurseve na Fakultetu za Mašinstvo u Mariboru u Sloveniji, na Tehničkom Fakultetu u Izmiru u Turskoj.

Na prostorima bivše Jugoslavije aktivno je radio sa Feropromet i Woksal (Užice), Prizma (Kragujevac), Zlatarna Celje (Slovenija), RTB Bor i Institut za metalurgiju bakra (Bor). Držao je plenarna predavanja na SED Konferenćiji u Užicu (Nanotehnologija); YuCorr Konferencija na Tari (zaštita životne sredine) i niz drugih.

Od 2001. godine živi u Ahenu sa suprugom Milenom, doktorom metalurgije, kćerkama Vasilijom i Milicom. Ne propušta priliku da dođe u zavičaj i uživa u njegovim lepotama i druženju sa rodbinom i prijateljima.

 Životni moto našeg sagovornika glasi:  

– Mislim uvek na sutrašnji dan, borim se da usrećim nekoga, jer tvoje je samo ono što drugima daš. Imajući u vidu onu Minimaksovu „Život piše romane, a ljudi čitaju stripove“, verujem da ćete naći vremena za ovu knjigu. Ako ne uspete u tome, onda dođite u Veliki Park nedeljom da gledate kako me fudbal povezuje sa uzićkim fudbalskim legendama: Misailovićem-Mišom iz Bioske, Rajevcem-Dulom, Tokmakom, Vojčom i njegovim sinom, Grbom, Rađenom, Čkaljom, Mitrom, Virićem…