I pored toga što su mnogi stari zanati odumrli, neki od njih su opstali, kod nas u užičkom kraju, zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, pre svega u selu Sirogojnu.
I nismo bez razloga u priču krenuli baš sa tih prostora, gde se svake godine na prostoru Muzeja na otvorenom „Staro selo“ organizuje vašar starih zanata, manifestacija koja ima za cilj da očuva i obnovi zaboravljene zanate. Tako je bilo i ove godine.
A ovako o održivosti zanata kazuje Ruža Zimonjić Kljajić, organizator programa u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu:
– Prvo je počelo od pletenja a sa tim je krenuo napredak sela i porodica. Najznačajnija je praktično održivost zanata jer proizvodi pletilja različitih generacija odlaze širom sveta. Pored toga tradicionalno ženska zanimanja su i spremanje hrane što se zadržalo do danas u pripremanju svadbarskog kupusa, kukuruznog hleba, crne pogače i pite savijače.
Kroz serijal „ČUVARI TRADICIJE – Zanatlije zlatiborskog kraja“ na portalu „Užicemedia“ imamo nameru da predstavimo preostale zanate i zanatlije, pošto je opstanak starih zanata kao dela nematerijalnog kulturnog nasleđa već 5 – 6 decenija u Srbiji ugrožen.
Ovo je naš poklušaj da probamo da od zaborava otrgnemo kako se nekada živelo i radilo, kojim zanatima su se bavili, kakvi su običaji, verovanja, i šta je ostalo do današnjih dana. Jer ne kaže se uzalud da su uz religiju i jezik – običaji, zanati i tradicija najpresudniji za očuvanje etničkog identita jednog naroda.
Podsetićemo se ranijih vremena, kroz priče onih koji ih pamte, zabeležiti one koji su ostali i bave se nekim od zanata, bilo da su u pitanju kovači, korpari, kapari, licideri, vezilje, mehandžije – stare kafane, one zaboravljene, stolari, tkalje, pletilje, kolari, vodeničari, lončari, rabadžije, kiridžije, katrandžije…
Zanatstvo u zlatiborskom kraju ima prilično dugu tradiciju, pa se tako u spisima mogu pronaći podaci koji govore da su još u popisu iz 1455. godine zabeležene zanatlije i to obućari, krojači, kovači, grnčari, kolari, krčmari, vodeničari, travari…
Dolaskom Turaka na ove prostore javljali su se novi zanati poput tabača, kiridžija, ćurčija, kazandžija, sapundžija…
Zanati su se vezivali za stanovništvo određenog područja, pa ako je bilo bogato glinom tu su preovladavali grnčari, tamo gde je bilo dosta šume različiti drvodeljski zanati. Neki od njih su se sačuvali i do dana današnjeg.
Treba reći da gotovo svi u svetu znaju za grnčarsku koloniju u našem kraju, u Zlakusi, koja se održava više od dve decenije zahvaljujući ovom starom zanatu.
„Posebnost ove kolonije ogleda se kroz građenje finih spona između tradicionalnog lončarstva jedinstvenog po materijalu, metodu rada i pečenju keramike na otvorenom plamenu vatre i sa druge strane savremenih tendecija u umetničkoj keramici…“.
Majstori grnčari iz ovog kraja česti su gosti Muzeja na otvorenom „Staro selo“ iz Sirogojna, gde gostima pokazuju na licu mesta kako nastaje neki od grnčarskih proizvoda.
A u selu Šljivovica živi i stvara pravi umetnik za drvo Miladin Lekić.
Njegova dela nalaze se na različitim lokacijama, a jedna od najpoznatijih koja je obišla svet – zlatiborski brzi voz – nalazi se u centru Zlatibora. On stvara u Šljivovici, u galeriji u Braneškom polju, gde su stalno izloženi neki od njegovih radova, a izlaže na različitim mestima, prisutan na brojnim manifestacijama u Srbiji, a čest je gost saboraša trube u Guči.
Govorićemo o pletiljama i veziljama iz Sirogojna, u ovom uvodnom delu jedan deo iz teksta pod naslovom: MARAMICE VEZENE DEVOJAČKIM SRCEM: Viđi Mile šta ti ovde piše, samo tebe volim i nikoga više, koji ćemo objaviti narednih dana.
„Penzionerka Spasenija Jovanović često se da videti kako sedi na klupicama kod škole u Sirogojnu i veze. Skoro četiri veka provela je u prosveti kao nastavnica hemije u Ljubišu, a njena mladalačka ljubav – vez ne napušta je ni u 68 godini života. Kaže, sreća je što je ruke u odmakloj dobi slušaju, a i vid uprkos pročitanim knjigama ne popušta.
Zahvaljujući učiteljici Stanojli Mutavdžić zavolela je poziv prosvetnog radnika i sebi ispunila želju da decu uči o elementima iz kojih je sazdana tajna prirode i života. Kada je otvoren muzej Staro selo tražili su ko hoće da radi ručne radove i eto Spasenija je prihvatila posla i od ručnog rada se ne odvaja ni danas…“
Inače, na ovim prostorima od davnina postoje udruženja zanatlija i oni su brinuli o zanatstvu, ko će ih naslediti, pomagali školovanje mladih.
Nakon oslobađanja od turske okupacije srpske zanatlije su držale konce u svojim rukama, ali su sa pojavom industrijske robe već krajem 19. veka potrebe za njihovim uslugama slabile, zanati počeli polako da odumiru.
Ipak, do naših dana neki od njih su opstali.
