Stanoje Stamatović Glavaš jedan od najpoznatijih srpskih ustanika, i hajduka, vojvoda u Smederevskoj nahiji, istaknuti starešina i junak Prvog srpskog ustanka, ima potomke Stamatoviće u zlatiborskom kraju. Oko stotinak domaćinstava Stamatovića danas uglavnom žive u selu Sirogojnu.
U knjizi o Glavašu, književnik i novinar iz Smederevske Palanke, Predrag Cvetković, beleži da su Stanojev otac Dimitrije Stamatović i majka Marica oko1760, došli u Šumadiju iz jednog sela između Belog i Crnog Drima u Debarskoj kotlini, odakle su morali bežati zbog čestih turskih i arnautskih upada, nasilja i pljačke.
Jedan deo velike porodice Stamatović zaustavio se na obroncima Zlatibora i naselio Sirogojno. Dimitrije i Marica nameravali su da odu preko Save, u Srem. Tokom seobe, u dolini Ibra umrlo im je jedno dete, sahranili su ga, panastavili put.
Zaustavili su se u Varvarinu, i tu su im umrla i druga dva deteta. Tada su krenili na sever i put ih je odveo u pitomo selo Glibovac, nedaleko od Smederevske Palanke. U njemu su se i nastanili, a sin Stanoje rođen je 1763.
Posle njega, Marica je rodila Stanoju brata Đoku i sestru Stanu. Kada je Stanoje imao 14 godina, Turci su sakupljajući harač, pretukli njegovog oca pred celom porodicom,posle čega je kratko bolovao, a zatim i umro.
Kažu da je ovaj događaj bio presudan za kasniji život i opredeljenje Stanoja Stamatovića, koji je bio krupan, kosmat i grlat, sa kako su ga opisali hroničari, naročito velikom glavom, pa je dobio nadimak Glavaš. Ovaj nadimak potisnuo je njegovo prezime Stamatović.
Stanoje Stamatović Glavaš abadžija i dunđer
Savremenici kažu, Stanoje Glavaš je nepravedno zaboravljen i zapostavljen u srpskoj istoriji. Zaobilizili su ga svi. I pesnici i istoričari, guslari. Izuzeci su Đura Jakšić i Sima Milutunović Sarajlija, konstatuje Cvetković, koji na više od 430 strana beleži podatke iz niza rukopisa, dokumenata, kazivanja Glavaševih savremenika i saboraca.
U knjizi je niz legendi i verovanja o ovom junaku. Tako sazanjemo da je majka Stanoja, kako bi ga sačuvala od teških poslova na selu, dala na abadžijski zanat kod očevog poznanika Sreje u Palanci.
Marica se posle toga preudala za Petra Stanića, udovca, oca dvoje dece i otišla sa Đokom i Stanom da živi u susedno selo Selevci. Sa Petrom je dobila još jednog sina i kćerku. Stanoju je zanat dobro išao, a osim zanata kod Sreje je naučio da čita i piše. Sreja mu je pomogao da brzo otvori svoju radnju i predao mu deo mušterije. Uskoro je Stanoje otvorio i dunđersku radnju, i uvećao svoje imanje. Doveo je kod sebe brata Đoku i sestru Stanu.
Osveta za oca Dimitrija i verenicu Milevu, odlazak u hajduke
Nekoliko je zapisa kako se Stanoje obreo u šumi i postao hajduk. Kažu, više podataka o Stanoju može se naći u turskim i austrijskim dokumentima nego u našim. Brojni strani obaveštajci krstarili su u to vreme Srbijim, prerušeni u emisare, putopisce,izaslanike, diplomatske predstavnike, pa tako bečki, carigradski, pariski… arhivi imaju dosta izveštaja o hajdukovanju Stanoja Stamatovića, kao i njegovom junaštvu u Prvom ustanku.
Postoji priča da je leta 1783. Mula aga po naredbi Hasan paše, gospodara Palanke, sakupljajući harač, udario na kuću Dabića gde je živela devojka Mileva, za koju se tvrdilo da je verenica Stanojeva.
„Kada je Mula aga ugledao tako lepu devojku, a znajući da je Stanoje bacio oko na nju, aga ostane u kući Dabića da zanoći i Milevu je na silu, i očigled cele porodice obesčastio. Njen brat Relja kradom ode do Stanoja i sve mu ispriča. Stanoje odmah odlučuje da pobije sve Turke, te šalje Relju da mu dovedu njegove prijatelje, Deli Marka, Bigu Panteliju i Miliju Stevanovića.
Stanojeva majka Marica, koja se tu zatekla, dala je sinu blagoslov, i rekla mu da da će to biti ne samo osveta za Milevu, već i za oca Dimitrija. Stanoje je napravio zasedu, i čekali su Turke. Na prepad su ubili Mula- agu i još šest njegovih pomićnika, ostao je živ samo jedan Turčin, ali teško ranjen. Njega je Glavaš privezao za konja i poslao Hasan paši u Palanku.
Pošto je ovo čula Mulagina bula, dotrčala je na mesto borbe i videla svoga agu krvavog, kako leži pored jednog izvora vode. Presvisla je od bola i pala pored njega. Hasan paša je odmah organizovao hajku na Glavaša i njegovu grupu, pa su se oni svi odmetnuli i otišli u hajduke i dali reč da će se do kraja života svetiti Turcima.
Stanoje je pri odlasku u šumu svoje imanje, kuću i radnju prepustio bratu Đoki i sestri Stani. A izvor pored koga su ubijeni Turci i preminula Mula agina žena, nazvan je Bulina voda. Kažu, ovaj izvor nikad nije presušio. Veruje se da je to božja volja, jer je Stanoje Glavaš, zbog događaja tu, pored izvora, započeo borbu za slobodu srpskog naroda. Mnogi veruju da je ta voda začarana, da večno traje. Uvek je ima u izobilju, bistra je i pitka.“
Odrekao se titule vođe Prvog ustanka u korist pobratima Karađorđa
Stanoje Stamatović Glavaš, zabeležili su njegovi savremenici, jedan je od najčuvenijih Srba od čije su kubure i jatagana podjednako strepeli i turska i austrijska carevina. Ostao je upamćen po tome što se odrekao titule vožda Prvog srpskog ustanka u korist svog pobratima i kuma Karađorđa Petrovića.
Prvi srpski ustanak zatekao je Glavaša kao već čuvenog hajdučkog harambašu u čijoj su četi bili Hajduk Veljko, Vule Ilić iz Kolara, Milosav iz Lapova, Lepi Steva iz Pirova… Na zbor u Orašcu 14. februara 1804. došao je sa pobratimom Karađorđem, čije su reči zabaležene:
„Čujte braćo, mi kada počinemo ovaj posao treba da izaberemo jednog od nas koji će biti glava pred nama, koga će svi slušati, jer bez toga nije vajde ni počinjati posao…“
I svi prisutni su se složili sa predlogom prote Atanasija, da im Karađorđe bude vođa, ali on je to u prvi mah odbio. Onda je starešinstvo ponuđeno Stanoju, koji je odgovorio:
“Dobro, braćo, ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju, ali sav narod nisu hajduci, pa će mi reći, kud ćemo za ovim hajdukom? U hajduka niti ima kuće, niti kućišta… Nego vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što god mogu, kao i do sad.“
Dokumenta govore da se Glavaš za vreme ustanka 1804.- 1813. nije mešao u državne poslove, niti „upravljao narodom“, samo je u bojevima „činio što god je mogao.“ Turci su ga smatrali jednim od najvažnijih ustanika. I uvek su pokušavali da ga uhvate.
Ostalo je upamćeno da je neki Staniša, Glavašev drug iz detinjstva odveo Turke do mesta gde se Stanoje krio sa svojom grupom, ali iskusni hajduk uspeo je da izvuče živu glavu. Kasnije se osvetio izdajniku. Naredio je svom drugu Panteliji da zapali kuću u kojoj je živeo Staniša.
„Neka ima mesta i za drugo olovo…“
Posebno junaštvo Glavaš je pokazao u bitkama 1806. kada je skadarski Ibrahim paša napao sa jakom vojskom Deligrad i kada je već izgledalo da će Srbi morati da se povuku. Glavaš je uspeo da se sa 3000 ustanika neprimećen izvuče iz Deligradskog šanca, pređe Jastrebac i osvoji Prokuplje.
Time je bila ugrožena turska pozadina i Ibrahim pašaje morao da se na brzinu povuče u utvrđeni turski logor u Nišu. A sa 2500 pešaka, 500 konajnika i jednim drvenim okovanim topom, septembra 1806. oslobodio je Prokuplje od Turaka, a već sutradan njegovi ustanici oslobodili su i Kuršumliju.
Glas o junaštvu hajduka Stanoja i njegove družine već se nadaleko bila pročula, a govorilo seda mu ni kuršum ne moženišta. Koliko je puta ranajvan u toku bojeva, ne zna se.
U boju kod Batočine teško je ranjen, ali je ostao do kraja, „a po svršenoj borbi sede na jedan panj, razgoliti krvavo rame u čijoj je dubini zaostao turski kuršum i pozva jednog od hajduka da mu olovo izvadi. Hajduk oštrim brijačem raseče mišicu unakrst, izvadi kuršum, i omota ranu, a Stanoje ustade i reče:
„Sad idemo da osvajamo Jagodinu, tamo će nas Turci još žešče dočekati. Neka ima mesta i za drugo olovo!“ Zna se i da je Stanoje prilikom oslobađanja Beograda 1806. bio sa Vulom Ilićem na desnom krilu ustaničke vojske prema Vidin – kapiji, a kada su Konda bimbaša i Uzun Mirko sa svojim borcima otvorili kapiju, Stanoje je među prvima jurnuo u beogradsku varoš.
Do kraja Prvog ustanka ratovao je duž Morave, a1810 učestvovao je u bojevima oko Loznice. Karađorđe ga je sa Vulom Ilićem imenovao 1811. za vojvodu u Smederevskoj nahiji, kada se on vratio na svoje imanje, bavi se zemljoradnjom i pčelarstvom.
Stanojeva glava ispred Stambol kapije u Beogradu
Posle potpunog sloma ustanka, sve do 1813. kada su obale Save i Dunava bile pune izbeglica koje su htele u Austriju, među njima i mnoge srpske starešine u strahu od odmazde, Stanoje se i dalje borio. Tek kada su se poslednji ustanici predali i kada su se kolone ljudi vratile iz planina u svoja sela, i verujući Kuršid – pašinom proglasu u kome se kaže da je Sultan“ oprostio sve pogreške srpskoj raji“, i Stanoje se predao.Tada ga je beogradski vezir postavio za krsedera i dao mu zadatak da čuva Carigradski drum od hajduka.
Turci su mislili da su ga time potkupili, ali prevarili su se. Posle Hadži- Prodanove bune 1814. Sulejman paša- Skopljak se naljutio na Glavaša što nije uhvatio Hadži Prodana,već ga pustio da pobegne, i naredio da ubiju neposlušnog krserdara.
Stanoje Stamatović Glavaš ubijen je 25. februara 1815. u selu Baničini na svadbi kod seoskog domaćina Jove Mitrovića koji je ženio sina, a Stanoje bio kum. U jeku najvećeg veselja stigla je naoružana četa Turaka i likvidirala ga.
„Dok je još bio na izdisaju, odrubljena mu je glava, pa su ga meštani obezglavljenog sahranili pod hrastom u čijoj se hladovini često odmarao. Njegovu glavu Turci su odneli u Beograd, gde je po pašinoj zapovesti nataknuta na kolac ispred Stambol kapije.
Kasnije je Stanojeva glava doneta iz Beograda i sahranjena pored tela. Stanojevu glavu, legenda kaže, donela je njegova sestra Stana. Glavu brata do sela Baničine skirvala je u nedrima. Od Turaka u Beogardu Stana je Stanojevu glavu otkupila bratovljevim dukatima koji su bili zakopani u blizini njegovog pčelinjaka, što je znala i Stanojeva udovica Mara, ali nije htelaništa da uzme, već je uputila Stanu.
Kažu, Turci su pristali da prodaju Stanojevu glavu kada se ona napuni dukatima, a to su bile dve kese zlata, što je Stana i učinila. Sahranila je glavu pored tela u porti Crkve Svetog Arhangela u Baničini, a 1902. posmrtni ostaci su preneti u kamenu grobnicu pored ove crkve.
Postoji i verzija da je sestra Stana već sledećeg dana Stanojevu glavu ukrala pomoću svojih poznanstava u Beogradu, glavu je stavila između dve crepulje i zatopila je kako bi je dopremila do sela i groba, gde je već počivalo Stanojevo telo.
Sastanak sa Milošem Obrenovićem sudbonosan
Neki izvori beleže da se krajem 1814. Glavaš tajno sastao sa knezom Milošen Obrenovićem, ali nije pristao da Milošbude vođa Drugog ustanka, s obzirom da nikoga osim Karađorđa nije priznavao, što ga je najverovatnije koštalo života.
A, pored verzije da je ubijen tokom svadbe u Baničini, postoji još jedna verzija Stanojevog kraja: kada se čulo da je Stanoje pomogao Hadži- Prodanu da pobegne preko Save, „beogradski paša naredi muselimu u Palanci da pošalje dosta ljudi i uhvate Glavaša, živa ili mrtva.
Kada je saznao za turske namere, Stanoje se krije u svojoj kolibi u Bančini. Turci su ga opkolili i paljenjem kolibe primorali da izađe. Legenda kaže, „da pre nego što je pao pod turskim kuršumima, ubio je jednog Turčina. Razjareni ostali Turci, ne sačekavši da izdahne, odsekli su mu glavu…“
Stanoje Stamatović Glavaš Potomstvo
Glavaš se dva puta ženio. Prva žena mu je bila Stana iz sela Bukovika, dalja Karađorđeva rođaka, a druga Mara iz Varvarina. Sa Marom je imao troje dece, a potomstvo je ostavio preko kćerke Milje i unuke Perke.
Imao je potomstvo i iz braka sa Stanom preko sina Vasilija i unuka Luke. Danas jedini Stanojevi potomci su po liniji njegovog brata Petra, prezime su promenili u Petrović, po starom srpskom običaju kada nastariji sin uzma prezime po očevom imenu, i žive u Smederevu.
Stanojeva porodična loza povezana je i sa lozom Hajduk Veljka Petrovića, pošto se Veljko ženio Stanojevom bratanicom, odnosno Petrovom kećrkom. Poptomci Hajduk Veljka, Hajdukveljkovići, danas žive u Smederevu.
Svakog avgusta u selu Glibovcu kraj Smederevske Palanke okuplja se lokalno stanovništvo tokom tradicionalne manifestacije „Dani Stanoja Glavaša“. Tada učesnici sa fijakerima kreću ispred konaka koji nosi njegovo ime da bi tokom dva dana pokazali najbolje što znaju imaju.
Nastupaju kulturno umetnička društva, pozorišni umetnici, ljudi od pera, organizuju se sportska takmičenja, posebno zanimljvo je takmičenje za titulu harambaše. U ovoj manifestaciji učestvuje i mesna crkva, jer kažu, Glavaš je bio ne samo veliki junak, veći pobožan čovek. Mnogo je polagao na veru i verske običaje. Nedeljom bi se najlepše obukao, a dok je bio abadžija, toga dana nije radio.
Kasnije, pričaju, nedeljom nije išao ni u boj, jedino ako bi ga iznenadio turski napad. A kada bi nešto počinjao, najpre bi se prekrstio i rekao: „Bože pomozi!“
Stanoje Stamatović Glavaš: Zlatiborske veze
Stanojevi potomci u zlatiborskom kraju tvrde kako je ova familija dala mnogo značajnih ličnosti, a bili su učesnici i svih oslobodilačkih ratova. Milan Stamatović, aktuelni predsednik čajetinske opštine kaže, posetili su grob i spomenik Stanoju Glavašu.
I njegov rođak, Adam Stamatović, kaže da je intersovanje za njihovog pretka intezivirano: „Od ranije se znalo da je Stanoje Glavaš naš predak, a sada smo ozbiljnije ušli u postupak da se to i dokaže. Doprinećemo da Stanoje dobije zasluženo mesto u srpskoj istoriji.
Potrebno je da se ispravi istorijska nepravda prema Glavašu, i na njegovo junaštvo treba podsećati, posebno mlađe generacije.“
Stanojevi potomci sa Zlatibora kažu, učiniće sve da podstaknu zavičajne pisce i istoričare da se pozabave ličnošću i neospornim delom Stanoja Stamatovića Glavaša. Sa svoje strane, zlatiborski Stamatovići su već učinili prvi korak, pomažući da se štampa prva ozbiljna, velika knjiga Predraga Cvetkovića, u kojoj je centralna ličnost Stanoje Stamatović Glavaš, čiji potomci žive u zlatiborskom selu Sirogojno.
“Projekat „ZLATIBORSKI DUHOVNI CENTRI – Istorija manastira, crkava, običaji…“ se realizuje u okviru Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja u 2022. godini. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine Čajetina već isključivo autora.“
