U svet književnosti Mirjani Ranković Luković je prvi dobrodošlicu poželeo pesnik Ljubivoje Ršumović 1988. godine napisavši u njenom prvencu, zbirci poezije „Drugi deo mene“ da ona „suvereno vlada stihom, kao iskusna pesnikinja koja je zanat završila kod dobrih majstora. Možda Crnjanskog, a svakako kod Mike Antića i verovatno kod Desanke.“
Drvo života
Pored mog dvorišta raslo je jedno drvo koje su zvali: drvo života. Po njemu su se oduvek pentrala deca, još od kad je bilo mlado, tek jaknulo da ih primi na sebe. Niko ne pamti da je koje dete palo sa tog drveta! A ono se svakoga proleća budilo, zelenelo, bujalo, davalo osmeh pogledu onako okićeno decom i pticama, i njihovom grajom!
Drvo života je imalo mesta za sve klince iz moje ulice, a i iz susednih. Mi, koji smo odrasli toliko da je već bilo sramota da se pentramo po njemu, sa smeškom i blagom zavišću gledali smo neke druge, već nepoznate mališane, kako uživaju kao trešnje priljubljeni uz njegove tople, široke grane, sa mestom za sve!
… Jedno rano jutro, žureći na posao, ugledah na drvetu života sliku mog vršnjaka i zastah u pokretu, vremenu i prostoru, zagrcnuta stvarnošću i nekim čudnim apsurdom. Ubrzo su se slike na belom, uokvirene crnim, stale sve više pojavljivati na tom drvetu. Deca se prestaše verati po njemu. Sve manje živih, sve više mrtvih na drvetu života, koje je u najboljim godinama, naprasno, stalo da gubi svežinu, boju, izdanke…
… Pored moga dvorišta, nekada davno, raslo je drvo života. Sećam se, po njemu su se verala deca iz moje, i iz susednih ulica. Onda su porasla i otišla u Svet, a Svet je širok, velik, nepregledan… A da su se vratila, znala sam po tuzi koju bih osetila uvek kada bih prepoznala njihove likove na sličicama priljubljenim uz koru drveta, koje je stojećki mrelo, primajući ponovo na sebe čudne povratnike kući…
Mirjana Ranković Luković, pesnikinja i novinarka, rođena je u Valjevu. U Užicu je završila Pedagošku akademiju. Živi i radi u Čajetini.
Član je Udruženja književnika Srbije. Do sada je objavila više knjiga poezije: „Drugi deo mene“ (1998.), „Lica ljubavi“ (1998.) i „Vetrovima unazad“ (2014.), a pripovetke su: „Nakon svih ovih godina“ (1999.), „Peščano vreme“ (2003.), “Ulazeći u priču” (2005.), „Priče iz Pričevića“ (2011. godina).
U stvaralaštvu Mirjane Ranković Luković je i roman “Muškarci ne plaču” (2008.).
Zastupljena je u antoliogijama: „Galaksija Miljković“, „Krilate ruke ljubavi”, zbirci poezije “Volim te”, kao i časopisima iz kulture.
Pored Ljubivoja Ršumovića, recenzije u njenoj knjizi potpisuju: Radomir Andrić, Mirko Ikonić, Ratomir Cvijetić, Dobrica Erić, Petar Arbutina, Nedeljko Popadić, Todor Bjelkić, Goran Vračar, koji je porede sa najboljim majstorima pisane reči: Crnjanskim, Antićem, Desankom, Kostićem, Lazarevićem…
