Knjiga je izašla je iz štampe tokom ove godine, a izdavač je Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ iz Čajetine. Zbog epidemije koronavirusa planirane promocije su pomerene za naredni period.
Dragica Cvijović je dugogodišnja novinarka nedeljnika „Vesti“ iz Užica. Ovo je njena prva knjiga i to roman za decu, a junaci su 24 dečaka i devojčice koji kroz sportsko takmičenje u parku, odrastaju, druže se, zajedno se raduju i tuguju.
– Ovu divnu prozu za mlade, u kojoj je posebno naglašena umešnost vođenja upravnog govora jer svojim umetničkim i književnim vrednotama zaslužuje svaku podršku, pohvalu i preporuku. „Dobra deca“ Dragice Cvijović će u srpsku proznu stvarnost, uneti toliko potrebnu svežinu realnosti, da je to sa umetničke ali i pedagoške strane, više od potrebe, u nekim segmentima je već nužnost, piše između ostalog, u recenziji docent dr Rade Vučićević.
Čitavu poslednju deceniju, ukupno naše prozno stvaralaštvo za mlade je pod permanentnom tenzijom „Hari Poterovskog“ sindroma, čiji je tematski obrazac iz nekih razloga postao opšte prihvaćeni stvaralački model a koji se uveliko odomaćio u srpskoj savremenoj, izdavačkoj produkciji, kao tipični dokaz pomodarstva, svakojakog plagijatstva i stvaralačkog oponašanja širih, regionalnih trendova sa fantastičnom fantastikom, veštičarenja, magije i drugog, kojekakvog iluzionizma.
Ali, na sreću svih iskrenih ljubitelja i književnih sladokusaca, najviše korisnika lepe beletristike i literature za mlade, književnica Dragica Cvijović pred našu iskrenu znatiželju iznosi nebično pitak a čitak roman, naslovljen „Dobra deca“, koji u sebi nosi svu realnost, pozitivnost i lepotu života našeg svakodnevnog. Radnja je određena i omeđena u jednom gradu, što na radost svih žitelja a posebno omladine ima veliki, uređen park u kome se mladi igraju, uživaju, takmiče, nadmeću, vole, stvaraju i sportski nadograđuju. Tu se formiraju i statusno određuju „gospodari igre“, oni koji su rođeni da budu pobednici, predvodnici, vođe, nosioci velikih rezultata, pobeda i radovanja…
Dragica piše lagano, muzika reči teče neumitno i bez zastajkivanja, kao reka u mlado proleće, kada se razliva nakon topljenja snega, pa po nekom prirodnom pravu gravitacije, grgori, razliva se ka ušću dubljeg i šireg vodotoka. Stilski i jezički neopterećena, pripoveda u drugom licu jednine, koristeći najjednostavniji a najubedljiviji način sugestivne naracije, ostavljajući mogućnost čitaocu da se u nekoj od epizida prepozna, identifikuje, uđe u ukupni opus divno zamišljenog skaza, pripovesti…
Zanatski stručno, Dragica odlično vlada radnjom, osniva i tka prijemčivom potkom koja u osnovi, ima realnost, pozitivnost, dobrotu, ispravno vrednovanje vrednosti, čestitost, poštenje, sportski duh, želju za pobedom, objektivnost, poštovanje, želju za učenjem i dokazivanjem.
Nekih od nabrojanih termina odavno nema u našim savremenim vokabularima, ubila ih je digitalna površnost, nedorečenost, poremećene akseološke dimenzije vrednovanja vrednosti i osnovnih životnih načela, ubila ih je rijaliti terminologija, nakaradna improvizacija belosvetskog pomodarstva, uobrazilje i bolesnog imitatorstva.
U romanu „Dobra deca“ je neki zaboravljeni ali realni svet koji će nas naterati da se zamislimo, da ga na sve moguće načine ponovo otkrijemo, stvorimo u našim gradovima, našim parkovima, sa našom, „dobrom decom“, koja taj istorijski važan zadatak, mogu i moraju poneti na svojim plećima, jer drugog načina nema – piše dr Rade Vučićević ističući da su „Dobra deca“ – lepi kalendar satkan od najlepših srpskih imena koje je književnica podelila svojim mladim junacima, budućim pobednicima: Taša vodonoša, Luka, Marko, Miloš, Jovan, Marija, Sunčica, Ana, Andrija, Nemanja, Tina, Ilija, Vanja, Ognjen, Đorđe, Aleksa…
Odrasli nemaju vlastita imena, imaju samo uloge i funkcije kao znak identifikacije: Trener, direktor, mama, tata, doktor…Svi oni ulaze u jednu divnu priču sa poučnom pedagoškom porukom i poukom, kakve odavno ne iščitavamo niti prepoznajemo u savremenoj literaturi, – zaključujeVučićević.
Odlomci iz knjige:
Smeh, trčanje, igranje lopte i šale ulivale su im nadu da mogu još više i bolje. Svako je imao svog idola pa su probali da jedni drugima pokažu šta su od njih naučili. “Nismo mi baš svi izgleda talentovani za fudbal, ali šta ću“, reče Andrija koji trenira košarku. “A zamisli tek mene, a imam već tri medalje iz karatea“, kroz smeh izusti Ognjen. “Dosta priče, dečaci, hajde to malo brže, šta se vučete kao da šetate psa”, opomenu ih Ana. “Dobro, dobro treneru, odnosno trenerko“, namignu joj Andrija. “Daću ja tebi trenerku od mog rođaka, koji ima skoro dva metra kao i ti“. Andrija priđe i zaštitnički prebaci joj ruku preko ramena. Na tren ostadoše zagrljeni. Ana požele da mu nešto kaže, ali kad vide da svi u njih gle- 13 daju, samo se osmehnu. O tome ću misliti kući, prođe joj kroz glavu. Po dogovoru tim Dobre dece otrča do reke, a onda jedni za drugim lagano krenuše do mosta. “Moramo se malo i odmoriti. Šta je sa Tašom? Je li ponela vodu?“, upita Jovan. “Nego šta, od ovih flaša ruke mi se vuku po zemlji. Od sada pijte vodu prvo kod kuće pa onda u park. A posle treninga na česmu. Danas me tata čudno gledao kada sam ponela sve flaše. Pitao me da li ih nosim na reciklažu. Rekla sam da ih sečemo i od njih pravimo držače za olovke. Ne znam da li je poverovao, ali ih negde moram ostaviti“, požali se Tamara.
Zora je. Samo tim – Dobra deca – ne spava. Svi su u krevetu sa široko otvorenim očima. I daleko u mislima. Tišina je. Onda krenu jutarnji ritual.
Ana ustade i reče u sebi: „O ovom danu i tati, pričaću mojoj deci“.
Nemanja se prekrsti i prošaputa „Bože pomozi!“
Tina i Aleksa proviriše iz soba i mahnuše stisnutim pesnicama.
Jana se nasmeši dok ustaje i reče „Sve će biti dobro“.
Luka kleknu i kao da je na velikom terenu umesto trave poljubi tepih.
Marko poče na prstima da trči u sobi kao da se zagreva.
Miloš zadrha i udahnu duboko: „Ovo je jedan od dana koji se pamti. Napred heroji ulice!“
Ilija ustade prvo na desnu nogu i po običaju šutnu jako kroz vazduh.
Tamara uze ispod jastuka amajliju i čvrsto je stisnu. Andrija umesto skoka pod koš, baci se u sobi kao da je na golu.
Ognjen karate udarcem pozdravi jastuk.
Nikola zatvori oči i poče sam sebe da bodri: „Samo napred! To, care!“
Đorđe zamahnu i podiže tegove.
Marija poče da pevuši himnu.
Vanja otvori prozor, duboko udahnu i prošaputa „Srećno!“, a zatim poljubi brata.
Sunčica dohvati palice i zamahnu kao da udara po bubnju. Marina zagrli svoju lutku posle nekoliko godina.
Branko poljubi loptu koju je sinoć ostavio pored kreveta.
Jovan se povuče za uvo jer mu je rođendan. „Danas ćemo bato, da slavimo!“, reče sam sebi.
Dušica poče da svira gitaru po stomaku.
Petar od uzbuđenja poče da trči u krug.
Aleksandar baci jastuk i poče da ponavlja: „Ja to mogu!“
Saša iskoči iz kreveta i stavi kapitensku traku. U parku lišće treperi. Reka je tiha kao da se i ona priprema. Ostala su samo još dva sata do početka utakmice. Kao pod konac počeše da dolaze u majicama i sa kačketima. Ponovo napraviše krug i čvrsto se uhvatiše za ruke.
Knjigu možete naručiti na e-mejl: dragicacvijovic@gmail.com
